Kosovo u srcu i negde na Kavkazu

Mokra Gora pobediti mora

Mimo ustaljenog običaja među nama Srbima sva tri »zakona« pisac ovih zapisa ne pominje sebe – osim u potpisu – niti sebe citira. Ovoga puta s razlogom postupa drugačije, jer kada duže izbivamo iz zemlje osetimo, listajući barselonske dnevnike i čitajući znane komentatore madridskih novina, kako to Kosovo mi zaista nosimo u sebi, jer to je prvo što čitamo – isto je u zadimljenim kafićima Pariza u blizini Sorbone gde se »teme« nisu menjale od sredine XII veka do danas, osim što je drugačiji elektronski dekor našega veka. I tu je Kosovo, rana koju nismo znali da zacelimo decenijama, i tu su razgovori o licemerju velikih sila i o tome šta se to zbiva na našem Kosovu ili tamo negde na obroncima Kavkaza – isto je i po gorama Pirineja tamo gde počinje dosadna Costa brava sa svojim novinama i kafanama. Tu je moguća paralela, kažu jedni, ali drugi dodaju da je ta paralela »lažna i neuverljiva«. To kako se ponašaju veliki igrači u politici i nije neka tema – ponašaju se kao i uvek. Kada to odgovara njihovim interesima i naše žalopojke o »kosovskim božurima« njima nisu nešto novo niti mnogo zanimljivo jer su i sami imali toga na pretek.
I kada se čovek vrati domu svom sve je isto, osim što povremeno deluje kao na vašaru – nema šta nema, samo može da fali.
Smirilo se ono o tri prsta koje je predsednik B. Tadić tumačio u Pekingu, ali je etnolozima i etno-psiholozima nametnuta druga enigma – zašto Srbi svima i svetu pokazuju samo onaj jedan prst i koja im je vajda od toga. Akademik D. Mihajlović – ko ne pamti njegovu sjajnu knjigu Kad su cvetale tikve – objašnjava da je Srbija trebalo da se otcepi od Crne Gore a ne da to učini »ništavna i jadna Crna Gora«. A mi smo se odvajali i otcepljivali od koga sve ne, i nije nam na neko dobro bilo. Tu smo gde smo negde oko Mokre Gore i sva se nacija sada izjašnjava za i protiv čuvenog filmskog reditelja E. Kusturice, a akademik i poznati pisac D. Ćosić je sebi odan – »Mokra Gora je jedna od najznačajnijih prestonica umetnosti i lepote sveta«. Predstoji nam sada put do te legendarne gore – i nazad. Odan sebi je i akademik K. Čavoški – Pravda, 21. 09. 2008. – ali je i očajan jer su strani neprijatelji »razbili SRS« ali se nada da neće i DSS doktora Koštunice koja mu je jedina nada. Istini za volju, to u SRS je zaista neki događaj i znak u vremenu. I ozbiljni istoričari poput F. Firea nisu zanemarivali narodnu »karmanjolu« i po njoj su tučali revolucionarne i uopšte društvene promene. Neko se setio sličnog iz ranog XIX veka i u kafićima oko Kupinova i drugde već se čuje jedna takva karmanjola naša – Radikalsko kandilo palo pa se razbilo.
Tu smo gde smo i ne treba posebno očajavati jer i Francuzima se eno raspada Žoresova i Miteranova SPF koja je dala »pet dobara« francuskome društvu – koje niko s desnice neće sporiti – i nisu očajni jer i političke partije imaju svoj »rok trajanja«. Polako se stišava medijska buka oko doktora Karadžića i vreme je da se istakne jedna misao njegova koja nije za potcenjivanje, o ostalom neka brine sud u Hagu – »Ja sam prestao da se lažno predstavljam« – kaže dr Karadžić u Monitoru 12. 09. 2008. – »i bio bi red da svi ostali prestanu da se lažno predstavljaju«. Dobro je da tako bude, a da li će biti, to ćemo videti u danima koji su pred nama.

Da li nam je dosta zla

ništa bolje, ako je suditi po crkvenoj štampi. Ugledno glasilo SPC Pravoslavlje – 1. 09. 2008. – ironiše na račun HAOSA, a to je organizacija »Hitan antifašistički otpor Srbije« koja deluje u Novom Sadu. Kažu da nam to ne treba, a već u sledećem broju istog lista gospođa koja piše komentare o Crkvi i društvu, piše kao da ponavlja ono iz nekadašnjeg beogradskog ili zagrebačkog izdanja lista Komunist – ona udara na dr
		Ulica kralja Milana, 1903, Muzej grada Beograda

Novac u crkvi ili kako đavo uvek dođe po svoje

	Mirko Đorđević

»Miriše na smrad«

	Dušan Mojsin