Šta nakon usvajanja srpskog predloga rezolucije OUN o Kosovu

Dvojac bez kormilara

Srbija od ove inicijative ne dobija praktično ništa. Novih statusnih pregovora neće biti. Nijedna ozbiljna država neće povući priznanje. Ministar Jeremić kaže da će to učiniti Kostarika. Zar sva ova halabuka radi promene stava Kostarike?

Prvi korak u donkihotovskom poduhvatu srpske diplomatije načinjen je u sedištu UN, usvajanjem srpskog predloga rezolucije od strane Generalne skupštine. Tenzija u domaćim medijima je dizana do usijanja, otpori rezoluciji su preuveličavani, da bi se valjda sada preuveličavao i navodno postignuti uspeh. A sve za potrebe daljeg sluđivanja domaćeg javnog mnenja. Dileme vezane za ovu inicijativu Srbije od samog početka bile su brojne. Tačnije, za svakoga ko iole poznaje način funkcionisanja svetske diplomatije sve je jasno. Pitanje koje se zapravo postavlja jeste kojim putem su krenuli Boris Tadić i njegov raspojasani ministar Jeremić. Da li oni svesno rade na daljem pogoršavanju spoljnopolitičkog položaja Srbije i protiv evro(atlantskih) integracija ovog društva ili se, što je još opasnije, radi o slučaju smanjene političke uračunljivosti aktuelne političke elite. Njihovo delovanje već duže vreme liči na ovo drugo ali ako se uzme u obzir očigledna, unutrašnja politička računica može se sa sigurnošću zaključiti da nije reč o neuračunljivosti već o smišljenom podređivanju opšteg interesa društva uskim grupnim interesima vladajuće oligarhije.

Inicijativa je besmislena sama po sebi. Čak i da sud odradi svoj deo posla onako kako tandem Tadić–Jeremić priželjkuje, šta će se tada desiti? Koji su ishodi mogući, koji verovatni i kakav je dobitak Srbije iz te situacije, a koliki su troškovi. Mišljenje suda je potpuno nepotrebno zato što nije sporno da, formalno-pravno posmatrano, proglašenje nezavisnosti nije u skladu sa međunarodnim pravom. Ali države koje su priznale ovaj akt naglašavaju da je u pitanju unique case, u kojem specifičnost situacije i pravičnost nalažu da princip samoopredeljenja dobije prvenstvo u odnosu na princip teritorijalnog integriteta. Slično se događalo i prilikom rešavanja kolonijalnog pitanja. A razlog je bio nesavesno i protivpravno postupanje dotadašnjih nosilaca suverenosti nad tim teritorijama. Situacija i svetsko mnenje su ukazivali da postojeće pravo ne poseduje mehanizam za pravedno rešavanje gorućih problema pa se dala prednost principu samoopredeljenja naroda. Danas niko više ne postavlja pitanje da li je to bilo opravdano ili ne. Međunarodno pravo, kao ni unutrašnji pravni sistemi, ne postoji van određenog konteksta, van vremena i prostora. Čak bi se kao njegova specifičnost moglo navesti da je proizvod saglasnosti volja država koje čine međunarodnu zajednicu. Njihovom saglasnošću se može i menjati ili prilagođavati različitim situacijama koje se javljaju na svetskoj pozornici. Tom prilikom nijedna država ne može polagati pravo na veto. To pravo ne mogu imati ni Srbija, ni Rusija. Tim pre što su i jedna i druga pokazivale veoma malo obzira prema međunarodnom pravu kada su sprovodile politiku sile u odnosima sa svojim susedima.
U »našem« slučaju sud će najverovatnije izneti mišljenje da proglašenje nezavisnosti nije u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom ali nema sumnje da će razmatrati i kontekst u kojem je došlo do ovakvog razvoja situacije. I dobićemo jedno rastegljivo tumačenje koje će svako interpretirati na svoj način. Države koje su priznale nezavisnost moći će opravdano i uverljivo reći: eto mi smo upravo to i govorili. Kosovo je jedinstven slučaj, Srbija je zloupotrebila svoj suverenitet i pokušala da se silom reši dela svojih građana i ta činjenica joj oduzima pravo na suverenitet nad tom teritorijom i građanima. Slična analogija može se pronaći i u unutrašnjem pravu. Kada roditelj koji ima pravo starateljstva nad detetom zloupotrebi to svoje pravo u cilju da naškodi životu i integritetu deteta, sud mu oduzima dalje pravo starateljstva. Ništa prirodnije i normalnije od toga.

Srbija od ove inicijative ne dobija praktično ništa. Novih statusnih pregovora neće biti, nijedna ozbiljnija država neće povući priznanje. Ministar Jeremić kaže da će to uraditi Kostarika. Zar sva ova halabuka radi promene stava Kostarike? A koliko će to sve da košta građane ove države, direktno ili indirektno? Jasno je da je ova inicijativa guranje prsta u oko vodećim državama EU i SAD. Posledica može biti dalji gubitak preostalih mrvica kredibiliteta Beograda. Očekivanja da ovakvo ponašanje neće izazvati reakciju zapadnog sveta su više nego naivna. Stoji činjenica da nisu sve članice EU priznale nezavisnost Kosova. Njih na to ne može niko da primora. One su već punopravne članice Unije i one sebi taj luksuz mogu da priušte. Ali Srbija neće moći u EU dok ne ispuni taj uslov. Svaka od 22 države članice koja je priznala nezavisnost može vetom sprečiti dalje približavanje Srbije Evropskoj uniji. Mi svojim glupostima dajemo i previše materijala za to. Ova inicijativa je tek kap u moru naše nedoslednosti, od skrivanja ratnih zločinaca, korupcije, monopola, koncepta takozvne neutralnosti, ilegalnih ekonomskih aranžmana sa Rusijom. A sve to na navodnom putu za Evropu. Ako zanemarimo šta Tadić i savetnici govore, a obratimo pažnju na ono što rade, zaključak je veoma jednostavan. Oni direktno rade protiv evropeizacije i modernizacije našeg društva i države. A sve to zarad unutrašnjeg rejtinga i lične promocije.
Na kraju, Srbija će pre ili kasnije morati da se suoči sa činjenicom da je Kosovo nova država koju će vremenom priznavati sve veći broj država. Nećkala se ili ne, žabu će morati da proguta. U interesu Srbije je da to prihvati što pre. Lord Palmerston je jednom prilikom napisao da »ukoliko neko ne želi da prihvati napredak zato što predstavlja novinu, biće prinuđen da jednoga dana prihvati novinu koja više neće predstavljati napredak«. Izbor je na nama. Mi često olako pravimo nepromišljene izbore i zaboravljamo da svaka glupost ima svoju cenu. Ali posle »zabave« računi će nam neminovno biti ispostavljeni. A tada nam neće mnogo vredeti urođena sklonost da druge krivimo za sopstvene propuste i promašaje.

	Marko Matić