Uticaj civilizacije i kulture na smer
društvenih promena

Koje civilizacijske i kulturološke vrednosti moraju da neguju vlasti Srbije da bi preusmerile državu sa puta regresa na put progresa

Stepen civilizacijske razvijenosti neke zajednice ne može se sasvim egzaktno utvrditi. On se može samo proceniti kroz uporednu analizu u odnosu na neku razvijenu civilizaciju koja se smatra dobrim uzorom. Za procenu ostvarenog civilizacijskog nivoa Srbije kao dobar uzor mogu se smatrati ciljevi i vrednosti koje je usvojila EU. Mera usaglašenosti ciljeva Srbije s ovim finalitetom pokazuje njen ostvareni civilizacijski nivo. Osnovne osobenosti zapadne civilizacije su tehnološka, ekonomska i organizaciona razvijenost države, kao i društvena usklađenost, uređenost, uljuđenost, prosvećenost i obrazovanost naroda. Uspešna civilizacija donosi državi miran i prosperitetan život, dobre odnose sa susedima i omogućava državi povećanje efektivnosti. Represivna nestvaralačka civilizacija donosi narodima sukobe, regres i katastrofe, zato je ona lokalno, ali i planetarno opasna.

Značaj kulture

prenošenje informacija sa generacije na generaciju; ona ima specifična obeležja koja ostaju kao relativno trajna karakteristika svakog naroda. U procesu prenošenja informacija ljudi na vlasti mogu zloupotrebiti kulturu za svoje sebične potrebe i naneti državi i narodu velike štete. Kulture pojedinih naroda bitno se međusobno razlikuju. One formiraju različite graditeljske nerepresivne civilizacije a i rušilačke represivne civilizacije; zato su kulture temeljni činilac društvenog razvoja. Na lošim temeljima neke kulture ne može se graditi funkcionalna i stabilna
		»Olimpijski duh Beograda«, manifestacija povodom predstojeće olimpijade u Berlinu 1936. Muzej grada Beograda

Cilj savremene nerepresivne graditeljske civilizacije

ekonomski neuspešnu civilizaciju. Posledice nerešavanja sukoba civilizacija mogu biti apokaliptične za čitavo čovečanstvo. Rešenje ovog problema donosi stvaranje globalne nerepresivne civilizacije, preko koje bi se usaglasili interesi ovih antagonista; to je imperativ života svih ljudi na planeti. Danas se smatra da su države EU uspele da formiraju uzornu civilizaciju koja u praksi pokazuje svoje povoljne efekte. Ona nikako ne mora da bude uzor za druge države sveta. Ona je sigurno koristan putokaz za države Zapada, posebno za države Evrope, a to znači i Srbiju. Ove se države oslanjaju na sličnu kulturnu tradiciju i zato im je lako da prihvate ovu civilizaciju koja je prosperitetna. Činjenica je da u svakom čoveku boravi i dobro i zlo. Po Frojdu, u duši svakog čoveka vladaju bogovi Eros i Tanatos. Pored toga, čoveku su dati sloboda, savest i odgovornost i on može činiti dobra dela, ali može biti i zao i
		»Ne damo Trst«, demonstracije ispred američke ambasade u Beogradu, oktobar 1953.. Muzej grada Beograda

Značaj zapadne kulture za civilizacijski razvoj srpskog društva

	• život je bolji od smrti, • zdravlje je bolje od bolesti, • sloboda je bolja od ropstva, • prosperitet je bolji od siromaštva, • obrazovanje je bolje od neznanja, • pravda je bolja od nepravde.

Osnovne osobenosti zapadne i istočne konfučijanske kulture

oplemenjivanje i bogaćenje ljudskog duha, ali podrazumeva regulisano takmičenje u svim domenima ljudskih delatnosti. Njen temeljni princip je otvorenost svih država za slobodnu razmenu ljudi, robe, novca, energenata i informacija, uz poštovanje privatnog vlasništva. Njihova etička kultura ima za cilj uzdizanje pojedinca i društva na nivo kada svim ljudima postaju ideali negovanje moralnosti, etičnosti, savesnosti, pravičnosti, istinitosti, čovečnosti, tolerantnosti, požrtvovanosti, humanosti, uzajamnog poštovanja, spremnosti na razmenu iskustava sa svim narodima sveta, spremnosti na međusobnu saradnju, ali i spremnosti da se pomogne slabijima i nemoćnima. Veliki doprinos razvoju ovih kulturnih osobenosti dala je hrišćanska religija, a posebno protestantska crkva. Slične
		Neredi u Resavskoj ulici i sukob građana sa milicijom nakon protesta zbog ubistva Patrisa Lumumbe, 1961. Muzej grada Beograda

