Knjiga Ivana Čolovića Vesti iz kulture osim što, po rečima Teofila Pančića, aludira naslovom na onih tri minuta TV Dnevnika koji su uvek kod nas posvećivani tim »manje bitnim« stvarima i dešavanjima, angažuje čitaoca do poslednjeg daha. Kratki, jezgroviti i duhoviti prikazi tekstova objavljenih u periodu od decembra 2006. do juna 2008, koje je autor pročitao u emisijama »Peščanika«, odgovor su na »duboke misli« državnih poslušnika i patriota sa velikim P, koji sav svoj umetnički zanos nalaze u besmislenim konstrukcijama svoje (a težeći da bude i svačije) ideje o jednom narodu sa jednim srcem i bez imalo mozga. To srce je, naravno, posvećeno Kosovu. Što u prozi, što u poeziji. I sve to u slavu srpskog naroda. Od tolike slave propadosmo. A, od nagrađivanih prepisivanja crkvenih knjiga i ministarske poezije kultura nam više neće dotrajati ni do tri minuta za Dnevnik, smatra Pančić.
Peščani sprud je knjiga takođe nastala uz pomoć ili za potrebe »Peščanika«. To su tekstovi koje je Teofil Pančić napisao za svoju kolumnu »Peščani sprud« na sajtu pescanik.net u periodu od oktobra 2007. do avgusta 2008. Ivan Čolović je na promociji govorio o nasmešenom građaninu iz petnaestice, o gnevnom čitaču Politike, Nove srpske političke misli i sličnih poslušničkih pisanija koja nažalost proizvode univerzitetske profesore, skribomanijake, učitelje i vaspitače naše omladine. Pančić oštro, bez rukavica napada kvazirodoljupce, dušebrižne i verne patriote koji su zarad vlastitog uspeha u

dovela je Srbiju po drugi put na rub propasti. Teofil Pančić ga psihološki portretiše kao ledeno hladnog i neosetljivog čoveka, kao i njegov nacionalizam koji je »plačevni, luzerski, defetistički nacionalizam koji samoživo liže rane i nariče nad metafizičkom Nepravdom i koji može da traje (i truje) beskrajno dugo: on strahovito sporo trune, gnjili i smrdi, raspada se sifilističarski temeljno i polako«.
Kristofer Hičins je američki autor engleskog porekla. Za njegovu knjigu bog nije veliki – Kako religija truje sve Milan Vukomanović, sociolog religije, kaže: »... u knjizi koja pokriva toliko široko područje znanja, a koju, ipak, nije pisao neki naučnik, enciklopedista (bilo da je reč o religiologu, filozofu ili evolucionom biologu kao što je, na primer, Ričard Dokins), mogu se lako pronaći i brojna pojednostavljenja, učitavanja, pa i greške u argumentaciji. Ako i zanemarimo političku nekorektnost ove knjige u celini – okolnost da će ona mnoge religiozne čitaoce uvrediti, a možda i povrediti...« Prikazivač, dakle zamera autoru da je selektivno predstavio religije sveta u najcrnjem svetlu. Mišljenje potpisnice ovog teksta je isto, s tim što ona veruje da mu je to i bila namera i to sasvim opravdana. Jer činjenica je da se crkve sve više mešaju u politički život na našoj planeti. S opadanjem značaja komunizma kao ideologije i prosvetiteljskog stava prema religiji, osamdesetih godina dolazi do podržavljenja religija.
Krizu morala u svetu koriste razne crkve, tradicionalne, kao i male, zvanične i nezvanične, kako bi povećale uticaj na zaplašeno stanovništvo. Kristofer Hičens dosledno i sistematično iznosi činjenice koje osvetljavaju mračnu stranu religija, njihov pokušaj da putem ograničavanja slobode mišljenja ponovo preuzmu upravljanje društvenim zajednicama, što im je u mnogim državama i pošlo za rukom. »Svi veliki sukobi u vezi sa pravom na slobodu mišljenja, slobodu govora i istraživanja, imali su istu formu: religija se trudi da bukvalistički i ograničen um nadvlada um koji istražuje i koji poznaje ironiju.« I same u večitom rascepu oko prevlasti različitih struja, upotrebom sile i arhaičnih nehumanih zakona vraćaju svet u mračnjaštvo srednjeg veka, ne libeći se da upotrebljavaju najsavremeniju tehnologiju i najmodernije oružje u svojim sukobima.
