Mirko Jović (SNO) iz Nove Pazove je uz pomoć Ljubana Devetaka (1947, Lovas, Hrvatska, ekonomski tehničar, neosuđivan, u Bileći završio školu rezervnih vojnih oficira i završio nekoliko kurseva za obaveštajce i kontraobaveštajce, živi u Srbiji, uhapšen 28. 05. 2007) prikupljao dobrovoljce, a na molbu Dušana Lončara tada aktivnog pukovnika JNA.
Devetak je slagao dobrovoljce da u Lovasu već ima oko 300 »zengi« i da treba zaštititi ugrožene Srbe koje Hrvati samo što nisu pobili.
»Galenika« Zemun je uz propisnu dozvolu dala autobus za prevoz dobrovoljaca u Lovas, pa su ovi krenuli u Šid, potom u kasarnu gde su od JNA dobili uniforme, bombe, oružje i municiju, a kada su po osvajanju Lovasa krenuli u Tovarnik, pukovnik Lončar im je dao vojno transportno vozilo koje su morali prefarbati da se ne bi znalo da je vojno.
Dok su »Galenikinim« autobusom putovali u Lovas, dobrovoljcima su M. Jović i Lj. Devetak ispričali da su lovaski Hrvati neverovatno bogati a kuće lepe i velike i svaki dobrovoljac će moći da za sebe uzme nekoliko kuća po izboru čim proteraju Hrvate iz Lovasa.
Pre polaska u Lovas, lovaski Srbi su bili obavešteni da će se napad na selo dogoditi, rečeno im je da se sakriju u kuće i da ni zbog kakvog razloga ne izlaze ni na ulicu ni u sopstveno dvorište; ko bude viđen na ulici ili u svom dvorištu biće smatran »zengom« ili Hrvatom i biće odmah ubijen. Sa JNA je dogovoreno da vojska ispali deset granata, a ispaljena deseta će biti znak dobrovoljcima i rezervistima da odmah napadnu selo, što se i dogodilo. Lovaski Srbi su, u dogovoru sa Jovićem i Devetakom, te večeri, nekoliko sati pre napada dobrovoljaca, krišom dogovorenim znakom obeležili hrvatske kuće.
Pošto o napadu ništa nisu znali, Hrvati su mirno gledali TV program ili su usnuli, dobrovoljci su, potpomognuti srpskim rezervistima brzo osvojili (»oslobodili«) Lovas. Odmah su krenuli po selu da na hrvatske kuće bacaju bombe, ali samo na one koje nisu imale podrum, pošto bomba bačena u podrum jako oštećuje kuću pa je Srbi neće moći koristiti, odnosno prisvojiti.
Tokom napada je ubijeno troje Hrvata, narednog dana je odmah u podrumu zgrade u kojoj su bili smešteni Teritorijalna odbrana, tek formirana policijska stanica i Mesna zajednica sela Lovas, formiran zatvor i već sutradan su dobrovoljci i rezervisti krenuli po selu, ulazili u dvorišta Hrvata, odvodili ih u zatvor i počeli mučenja. Uvedeni su policijski čas, obavezan rad na VUPIK-ovom imanju (»ekonomiji«) i zabrana slobode kretanja za sve građane hrvatske nacionalnosti. Hrvati su na radne zadatke odlazili u pratnji naoružanih srpskih dobrovoljaca i rezervista, a meštani hrvatske nacionalnosti starosti od 16 do 65 godina bili su obuhvaćeni radnom obavezom i ta obaveza je važila i za žensku populaciju. Radili su u tovilištu, brali grožđe i kukuruz, ali izrazi »brati grožđe« i »brati kukuruz« među dobrovoljcima i rezervistima su značili da nekog određenog Hrvata treba odvesti u vinograd ili kukuruzište i ubiti.