Problemi represivnih civilizacija

U osnovi svih represivnih civilizacija je negovanje prava na nesmetano ispoljavanje varvarskih nagonskih destruktivnih sila koje vladaju u kolektivno nesvesnom delu ljudske psihe svih ljudi na svetu. Ljudi koji neguju ovakvu kulturu u svom nesvesnom delu nemaju »unutrašnjeg policajca« koji će im zabraniti da čine zlo. Oni ispoljavaju malu sposobnost da svojim nesvesnim i svesnim aktivnostima kontrolišu svoja nagonska ponašanja. Posebne opasnosti nastaju kada represivnu i neproduktivnu kulturu neguju vlasti i institucije od javnog značaja; tada država neminovno strada, a često i propada. Represivna civilizacija nastaje kada vlasti, značajni ljudi iz institucija kulture, visoki predstavnici crkvene hijerarhije i javnih glasila, svojim idejama i svojim ponašanjem razvijaju kod naroda neetičnost, nemoralnost, nesavesnost, neodgovornost, nemarnost, samoživost, nerad, spremnost na svako bezakonje, sklonost ka uživanju na tuđ račun bez rada i stalnog učenja, uz stalno traćenje vremena. Velika brana civilizacijskom razvoju naroda su njihova eksplozivna ratnička i violentna svojstva, njihova ksenofobija, teško prihvatanje tuđih ideala, neshvatanje životnih problema njihovih suseda i stalno sukobljavanje sa celim svetom.
Posebna karakteristika ove kulture je zaljubljenost u svoga vođu i slepa poslušnost. Ljudi ove kulture ispoljavaju svoju ambivalentnu prirodu, svoj palanački mentalitet, ležernost u svakodnevnim postupcima, ogromnu mitomaniju i patrijarhalnost. Oni se neprekidno vezuju za događaje iz prošlosti i nesposobni su da pogledaju u budućnost, a ona traži red, rad i stvaralačke sposobnosti. Isto tako, karakteristika ove kulture je neurednost, opšta prljavost, nepoštovanje tuđeg vremena, lenjost, neambicioznost, nedostatak upornosti da se ostvari neki koristan cilj i spremnost da se u svakoj prilici izbegne poštovanje zakona. Narodi koji neguju represivnu kulturu redovno su veliki nacionalisti i šovinisti, verski fanatici, spremni na velike brutalnosti, pa i na terorističke aktivnosti. To su uglavnom siromašni narodi nesposobni da prihvate tekovine savremene prosperitetne civilizacije. Oni vole da žive od tuđe pomoći, a za sve njihove nedaće pronalaze krivce u drugim narodima, najćešće u teškoj prošlosti i »surovoj« međunarodnoj zajednici.
Pojedini narodi koji su u svojoj istoriji bili opterećeni kulturnim tekovinama socijalističkog i samoupravnog društva (a to je posebna karakteristika naroda bivše SFRJ), čeznu za prošlošću ili za nepromenljivom sadašnjicom; oni traže da rade u državnim preduzećima jer im ona garantuju doživotnu zaposlenost. Za njih je nevažno da li rade produktivno ili neproduktivno, da li je njihov rad komercijalno isplativ i da li se preko njega mogu obezbediti sredstva za njihov život i život zajednice. Za njih nije od značaja kakvu platu primaju; njih karakteriše poznata uzrečica: »Niko ne može da me tako malo plati koliko ja mogu malo da radim«. Oni zahtevaju da im država rešava sve egzistencijalne probleme, a sami nisu spremni na rizik i lično angažovanje. To je težnja ka jednakosti u siromaštvu i životu koji ih ne izlaže posebnim mentalnim i fizičkim naporima i neizvesnostima. Negovanje ovakve kulture redovno vodi ka propadanju države i društva. Ova civilizacija donosi pogodnosti samo nemoralnim ljudima na vlasti i onima koji čine usluge vlastima. Problemi nestvaralačkih represivnih civilizacija vezuju se za autoritarne države u kojima su ukinute ljudske slobode, a vlasti, kroz manipulaciju javnim glasilima, usmeravaju narod ka štetnim ciljevima bez društvene kontrole. Njih karakterišu negovanje visokokonfliktnih kolektivnih nacionalističkih i populističkih ideala za koje ljudi moraju da žrtvuju sve. U represivnim civilizacijama pojedinac nije značajna društvena vrednost; sve društvene vrednosti vezuju se za nacionalni i religijski kolektivitet. Represivne negraditeljske civilizacije drže svoje građane u stanju velikog straha i emocionalnih napetosti i omogućavaju vlastima ideološku kontrolu nad njihovim mislima i ponašanjem.

