Srbija i Kosovo

Tajming za preispitivanje

Rezolucija Srbije je prošla na Generalnoj skupštini UN. Oni koji su najviše radili na tom poslu, srpski MIP i Predsedništvo Srbije, dobili su vreme za predah. Ali, nisu im mira dale regionalne i unutrašnje okolnosti.

Najavljeno priznanje Kosova od strane Crne Gore i Makedonije desilo se odmah sutradan. Nada da će ih uspeh u Njujorku odložiti na neodređeno vreme izjalovila se. No, obe zemlje su to najavile, neposredno pred glasanje u UN. Ova dinamika zbrzavanja naljutila je zvanični Beograd. »Nismo imali vremena da uživamo u uspehu«, kažu protagonisti srpske diplomatske inicijative. Zaista, sve je pomalo ličilo na pakosnu nameru da se pokvari to »uživanje«. To i jeste ono što zvaničnike u Beogradu zabrinjava. Niz »slučajnosti« potkrepljuje njihove sumnje u aktivnosti moćnih lobija: Nobelova nagrada tvorcu projekta kosovske nezavisnosti, Martiju Ahtisariju, pa podizanje optužnica u Bariju protiv grupe optužene za organizaciju međunarodnog šverca, iz koje je izuzet i arhiviran slučaj crnogorskog premijera Mila Đukanovića... Sa distance, te stvari izgledaju manje jednoznačno: za nagradu Ahtisariju pominje se njegovo tridesetogodišnje posredovanje i višekratna kandidatura, ali i navodno izbegavanje da se nagrada dodeli kineskim disidentima zbog interesa mnogih koji bi zbog Kine bili pogođeni. Kada se izađe iz ovdašnjeg dominantnog načina razmišljanja mnogo toga nije više tako jednostavno razumeti. Velika izolacija kojoj smo manje-više svi bili izloženi pojednostavila je naše razumevanje sveta, koje je i ranije bilo opterećeno raznoraznim stereotipima i crno-belom slikom...

Lideri naše spoljnopolitičke aktivnosti su, izgleda, shvatili da Srbiju možda čekaju još veći izazovi nego što je završetak saradnje sa Haškim tribunalom. Hvatanje Ratka Mladića, smatraju, nije više ono što najviše motiviše Brisel u razgovorima sa Srbijom. Situacija na Kosovu izbija u prvi plan. Tema koja se sve češće nameće kao najvažniji sadržaj razgovora sa srpskim zvaničnicima koji strepe da ih na kraju »tunela« čeka pitanje o statusu Kosova, pa čak i zahtev za njegovo priznavanje od strane Beograda. Kako su iz Beograda počeli otvoreno da se šalju takvi komentari, Holanđani su prestali da budu neodređeni, pa je njihov ministar spoljnih poslova u intervjuu Dnevniku, saopštio da će Holandija ratifikovati SSP čim Mladić bude u Hagu. Poruke o skoroj kandidaturi Srbije za EU i ukidanju viza šalju i drugi evropski zvaničnici, ali je svakom jasno da moćni, ako još mogu da u velikoj meri kontrolišu manje moćne, nisu svemoćni. Finansijska kriza čije su razmere za sada nepoznanica mogla bi još više da pogorša krizu unutar EU i da na šanse za njeno širenje u skorijoj budućnosti objavi moratorij. Utoliko pre što je Zapadni Balkan viđen kao »paket« čije bi pristupanje EU umnogome zavisilo do dobrosusedskih odnosa i regionalne bezbednosti. Logično je da je Kosovo zato prvo pitanje za EU iz najnovije lekcije o Zapadnom Balkanu. Sada se pritisak na Beograd vrši oko prihvatanja Euleks misije i saradnje na njenom postavljanju u delovima Kosova koje politički kontroliše Srbija. Jasno je po reagovanjima na bilateralne susrete naših zvaničnika sa evropskim, ali i po izjavi američkog ambasadora u Beogradu, da je ovdašnja vlast obećala nekakvu saradnju očekujući, pre svega, podršku za potpisivanje SSP pred parlamentarne izbore u maju. Sada se sporazumi ne odmrzavaju, u očekivanju poteza Beograda. Ratko Mladić nije na vidiku, možda i zato što postoji procena, nakon Karadžićevog hapšenja, da Mladić u Hagu ne bi više bitno doprineo odmicanju Srbije na putu ka EU.

Jasno je da se u vrhu vlasti razmišljalo kako izvesti delikatnu operaciju: zadovoljiti Brisel, ispuniti obećanja bez kojih ne bi bilo SSP i ne ugroziti položaj »proevropske« srpske vlade? Ovoga puta ne može im se osporiti namera da promišljeno vuku poteze, iako je jasno da krajnji rezultat niko ne može da predvidi. »Srbija se na velika vrata vratila na međunarodnu političku scenu«, pohvalio se srpski predsednik nakon glasanja na GS UN, da bi par dana kasnije, u intervjuu Večernjim novostima, izjavio da je spreman da

sarađuje sa Briselom oko Euleksa. Tadić kao da hoće da kaže da mu dosadašnji uspeh aktivne diplomatije oko Kosova daje pravo da, pod uslovima koje je naveo, uđe u politički za njega rizično polje prihvatanja evropskih pravnika i policajaca na Kosovu. Ako se zna da je Euleks upravo deo Ahtisarijevog plana koji nije, zbog ruskog veta, prošao SB UN, kako će Brisel da ispuni Tadićev zahtev da to ne bude implementacija plana Nobelovog laureata? Zatim, sigurno je da vlast ne želi da se menjaju osnovne odredbe Rezolucije SB UN 1244, a traži
		Georgia O’Keeffe, Pnk Dish and Green Leaves, 1928.