Lj. Devetak je sebe postavio za direktora VUPIK-a, a policajac Milan Devčić sebe za komandira policije i svako se trudio da u Lovasu što više ušićari. Kamioni i traktori sa prikolicama natovareni robom sa VUPIK-ove ekonomije i iz hrvatskih kuća krenuli su u Šid, Beograd, Valjevo, Sremsku Mitrovicu, Šabac; takođe iznuđivali su nakit i novac. One Hrvatice koje nisu bile u braku ili jesu ali su im muževi ubijeni ili su bili u pritvoru, morale su da u svoju kuću prime srpske dobrovoljce i rezerviste i da sa njima žive kao da su u braku, a u reportažama TV Beograd je to prikazivano kao dokaz da Srbija nije u ratu i da se Hrvatice iz Lovasa rado udaju za srpske rezerviste i dobrovoljce, patriote, koji su »oslobodili« Lovas.

Aleksandar Nikolaidis (1959, Pančevo, PKV bravar, osam puta osuđivan i sve kazne izdržao, vodi se još jedan postupak zbog dela prevare, živi u Srbiji, uhapšen 28. 05. 2007) je svedočio da je video Snežanu Krizmanić (tada je imala 15 g.) da je iz zgrade gde su smeštene T. O., M. Z. i policijska stanica potpuno naga istrčala na ulicu pa u neko žbunje, izbezumljeno vrišteći i u nekakvom transu počela da se valja po travi i uopšte se nekontrolisano ponašala. Taj slučaj pomenuo je i Lj. Devetak i upitao policajca Milana Devčića da li je slučajno pukovnik Slobodan Subotić tu noć proveo u sobi iz koje je istrčala Snežana Krizmanić, ali su još neki optuženi uz ime Snežane Krizmanić pominjali ime Slobodana Subotića. Inače, Lj. Devetak je nekoliko dana ranije Snežanu Krizmanić doveo Aleksandru Nikolaidisu i rekao: »Vodi je, jebi i ubij« (citat iz optužnice – prim. P. V.), što ovaj nije učinio. Snežana Krizmanić je u hrvatskim medijima, pod punim imenom i prezimenom, ispričala šta je sve preživela u noći koju je provela sa pukovnikom Slobodanom Subotićem, a iskaz je dala i srbijanskom Sudu za ratne zločine. O teškim trenucima u svom životu svedočila je i Marija Đaković i još neke silovane lovaske Hrvatice.
Petronije Stevanović (1952, s. Brđani, opš. Srebrenica, BiH, osn. škola, nadimak Pera

nekoliko hrvatskih kuća, čim iz Lovasa proteraju Hrvate. Ali je to sa proterivanjem išlo malo teže: Hrvati nisu pružili nikakav otpor, nije pomoglo ni to što su Srbi ubili katoličkog popa koji je Hrvatima savetovao da ne čine ništa što bi provociralo Srbe, a ni ubistvo dvadesetak Hrvata nije izazvalo međunacionalne incidente ili sukobe. (Al. Nikolaidis: »Mogli smo ući u Lovas slobodno i slobodno se po njemu kretati bez oružja, Hrvati nam ne bi ništa učinili«.)