I sami smo svedoci pokušaja da se opravdaju počinjeni zločini u ovim našim balkanskim ratovima pokušajem da se zločini pojedinaca prikažu kao kolektivna krivica celog naroda. Ako je Slobodan Milošević kriv, znači kriv je srpski narod. »Kolektivizacija krivice je sama po sebi nemoralna i religija je u više mahova bila primorana da to i sama prizna«, piše Hičens.

Ana Politkovska je ruska novinarka koja je izveštavala, između ostalog, i iz ratova u Čečeniji. Ubijena je u liftu svoje zgrade 7. oktobra 2006. godine. Knjiga Putinova Rusija je potresno svedočanstvo o tranzicionom periodu u Rusiji. Iako je nazvala knjigu Putinova Rusija, iako uglavnom smatra Vladimira Putina odgovornom ličnošću za veliki broj poginulih u čečenskim ratovima, težak položaj vojske i građana, užasnu korupciju, potčinjenost sudske izvršnoj vlasti i svemoć ruske mafije i to upravo one koju kontroliše sâm Putin, Politkovska na više mesta pokazuje da je svesna toga da ono što se dešava u njenoj domovini nije i nešto novo i originalno. Ne samo omraženi period komunizma u Sovjetskom Savezu, već i težak položaj naroda u Carskoj Rusiji uzroci su ovih pojava. Očigledno je da u Rusiji, što nam ova knjiga jasno govori, dvadeseti vek nije uspeo da koriguje surove odnose i nedostatak demokratičnosti bivše carevine. Naravno, pitanje je da li sadašnji premijer, a doskorašnji predsednik, želi da se uhvati u koštac sa problemima kao što su korupcija i podaništvo koje uništava čak i medicinske struke (zloupotreba psihijatrije u političkim borbama). Ili mu je preče, draže i jednostavnije da se igra velike sile i bori se protiv Amerike i Evropske unije. Ana Politkovska je samo pisala o malim ljudima na kojima ova velika zemlja zaista i počiva i preko čijih se leđa prelamaju unutrašnji politički sukobi i borba za totalitarnu vlast.
Pored ove izvanredne četiri knjige »Peščanik« je izdao i 12. knjigu Peščanik FM sa emisijama od 28. 03. 2008 do 20. 06. 2008. U njoj se mogu naći brojni članci već legendarnih gostiju ove radio-emisije.
Na promociji su govorili i Srđa Popović i Biljana Srbljanović. Srđa Popović je nadahnuto govorio o istini i laži u našim političkim istupima. Istakao je da smo mi zasuti lažima. To traje već dvadeset godina. Rata nije bilo. Srbija nije ratovala. JNA nije bombardovala Dubrovnik i Vukovar. Srbi nisu krivi. Srbi nisu bili agresori. Reč je o nacionalizmu koji po svojoj prirodi uvek laže. Čak je i Dobrica Ćosić izjavio da je pravda važnija od istine. Na promociji je prikazan i film o pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću koji su radili Biljana Srbljanović i montažer Srđan Ćešić. Tužno je kako se mediji odnose prema atentatu. Lansiraju se nove teorije koje bi trebalo da diskredituju suđenje. Biljana Srbljanović je govorila i o svom aktiviranju na političkoj sceni Srbije. Ona je istakla da su ljudi koji bez želje za moći pokušavaju da se aktivno uključe u politiku najčešće ismevani.
Promociju su pratile Koraksove karikature koje su kao i uvek sveže i aktuelne do krajnjih granica.