Skupština bez identiteta

Umesto da bude faktor stabilnosti, Narodna skupština Srbije postala je primer, pa čak i merilo srozavanja države i njenih institucija. To je naš stari problem, ali se još izrazitije video u ovoj najnovijoj seriji sednica, vanrednih i redovnih, u toku dva prethodna meseca ove godine. Tako, na primer, krajem septembra Skupština puna četiri dana nije uspela da izađe iz opstrukcije koju su nametali radikali tražeći da upravo njima pripadnu poslanički mandati otpadnutih Tominih naprednjaka. Blokada je bila tako potpuna da nije preostalo drugo nego da se zakonski predlozi, uglavnom o pristupanju beloj Šengen vizi i borbi protiv korupcije, odlože za oktobarsko redovno zasedanje. Ova je Skupština, izabrana još 11. maja, a konstituisana u junu, time ušla i u četvrti mesec a da nije donela nijedan zakon, sem Zakona o ministarstvima bez kojeg najviši zakonodavni organ i ne može da radi. Ovaj kuriozitet je retkost i za zemlje koje su traljavije i politički neuređenije nego što je naša. Nerad i nefunkcionalnost Skupštine Srbije narasli su do takvih razmera da će, izgleda, biti i osnovni razlog što će ocena Evropske komisije, najavljena za novembar, o napretku Srbije u 2008. verovatno biti nepovoljna.
Ni za koga nije tajna da je Skupština odavno najslabija karika u sistemu naših institucija. Posledice koje iz ovoga proizlaze mogu da budu dalekosežne i krajnje ozbiljne. Nastaje

situacija kada više nema ko da kontroliše vladu, niti da artikuliše političku volju građana. Na delu je neki iskvareni ustavno-pluralistički sistem u kojem egoističke partijske strasti dobijaju takvu snagu i prostor da ih i normalne države ne mogu više savladati. Sve

se onda svodi samo na puku vlast, a promene koje nas očekuju u pridruživanju evropskoj situacija kada više nema ko da kontroliše vladu, niti da artikuliše političku volju građana. Na delu je neki iskvareni ustavno-pluralistički sistem u kojem egoističke partijske strasti dobijaju takvu snagu i prostor da ih i normalne države ne mogu više savladati. Sve se onda svodi samo na puku vlast, a promene koje nas očekuju u pridruživanju evropskoj porodici država odlažu se na neodređeno vreme. Tu jedva i da novi izbori pomažu, ukoliko samo preslikavaju stari odnos državne bespomoćnosti. Ovakvo besudno stanje nije samo preteća perspektiva za nas, već otkriva i realnost koje su nam slabe tačke ostale netaknute i posle prevrata u oktobru 2000.
Kod nas se već godinama više jalovo lamentira nad ovim jadnim stanjem nego što se ozbiljno razmišlja o tome kako Skupštinu privesti stvarnoj nameni i pravom parlamentarnom načinu rada. Možete menjati koliko hoćete i skupštinski poslovnik, pa čak i izborni sistem, sve će to malo vredeti ukoliko nema političke volje da se raskrči sva ona šuma suštinskih problema koja nas kao mora pritiska godinama. Kod nas, recimo, uprkos više puta ponovljenih pokušaja nekih nadležnih organa, još ne može da se utvrdi kolikim sumama tajkuni finansiraju stranke i koje. Ništa tu ne vredi pritisak javnosti, a ni očigledna činjenica da je reč o flagrantnom kršenju zakonskih odredbi. Dok se ta tajna ne rasvetli nećemo znati koliko je Skupština narodna, a koliko tajkunska.
Postoje i mnoga druga pitanja na koja još nema odgovora. Nove se stranke, takoreći, formiraju iz dana u dan, pa smo već dogurali do apsurdnih 600, a ko zna koliko će ih još biti. O tome se uglavnom ćuti, ili ispoljava javno gađenje, kao da je reč o nekoj privatnoj ludosti koja nema veze sa političkim sistemom. A ima i te kako jer se ova silna stranačka eksplozija pokazala kao najunosnije područje za sticanje materijalnih prednosti i društvenog uticaja. Jedna pogubna vertikala samoživosti premrežila je celo društvo i ide