Osetljiva tema

Raspravljanje o uticaju kulture naroda na njegov razvoj predstavlja nepoželjno i osetljivo pitanje; ono zadire u oblast etnopsihologije koja se smatra problematičnom naukom. Ona proučava »dušu naroda«, a kopanje po »duši naroda« izaziva otpor ljudi čija se duša istražuje. Kultura se vezuje za ljudski faktor i svako tumačenje neuspeha nekog društva delovanjem ljudskog faktora može da bude za narod uvredljivo. Ovakvo sagledavanje društvenog života proglašava se »rasističkim«, a to onemogućava da se menjaju državna struktura i retrogradni kulturni obrazac življenja. Kako su to osnovni elementi svake modernizacije, bez njih se ne može napredovati. Svako racionalno sagledavanje negativnih elemenata u ponašanju naroda neizostavno pogađa sujetu i emocije ljudi; zato se o ovim problemima retko govori i piše. Veoma je teško izabrati pogodan način da se o ovim problemima na javnoj sceni racionalno raspravlja a da se ljudi ne osete povređenim. Odbijanje da se sagledaju ispoljene slabosti sopstvenog naroda i prihvati kultura zapadnog sveta sprečava ekonomski rast, a bez toga nema boljeg života ni napretka zajednice.
Tragedije rata na prostorima bivše Jugoslavije donele su ljudima bolne traume i spoznaju o nemoralnom varvarskom ponašanju politički moćnih članova njihove zajednice. Isto tako, bolna je spoznaja o malim sposobnostima njihovog naroda za stvaralačke aktivnosti jer je društvo u svemu zaostalo. Saznavanje ovih istina deluje deprimirajuće i zato ih ljudi mentalno odbacuju. Štaviše, ljudi ne dopuštaju da se osuđuju njihove nemoralne i nesposobne vlasti, ali i ljudi optuženi za ratne zločine. Oni osećaju da se njihova osuda može preneti na ceo narod i zato su ova saznanja nepoželjna. Kao mentalni »lek« primenjuje se projektovanje krivice na protivnike, susedne narode i međunarodnu zajednicu. Iznošenje činjenica o ratnim zločinima njihovih sunarodnika i nesposobnosti vlasti da unapredi društvo, dira samopoštovanje naroda, vređa ego svakog pojedinca i pogađa njihov etnički i nacionalni identitet. Sopstveni narod se nesvesno voli i ljudi žele da sačuvaju njegovu moralnu čistotu, bez obzira na počinjene zločine. Zaostali elementi varvarske kulture teško se sagledavaju i to sprečava katarzu, a bez nje nema napretka.
Davanje ocena o vrednostima kultura pojedinih naroda predmet je sporenja mnogih naučnika. Siromašni i ekonomski nerazvijeni narodi ne dopuštaju da se njihove kulture vrednuju preko kriterijuma zapadne civilizacije. Oni smatraju da je to kulturni imperijalizam Zapada, zasnovan na potrošačkoj kulturi, što njih stavlja u nepovoljan položaj. Po njihovom shvatanju, svaki narod ima pravo na svoj život, na svoju slobodu i na svoju kulturu, ako ona ne ugrožava druge narode. Oni imaju pravo da žive svoj skromni život nasleđen od svojih predaka. Ostaje pitanje kako da se ovim narodima pomogne, da se oslobode siromaštva, da i oni uživaju u blagodetima savremene tehnologije, da se smanji jaz između siromašnih i bogatih, kada odbijaju da prihvate tekovine ove civilizacije.

