Depresija je počela. Novinari i dalje bojažljivo
propituju ekonomiste da li ili ne, možda, ulazimo
u pravu recesiju. Nemojte verovati u to ni za
trenutak. Mi smo već na početku zahuktale svetske
depresije s ekstenzivnom nezaposlenošću skoro
svuda. Ona može uzeti formu klasične nominalne
deflacije, sa svim njenim negativnim posledicama
za obične ljude. Ili može uzeti formu, što je
malo manje moguće, nesavladive inflacije što
je, jednostavno, drugi način da se vrednosti
smanjuju, i koja je, čak, gora za obične ljude.
Naravno da se svako pita šta je pokrenulo ovu
depresiju. Da li su to derivati, koje Voren
Bafet zove »finansijska oružja masovne destrukcije«?
Ili su to primarno hipoteke? Ili su to špekulacije
sa naftom? Ovo je bestidna igra tumačenja i
nema realan značaj. Ova igra tumačenja od nas
traži da se koncentrišemo na ono što je Fernand
Brodel nazvao prahom kratkoročnih događaja.
Ako želimo da razumemo šta se dešava treba da
pogledamo dve druge zemaljske pojave koje mnogo
više otkrivaju. Jedna od njih je, po medijskom
terminu, ciklični tok, a druga se odnosi na
dugoročne strukturalne trendove.
Kapitalistička svetska ekonomija imala je, barem
nekoliko stotina godina, dve glavne forme cikličnog
postojanja. Jedna je tzv. Kondratijev ciklus
koji je, istorijski, trajao 50–60 godina. A
drugi su vladajući, hegemonski ciklusi, koji
su mnogo duži.
U uslovima hegemonskih ciklusa, SAD su bile
sve snažniji borac za hegemoniju još od 1873,
postižući punu hegemonsku dominaciju 1945, da
bi lagano nazadovale od 1970-ih. Ludosti Džordža
V. Buša transformisale su sporo nazadovanje
u strmoglavljivanje. A od sada, mi smo daleko
od bilo koje sličnosti sa hegemonijom SAD. Mi
smo ušli, kao što se normalno i dešava, u multipolarni
svet. SAD su ostale jaka sila, možda i dalje
najjača, ali će nastaviti da nazaduju u odnosu
na druge sile u decenijama koje dolaze. Izgleda
da niko ništa ne može da učini da to promeni.
Kondratijevi ciklusi imaju različito vreme nastajanja
ili tajming. Svet je izašao iz poslednje Kondratijeve
B-faze 1945, a zatim je nastupila najjača A-faza
uspona u istoriji modernog svetskog sistema.
Ona je dostigla svoj vrhunac otprilike 1967–1973,
a zatim je započela svoj silazni put. Ova B-faza
potrajala je mnogo duže nego prethodne i mi
smo još u njoj.
Karakteristike Kondratijeve B-faze su dobro
poznate i uglavnom su ono što je svetska ekonomija
iskusila od 1970-ih godina. Stope profita iz
proizvodnih delatnosti idu nadole, posebno u
onim tipovima proizvodnje koji su bili profitabilniji.
Zbog toga se kapitalisti, koji žele da naprave
stvarno visoke stope profita, okreću finansijskoj
areni, angažujući se u onome što je u osnovi
špekulacija. Proizvodne delatnosti, da ne bi
postale suviše neprofitabilne, teže da se pomeraju
iz središnjih zona u druge delove svetskog sistema,
trgujući sa nižim troškovima transakcije za
niže lične troškove. To je razlog da su poslovi
nestajali iz Detroita, Esena i Nagoje, a fabrike
su se širile u Kini, Indiji i Brazilu.
A što se tiče špekulativnih balona, neki ljudi
uvek u njima naprave mnogo novca. Ali špekulativni
baloni se uvek rasprsnu, pre ili kasnije. Ako
se pitamo zašto je ova Kondratijeva B-faza potrajala
toliko dugo, odgovor je da je to zato što su
sile kao što su rezerve SAD, Banka za federalne
rezerve, međunarodni monetarni fond i njihovi
saradnici u zapadnoj Evropi i Japanu – intervenisali
na tržištu, redovno i značajno – 1987. (pad
berze akcija), 1989. (kolaps štednje i zajmova),
1997. (finansijski pad istočne Azije), 1998.
