Njujorško pismo

Sreća na berzi

Pravo građana na život, slobodu i težnju za srećom koje proklamuje američka Deklaracija nezavisnosti uglavnom se pogrešno interpretira, piše Ričard Šenkman (Richard Shenkman) u knjizi Legende, laži i slavni mitovi američke istorije. Problem, po njemu, leži u »težnji za srećom« (»pursuit of happiness«). U školi se uči da je to nešto kao ispunjenje sna, naravno, »američkog sna«. Međutim, istorijski gledano, u doba Džefersona reč »težnja« je imala sasvim drugo značenje – uspešnu karijeru, ne »traganje za istinom«. Reč je, dakle, o utilitarističkom motivu i pre pravu (čak vlastitoj obavezi) da se sreća postigne nego o aksiomatskom pravu na sreću. Džon Adams (inače, konzervativac) pragmatično je zaključio da bi »srećno društvo predstavljalo kraj vlade«. Po »nezavisnom tumačenju«, Deklaracija nezavisnosti, dakle, propagira sreću uspeha – bogatstva i ekonomskog prosperiteta, kao obavezu/pravo samih građana za koje će država obezbediti »povoljne okolnosti«. »Američka sreća« se, otuda, meri GDP-em (»gross domestic product«), po formuli: GDP=C+I+G+(X-M) (bruto nacionalni dohodak = potrošnja + investicija + javni troškovi + (izvoz-uvoz)).
Na drugom kraju sveta, u Butanu, doskorašnjoj monarhiji, građani računaju (na) GNH (»gross national hapiness«) – »bruto nacionalnu sreću«. Ovaj autor je već jednom navodio kako Butanci, da bi svoj »račun« približili zapadnjacima naviklim na drugačiju statistiku, savetuju da se neko zapita koliko puta je toga dana bio srećan. Jer u Butanu se sreća meri srećom. Njihovi prihod, rashod i investicija su sreća. Zadovoljni su malim te je, misle, i to sreća. U izvesnom smislu, to je potrošačka nacija sreće. Druga »ekscentričnost« ove države su nedavni, prvi parlamentarni izbori za koje, u stvari, nije bilo građanskog entuzijazma. Doskorašnji monarh (doduše, još formalno na vlasti, ali sa simboličnom ulogom) svojim »podanicima«, danas »samo« sugrađanima, osim sreće, želeo je i demokratiju te se slobodno, a protiv njihove volje, povukao sa trona u korist parlamentarnih izbora. Većinu Butanaca to nije usrećilo već zabrinulo – glasali su jedino zato što je kralj rekao da »treba,« bez uverenja da im je takva promena potrebna. Kralj je »vodio politiku« (bolje rečeno, filozofiju) balansa između materijalnog i duhovnog blagostanja, pitanje je da li će to i »demokratija«, tj. njeni (njihovi) predstavnici i izabranici. Dovoljno je, kažu, pogledati porazne »rezultate demokratije« u susednom Nepalu i Bangladešu, kao i haotičnu političku situaciju u Indiji.

Malo je monarha koji se odriču vlasti. Svi vole presto. Gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg upravo nastoji da promeni pravila i treći put se kandiduje za to mesto. Ipak, to je svima razumljivije nego kada se neko svojevoljno povuče sa prestola što je nedavno učinila najbolja teniserka sveta Džastin Henan, i to u zenitu svoje suverenosti. Objavljujući da odlazi u penziju, izjavila je da »okreće novu stranicu« i da je »kraj čudesne avanture.« Neki misle da se, ekscentrično, odlučila za ličnu sreću umesto slave i bogatstva.
Da je svako kralj svog kraljevstva pokazao je i jedan beskućnik u njujorškom metrou. Duboki alt jedne Afroamerikanke (i stari rok-hit, simboličnog naslova I Will Survive †Preživeću‡) potčinio je buku podzemne stanice. Prišao joj je i dao napojnicu koju je sam upravo isprosio. Sa svojim kraljevstvom on čini šta mu se prohte, pa čak i donira bogatiju metro-umetnicu. Za jednog brokera sa obližnjeg Vol Strita to je neracionalno, samoubilačko ulaganje u rivala. Za njega, čija se sreća sastoji u veri da će narednog dana imati i naredni dan, ta neuračunljivost je sloboda. U trenutku kada je davao »dollar bill«, njegovo je bilo ovo kraljevstvo podnebesko.