Represivna civilizacija na prostorima bivše SFRJ

Represivnu civilizaciju negovali su skoro svi delovi bivše SFRJ, ali u različitom stepenu. Nakon završetka rata 1995. godine započet je tranzicioni proces samo u nekim delovima bivše države. On im je doneo suštinske promene u državnoj strukturi i kulturnim obrascima življenja i sprovođenju modernizacije. Slovenija je najviše napredovala, Hrvatska upola slabije, dok ostale novoformirane države stagniraju ispoljavajući male sposobnosti za promene. Srbija je započela svoj tranzicioni proces tek 2000. godine, sa veoma malim i neefektivnim promenama u državnoj strukturi, uz zadržavanje retrogradne kulturne šeme iz vremena vladavine Slobodana Miloševića. Problemi sa kojima se u protekle dve decenije susretala Srbija vezuju se za više uticajnih faktora. Ratna razaranja donela su Srbiji propast materijalnih, duhovnih i bioloških osobenosti srpskog naroda, uništen je značajan deo njene kulturne baštine i kulturne infrastrukture, a posebno je uništen osećaj naroda za moral, rad, red i potrebe drugih. Država je bankrotirala, uz naglo smanjenje izdataka i društvene brige za kulturu, a posebno za korišćenje znanja u procesu upravljanja. U procesu dezintegracije političkog sistema SFRJ potpuno je uništena sistemska politika koja bi se starala za očuvanje kulture svih naroda. Bivša država SFRJ raspadala se ratničkim aktivnostima republičkih vlasti, uz svesno forsiranje nagonskog ispoljavanja surovosti, nad kojom se zgražavao čitav civilizovani svet. U ovom periodu Srbija je doživela privrednu i ekonomsku propast, finansijski bankrot, teško osiromašenje naroda i ogromnu degradaciju pozitivnih vrednosti svoje kulture. Preko najveće inflacije na svetu izvršena je krađa para od naroda, što je dovelo do katastrofalnog pada životnog standarda. Posledica je surova i nemoralna borba za obezbeđenje elementarnog preživljavanja, u kojoj prvenstveno strada kultura naroda.
Međuetnički i međureligijski sukobi započeli su indukovanom mržnjom od strane vlasti i poslenika u institucijama kulture i javnim glasilima. Oni su završavani kriminalom, ratnim zločinima, a u nekim delovima bivše države i genocidom. Rat je doneo potpunu getoizaciju etničkih kultura i totalnu marginalizaciju kultura svih manjina. Zbog teških i opasnih uslova života u ratom zahvaćenim područjima u Srbiju je došlo oko 500.000 siromašnih i mahom neobrazovanih izbeglica, punih besa, gorčine i mržnje prema drugim narodima. Isto tako, iz Srbije je otišlo u inostranstvo oko 1.000.000 mladih pismenih i kulturno vrednih ljudi. Rat je doneo prekid finansijskih, privrednih, ekonomskih, političkih i, posebno, kulturnih veza između biših republika, što je Srbiji donelo dugotrajnu političku, kulturnu i ekonomsku izolaciju. Ona je pojačana sankcijama međunarodne zajednice koje su donele novu izolaciju, bombardovanje i ubrzani regres. U ovakvim uslovima Srbija je bila isključena iz glavnih kulturnih i civilizacijskih tokova sveta. Sve sukobljene strane su u ratu koristile terorističke aktivnosti, uz potpuno odsustvo morala i humanosti. Ipak, međunarodna zajednica je srpskim političarima i vojnicima pripisala najveća zlodela i njima se danas sudi u Hagu. Nesposobni za katarzu, srpski političari svoje zločine pravdaju nužnošću odbrane nacionalnih interesa, a svoje zločince proglašavaju za narodne heroje. Rat je doneo razvoj visokog stepena kriminaliteta, formiranje ratnih bogataša, uz totalnu destrukciju morala i savesnosti. Korupcija je postala deo svakodnevnog života, a nju primarno realizuju ljudi na vlasti. Kod dobijanja političkih funkcija i radnih mesta neguje se nepotizam, a osnovni kriterijum za izbor je politička podobnost i poslušnost. Posledica ispoljavanja necivilizacijskih elemenata u srpskoj kulturi je smanjenje profesionalnog i kulturnog standarda, što vodi smanjenju društvene efektivnosti. Vlasti narodu pokazuju da se ne isplati vredan rad i moralno postupanje, a narod to nužno prihvata.
Negovanje ovakvog kulturnog modela dovelo je do ekonomskog raslojavanja ljudi, do pojave malobrojne bogate elite, do masovnog siromaštva naroda, uz uništenje srednje klase. Primitivna necivilizovana populistička kulturna politika nametnula je Srbiji rat, brutalnost, destrukciju i pljačku kao kulturni standard, a za ovakvo stanje srpske vlasti optužuju SAD i EU. Ružna slika o kulturi koja se neguje u Srbiji može se videti na svakom koraku; ubistva najviših državnih funkcionera, brutalna razračunavanja mafijaša, mnogo nerešenih ubistava, neprocesuirane a obelodanjene kriminogene aktivnosti koje vrše ljudi na vlasti i ratni bogataši, primitivni psovački odnosi između poslanika u skupštinskim raspravama i uvredljivo etiketiranje političara. Poznata je činjenica da su društveni uslovi i ljudski faktor bitniji od kapitala; ako se oni neguju stvoriće se ekonomično i produktivno društvo koje će privući kapital i omogućiti razvoj (posleratna Nemačka i Japan). Krajnje nemoralna pohlepnost političara, nestabilnost vlasti i neefektivnost državnih institucija onemogućavaju da dođu do izražaja pozitivno orijentisani elementi ljudskog faktora u kulturi srpskog naroda, a jedino oni mogu da stvore civilizacijski ambijent za razvoj.
Obrazovanje i vaspitanje mladih ljudi totalno je zanemareno; preko 60% stanovništva ima samoosnovnu školu. Današnja je srpska omladina zamenila dan za noć i umesto rada,