od skupštine, preko vlade, ministarstava, opština, do upravnih odbora javnih preduzeća, daleko od volje birača izražene na izborima. Umesto odgovora kuda mi to zapravo idemo nudi nam se cinizam. Šefovica poslaničkog kluba DS Nada Kolundžija zamajavala nas je nedavno sugestijom kako stranke u Skupštini »treba da se slože o onome što je važno za Srbiju«. Ali, kako da se slože o »važnom« kad ne mogu ni o »nevažnom«, kao što je utvrđivanje običnog dnevnog reda. Druga strana ovog stranačkog zastranjivanja su i sami poslanici koji se izvrsno uklapaju u ovakav sistem vladanja. Dobar deo njih nema ni osećanja odgovornosti, ni digniteta, ni obrazovanja, ni iskustva, pa ako hoćete ni elementarnog vaspitanja da se ponašaju na parlamentaran način. Kada je onomad Crna Gora priznala Kosovo naša je Skupština pala u
		Vaskrs hajdučije Nedavno smo u dnevnoj štampi mogli da pročitamo vest da su, usred Šumadije, maskirani i naoružani napadači na putu između Rudnika i Ljiga napali otkupljivače stoke i oteli milion i sto hiljada dinara. Vest je objavljena pod naslovom "Mi smo srpski kauboji" (Pravda, 7. oktobar). Identifikacija s junacima s Divljeg zapada verovatno računa s popularnošću "kaubojskih filmova" koju nije sasvim potisnula rastuća nepopularnost Zapada. Inače, pojava o kojoj je ovde reč ima svoje autohtone preteče i uzore u ovdašnjoj hajdučiji koja je harala Srbijom (i okolnim zemljama) u minulim vekovima. Otuda bi bilo umesnije da se govori o vaskrsu hajdučije, a ne o "srpskim kaubojima", ma koliko to izgledalo kao znak približavanja ne baš omiljenom Zapadu. Dušan Mojsin

pravu jarost. Nisu se merili ni reči ni postupci. Borislav Pelević (SNS) tražio je prekid diplomatskih odnosa sa Crnom Gorom, a Miroslav Markićević (NS) zapretio je članovima crnogorske vlade da »odsad nisu bezbedni ni u vazduhu, ni na zemlji u Srbiji«. Prosto je strašno kako kod nas i na najvišim mestima lako planu sile slepog obračuna i neke očajničke destrukcije, što Skupštinu degradira na nivo obične hajdučke špilje. Samo je poslanik iz kluba LDP Vladan Batić osudio proterivanje ambasadora Makedonije i Crne Gore ističući da tako nešto predstavlja »nastavak nakaradne politike«. Čeda Jovanović je ovaj akt nazvao neumerenom reakcijom »koja urušava poziciju Srbije«.
Skupština je, ipak, u toku oktobra prigotovila više zakonskih predloga, pre svega o pristupanju Šengen listi i nekoliko antikorupcijskih, mada su neki od njih, kao što je Zakon o agenciji za suzbijanje korupcije, najblaže rečeno, sumnjive vrednosti. Mnogo veće uzbuđenje među poslanicima s razlogom je izazvala najava neočekivanih i šokantno visokih poskupljenja gasa i telefonskih usluga. Vlada je ovaj neumereni i do sada gotovo nezabeleženi udar na standard građana tumačila mlako i neuverljivo, a na najžešći otpor je naišla ne u opoziciji nego u LSV i LDP koje podržavaju koaliciju na vlasti. Oni sada otkrivaju odgovornost vlasti ne samo ove nego i one iz 2004, pa čak tvrde da su u sve to umešani i mafijaški prsti i nezajažljivi distributeri. Priča je tek otvorena i u danima koji dolaze tek će dobiti svoje prave razmere.
Za sada su ovo samo epizodna dešavanja dok i dalje ostaje ono osnovno pitanje: ima li ova skupština bez identiteta (što važi i za prethodne) uopšte državnički kapacitet da rad i odgovornost najvišeg zakonodavnog tela zemlje podigne na pravi parlamentarni nivo? Teško, sve dok se i dalje neuravnoteženo lomi među krajnostima – između rada i nerada, opstrukcije i destrukcije, od blokade do euforije.