Potpukovnik Miodrag Dimitrijević (1939, Kruševac, Srbija, završena vojna akademija kopnene vojske, penzioner, ima čin potpukovnika, više puta odlikovan, osuđivan zbog saobraćajnog udesa sa smrtnim ishodom – novčana kazna brisana i oslobođen je, državljanin Srbije, uhapšen 29. 05. 2007): »Plan o iseljavanju hrvatskog stanovništva meni je izneo Devetak a on je to čuo od drugih, ali to nije moglo da se izvede jer nas Hrvati ničim nisu provocirali, a ako ih proteramo, to bi stvorilo lošu sliku o Srbima, pogotovo što su u Lovasu neko vreme boravili inostrani posmatrači. Ako proteramo Hrvate, šta bi svet mislio o Srbima i kakvu sliku ostavljamo za budućnost?« I svi su brinuli o tome kakvu sliku o Srbima ostavljaju za budućnost, niko nije počinio nijedan zločin, svi su nevini u pritvoru, bez razloga optuženi, te je Aleksandar Nikolaidis reagovao: »Iz iskustva znam da svi optuženi mnogo lažu, ali koliko su optuženi ovde lagali, to pas s maslom ne bi pojeo!«
Potpukovnik Dimitrijević je govorio o doktrini JNA i onda odjednom: »Ja sam znao za minsko polje! I lovaske vlasti su znale! Komandant divizije je naredio kvalitetnu izradu minskog polja i kvalitetnu izradu mape minskog polja. Devetak je bio prisutan kad su postavljene mine. Znam da su mine postavljene 17. oktobra 1991. godine. Zato sam Periću (Darko Perić, 1954, Valjevo, završena gimnazija, bavi se privatnim biznisom, od čega se izdržava, krivično osuđivan, državljanin Srbije, uhapšen 29. 05. 2007) rekao da izvidi a ne da pretrese minsko polje i da sam proceni da li ima stručnu snagu koja će proceniti gde su tačno mine postavljene. Ja sam to REKAO ali nisam NAREDIO!«

»Perić je imao celu noć za razmišljanje. Pukovnik Dušan Lončar je bio komandant Druge proleterske gardijske brigade a Druga proleterska gardijska brigada je bila potčinjena Prvoj proleterskoj diviziji i ja sam u Lovas došao kao dobrovoljac. Veljović je bio kapetan prve klase i bio je komandant čete iz Valjeva. Video sam da vode hrvatske civile prema minskom polju, ali sam mislio da nisu ludi da ih odvedu baš na mine. Mogao sam da upozorim, ali nisam hteo da se mešam! Da, tačno je, mogao sam da viknem da ne idu u minsko polje, ali sam mislio da Perić nije baš toliko lud. Devetak je određivao koji će Hrvat ići na mine. Nisam bio među onima koji su vodili hrvatske civile na minsko polje i nisam hteo da vičem da ih ne vode na mine, nisam hteo da se mešam, sa tim nisam imao ništa!
Nisam bio u grupi koja je vodila Hrvate u minsko polje i zato ja ne snosim nikakvu komandnu odgovornost!«
Međutim, na trećem ročištu (9–13. 06. 2008) potpukovnik Dimitrijević je tokom svedočenja menjao iskaz: »Znao sam za postojanje minskog polja i postojanje karte minskog polja i znao sam da su neki Hrvati izginuli na minskom polju, jer su dobrovoljno legli na mine. Znao sam za minsko polje, pa to minsko polje je vojska postavila a karta minskog polja je visila na zidu kancelarije u Lovasu. Video sam kako Darko Perić odvodi Hrvate na mine, mogao sam da ga zaustavim ali nisam hteo, pa nisam ja te Hrvate vodio na mine! Šta ja imam nekog da obaveštavam o pogibiji, pa ja sam se već pakovao, pošto sam 19. oktobra odlazio iz Lovasa«. »Ništa ja o postavljenim minama nisam znao, niko mene ni o čemu nije obaveštavao, niko me ni za šta nije pitao, ja sam u Lovasu bio niko i ništa, tamo je bilo ‘ma, ko šiša potpukovnika Dimitrijevića’, da prostite, gospođo sudija! Pojma nisam imao da taj Darko Perić vodi nekakve Hrvate na minsko polje!« »Ja sam u Lovasu bio samo psihološka potpora onim vojnicima koji su zbog straha imali krizu i želeli su da pobegnu kući, pa da ih hrabrim da ostanu.«
Najčešće su u svedočenjima pominjani izvesni kapetan Tito iz Zenice, pukovnik Slobodan Subotić, i famozni kapetan Kovač (»Najviše hrvatskih kuća je zapaljeno kad je kapetan Kovač bio u Lovasu«, svedočio je na drugom ročištu Lj. Devetak).
Na četvrtom ročištu (15–19. 09) potpukovniku Dimitrijeviću je pozlilo zbog visokog krvnog pritiska i suđenje je prekinuto 19. 10. 2008, a sledeće je zakazano za 15. 10. 2008. godine.