(dugoročni pad menadžmenta kapitala), 2001–2002.
(»Enron«) – da bi poduprle svetsku ekonomiju.
Oni su naučili lekciju iz prethodnih Kondratijevih
B-faza i prepoznali sile za koje se mislilo
da mogu da ugroze sistem. Ali, postoje unutrašnje
granice. I mi smo sada dospeli do tih granica.
Ovaj put neće biti tako lako, možda će biti
nemoguće da se spreči najgore.
U prošlosti, kada bi depresija završila sa svojim
pustošenjem, svetska ekonomija bi se ponovo
uspravila na osnovu inovacija koje bi mogle
biti, za neko vreme, kvazimonopolizovane. Tako,
kada ljudi kažu da će berza ponovo porasti,
to je ono što oni misle da će se dogoditi, ovaj
put kao i u prošlosti, posle sve te štete koju
je podnela svetska populacija. I možda će tako
i biti za nekoliko godina.
Ima, međutim, nešto novo što se može umešati
i sudariti s ovim lepim cikličnim modelom, koji
je podržavao kapitalistički sistem nekih 500
godina. Strukturalne tendencije mogu da se sukobe
sa cikličnim modelom. Bazične strukturalne osobenosti
kapitalizma kao svetskog sistema deluju po izvesnim
zakonitostima kretanja ravnoteže nagore. Problem,
kao i sa svim strukturalnim ravnotežama svih
sistema je da, vremenom, krivulje teže da odvedu
daleko od ravnoteže, toliko da postane nemoguće
njeno ponovno uspostavljanje.
Šta je to što čini da se sistem kreće toliko
daleko od ravnoteže? Vrlo kratko, to je zato
što su preko 500 godina tri bazična troška kapitalističke
proizvodnje – lični, unosi i porezi – pravilno
rasli kao procenat moguće prodajne cene, tako
da danas oni čine nemogućim velike profite u
kvazimonopolizovanoj proizvodnji, što je uvek
bila osnova značajne kapitalne akumulacije.
To nije zato što kapitalizam ne uspeva u onome
šta najbolje radi. To je upravo zato što je
on to radio toliko dobro tako da je, konačno,
potkopao osnovu buduće akumulacije.
Ono što se dešava kada dosegnemo takvu tačku
jeste to da se tada sistem razdvaja, rašlja
(po jeziku studija kompleksnosti). Neposredna
posledica je visoko haotična turbulencija, koju
naš svetski sistem sada iskušava i nastaviće
da iskušava možda još 20–50 godina. Kao što
svako ide u pravcu za koji misli da je za njega
neposredno najbolji, novi poredak će iskrsnuti
iz haosa, zajedno sa jednim od dva alternativna
i vrlo različita puta.
Možemo tvrditi sa sigurnošću da sadašnji sistem
ne može da preživi. Možemo da predvidimo koji
će to novi poredak biti izabran da ga zameni,
jer će biti rezultat beskonačnih individualnih
pritisaka. Pre ili kasnije novi sistem će biti
uspostavljen. Ovo neće biti kapitalistički sistem,
ali može biti mnogo gori (čak više polarizovan
i hijerarhizovan) ili mnogo bolji (relativno
demokratski i relativno egalitaran) nego kapitalistički
sistem. Izbor novog sistema je najvažnija svetska
politička borba našeg vremena.
A što se tiče naše neposredne, kratkoročne i
privremene budućnosti, jasno je šta se svuda
dešava. Mi smo se kretali u protekcionističkom
svetu (zaboravimo na tzv. globalizaciju). Kretali
smo se ka mnogo široj direktnoj ulozi države
u proizvodnji. Čak su SAD i Velika Britanija
delimično nacionalizovale banke i umiruće velike
industrije. Mi se krećemo ka populističkoj redistribuciji
kojom upravlja vlada i koja može da uzme socijaldemokratske
forme levo-od-centra ili daleko više desne,
autoritarne forme.
I krećemo se ka akutnom socijalnom konfliktu
unutar država, pošto se svako bori za manje
parče kolača. U kratkom roku to nije, ni izbliza,
lepa slika.
Komentar br. 243, 15. oktobar
2008.
Prevela Borka Đurić