verifikaciju Euleks u tom telu? Ipak, po reagovanjima zapadnih diplomata u Beogradu, izgleda da i na drugoj strani postoji spremnost na ustupke da bi EU misija »zaživela« na Kosovu. Pretpostavimo da se i o tome razmišljalo jer, ako bi Tadićeva tri zahteva bila ispunjena, Srbija ne bi imala štete od saradnje s evropskim institucijama na Kosovu. Koju bi mogla da prikaže kao angažovanje Brisela u srpskoj »južnoj pokrajini« u okviru ispunjavanja zahteva za teritorijalnim integritetom i suverenitetom, uz garantije UN. I sve to dok čeka savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu. Koje se može čekati od osam meseci do dve godine, a »možda i godinama«... U Prištini to zovu »kupovanjem vremena«, a možda upravo tako misle u Beogradu. Jasno je da je cilj da se uticaj kosovskog pitanja u odnosima sa EU koliko je moguće amortizuje, a da se za to vreme Srbija što više približi Briselu, hapšenjem Mladića (ako se može i mora), saradnjom oko Euleksa, jednostranim stavljanjem u dejstvo prelaznog trgovinskog sporazuma (što je dobro za građane a loše za državni budžet)... Da li je to manje-više najsigurniji benefit od »kupovanja vremena«? Ulazak u EU bi za ovu generaciju političara koja danas vlada Srbijom bio možda dostižan cilj uz sve neizvesnosti koje nosi politički život u Srbiji, ali bi »slučaj Kosovo« radije bio ostavljen nekim novim političarima. Cilj sadašnje vlasti je da poboljša šanse Srbije kada je Kosovo u pitanju, diplomatsko-pravnim aktivnostima, ali je vidljiv nedostatak »vizije«. Za to je potrebno ne samo više unutarpolitičke podrške već i promena koncepta društvenosti i dominantnih vrednosti. Što znači da bi morali da se menjaju ne samo proklamovani tzv. ideološki okviri stranačkih programa, već lični vrednosni koncepti, predrasude, strahovi i animoziteti. U Srbiji i na Kosovu. A to je zaista stvar budućnosti...

Stručnjaci za međunarodno pravo iz Srbije se slažu da je pitanje MSP u Hagu dobro sastavljeno i da isključuje politizaciju, ali su ipak uzdržani u prognozama. Oni koji se nadaju uravnoteženom »mišljenju« ne kažu šta bi to bilo, da li podjednako davanje za pravo obema stranama? Pravo na teritorijalni integritet i suverenitet zemalja članica UN i pravo na samoopredeljenje naroda osnove su na kojima je napravljena Povelja UN i regulisani međunarodni odnosi. Sud će, očekuje se, ceniti pravnu proceduru po kojoj je proglašena nezavisnost, pa se u Beogradu nadaju većem uspehu. Nadaju se i da bi odluka koja bi Beogradu dala za pravo postala od pravne moralna prepreka daljem priznavanju nezavisnosti Kosova, pa samim tim i dovela do drugačijih političkih odluka još neopredeljenih zemalja. Sada se tvrdi da je to deo »akcionog« plana, ali se ne pominje autorstvo. Reklo bi se da to nije plan bivšeg ministra za Kosovo, Slobodana Samardžića, koji već mesecima lobira za novu parlamentarnu rezoluciju o Kosovu. DS je, što se ovoga tiče, sve uzela u svoje ruke i bori se da za svoju politiku bar otkloni prepreke ako ne može da pridobije nove pristalice. Saradnja sa SPS, sa kojim se potpisuju papiri o pomirenju a da za to ne postoje, sem trenutne političke konjunkture, nikakve razumne a kamoli moralne osnove, može se razumeti samo kao DS »štit« od najave ultradesničarskog bumeranga. Iako je SRS stranačkim raskolom oslabljena, njene, nešto modifikovane ideje, političkom partenogenezom proširile su moguće polje uticaja. I borbe za vlast, protiv Tadićevih demokrata...
Kosovski Albanci već kompletiraju svoj tim koji će njihove interese zastupati pred MSP u Hagu. U tome će imati podršku viđenih stranih eksperata, kao što je Britanac Majkl Vud. I Srbija najavljuje to isto. U ovoj fazi »borbe za Kosovo« odluka Prištine se kvalifikuje kao separatistička i odbacuje formulacija posebnog »slučaja«. Ako odgovor MSP bude jasan kao pitanje i u korist interesa Srbije, pred nama je novo kupovanje vremena. U kojem se političari u Beogradu nadaju da će izmoriti političku elitu i građane Kosova, brojnim opstrukcijama u međunarodnim organizacijama, kao što su MMF, Svetska banka, STO i slične, a unaprediti »ostatak« Srbije. Slede pregovori sa novih pozicija želja Kosova i priča ima happy end. Ali, samo »kupovanje vremena« nije siguran put ka srećnom kraju.

	Nastasja Radović