učenja i zalaganja žudi za lakom i brzom zaradom iza koje uvek stoji neka vrsta prevare. U Srbiji se naglo uvećava masa mladih ljudi bez znanja i radnih navika, a od tako formiranih ljudi ne može se očekivati da unapređuju svoju državu. Nauka Srbije je uništena, a rad na pronalascima i patentima praktično ne postoji. Sve sfere društvenog života podvrgnute su prljavom politikantstvu, državna uprava je krajnje neefikasna, korumpirana, a
		Hotel »Moskva«, snimak iz 1909. godine Muzej grada Beograda

vlast nemoralna, što podstiče narod da i on tako čini. Sudstvo Srbije formirano je za vreme Slobodana Miloševića, na osnovu političke podobnosti i zato je rad sudstva uslovljen voljom političara na vlasti. Privatizacija je izvršena na nemoralan način i omogućila je ratnim bogatašima da za male pare kupe sve što su stvarale minule generacije. Nezaposlenost dostiže enormne razmere, oko milion ljudi nema posao, a nema izgleda da će se u narednoj deceniji ova situacija bitnije promeniti. Građani su zaokupljeni brutalnom borbom političkih lidera za vlast. Za unapređenje društva i države malo ko je zainteresovan, o problemima sadašnjice i razvojnim problemima malo se vodi računa. Privreda Srbije je najvećim delom uništena, a malobrojna koja je preostala je neefikasna. Njeni proizvodi ne mogu da izdrže konkurenciju na međunarodnom tržištu.
U državi nema kontrole trošenja državnih para, niti kontrole rada nosilaca javnih funkcija. Važne informacije za život društva skrivene su od očiju javnosti. Nakon petooktobarskih promena vladavina jednopartijskog sistema pretvorena je u vladavinu partokratije. Partije se besomučno bore za podelu političkih funkcija i materijalnih dobara, koje donosi vlast. Već dugi niz godina državu vode nesposobni i nemoralni ljudi, čiji je jedini cilj lično bogaćenje. Deformisan politički sistem ne dopušta regularnu smenu vlasti i zato se prave neprirodne koalicije da bi se osvojila ili zadržala vlast. Od ovakvih vlasti nerealno je očekivati da ostvare brže i ozbiljnije pozitivne društvene promene. Ostaje pitanje kako da Srbija započne proces obnavljanja svoje državne strukture i svoje kulture i kako da se preusmeri ka tekovinama koje zastupa EU.U organizovanim zajednicama država i kultura moraju se usmeravati ka pozitivnim vrednostima. Kako će i kada će vlasti Srbije početi da upravljaju državom i kulturom, ostaje nepoznato. Bitno je da o ovim problemima započne javna rasprava jer bez toga nema promena.

	Ivan Ahel

1 Prema knjizi Kultura je važna, Lorens Harison, Semjuel Hantington, Plato, Beograd 2004.