Kremna kraj Užica već treće stoleće povremeno dospeva u žižu javnosti, ne po nekim slavnim velikašima ili bunama, već najviše zahvaljujući Tarabićima, mesnim vidovnjacima koji su proricali budućnost. To se desilo u drugoj polovini XIX veka, kada su najavljivali atentate na srpske vladare, a sto godina kasnije, u vreme zamaha srpskog populizma, knjiga Kremanska proročanstva bivala je sve popularnija, da bi ponovo privukla pažnju na prelomu vekova, u jeku izborne kampanje 2000. godine. Blagodareći »kreativnom dopisivanju« iste knjige od strane kultnog dramskog pisca Dušana Kovačevića, kremanski proroci su, tobože, još poodavno predvideli pobedu Koštunice na predsedničkim izborima.
U Kremnama i nekolicini okolnih sela na Tari ponovo se nešto talasa. Seljani dosta žučno protestuju zbog ograničenja koja im se nameću u raspolaganju privatnim vlasništvom na njivama, livadama, zabranima, šumama, zbog režima koji je uveden nedavnom Uredbom Vlade Srbije o proširenju Parka prirode Šargan – Mokra Gora s ranijih 3.678 za još 5.500 hektara. Taj park je, inače, najviše poznat po osnivaču i glavnom upravljaču, svetski poznatom filmskom režiseru Emiru Kusturici. Kao pasioniranog zaštitnika prirode i narodne tradicije, lokalna vlast u Užicu počastvovala ga je, 2004. godine, i proglašenjem za počasnog građanina.
Uređenjem Parka nagovešteno je obustavljanje »divlje gradnje«, ugrožavanja voda i šuma, jednom rečju kršenja zakona, naročito ekoloških. I tu se nema šta zameriti ni Parku niti Kusturici. Naprotiv, umesne su pohvale. Međutim, seljani u svemu tome vide ograničavanje svojih svojinskih prava. Ali, umesto da se za svoja prava bore odgovarajućim poboljšanjem zakona i državnom zaštitom svojine i prirode, oni su svoja nezadovoljstva uperili protiv ličnosti Kusturice, insinuacijama o njegovom muslimanskom poreklu koje je, vele, zaklonjeno njegovim krštenjem u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pod novim imenom Nemanja, što kod njih nema »prođu«, pa mu prete progonstvom u Istanbul, Novi Pazar ili Sarajevo, da tamo pravi svoj »emirat« ili »pašaluk«, a pominju i bombe i mitraljeze. Izliv šovinizma nikako ne može biti prihvatljiv. Naprotiv, zaslužuje osudu.
Napadi i pretnje seljana su Kusturicu, očekivano, pogodili; uvredio ga je i izostanak odbrane i zaštite lokalne vlasti, te je istoj vratio titulu počasnog građanina (Večernje novosti, 18. septembar).
Ima, međutim, nečega zbunjujućeg u ovoj aferi. Naime, dugotrajni publicitet Kusturice kao »gospodara« Mokre Gore, a sada još povećeg komada Tare, na različite načine iritira deo javnosti. Bilo je, doduše, i ranije velikana, poput Vuka Karadžića koji je snivao o spahiluku, ali mu se to nije ispunilo, pa je i zaboravljeno. Ima i danas raznih velikaša, neki raspolažu i desetinama hiljada hektara zemlje, više nego nekadašnji grofovi i baroni. Oni uspevaju da svoje faktičko vlasništvo nekako zaštite i uvećaju, dok običnim smrtnicima, poput onih iz Kremana i okoline, ne polazi za rukom da zaštite ni najskromnija imanja.
U svemu ovome valja razlikovati Kusturicu kao velikana u umetnosti i kao moćnog velikaša izvan umetnosti. Ovaj potonji status bivao je poslednjih godina sve primetniji. Bliskost s premijerom Koštunicom naročito je bila upadljiva na mitingu u Beogradu, 21. februara, kada ga je premijer lično najavio kao glavnog govornika. Snažno je odjeknuo i njegov vatreni govor koji nema nikakve veze s umetnošću. Naprotiv, on je tada zapretio svim »nepatriotama« da neće moći da se sakriju ni u »mišjoj rupi« pred silovitim borcima za Kosovo, patentiranim »patriotama«.
Kako se i moglo očekivati, javnu podršku jednom velikanu uputio je drugi velikan, Dobrica Ćosić, hrabreći Kusturicu da istraje u svojoj misiji na čelu Nacionalnog parka (tako je on prekrstio Park prirode). Ćosić teši Kusturicu da su velikani izloženi ne samo divljenju nego i drskim ispadima, ističući »Osramotili su nas psovači« (VN, 19. septembar). Dabome, obojici velikana ne pada na um da nešto kažu o svojim vanumetničkim poduhvatima, o propovedanju ideologije militantnog nacionalizma i praktikovanju izvesnih atributa ukazane i ukazne velikaške moći, svoje, i njihovih favorita (Miloševića, Koštunice i sl.).
Kampanja u korist Kusturice se nastavlja. Oglasili su se i predsednik opštine i ministar kulture. Podršci su se pridružili i SRS i glumac Toma Kuruzović; ovaj potonji i prigodnim stihovima (VN, 20. septembar):
»Dragi Kusto, Nemanja, nema lepog života bez rvanja,
ne zaboravljaj i znaj, zato se nedaj«.
Javnu podršku Kusturici izrazili su: dramski pisac Siniša Kovačević, košarkaš Dejan Bodiroga, fudbaler Siniša Kovačević, folk zvezda Seka Aleksić i dr. Ukazanu podršku sam Kusturica, bez skrivanja oholosti, ovako ceni: »Svi koji nešto vrede na mojoj su strani« (Politika, 23. septembar). Izgleda da se naš velikan/velikaš barem donekle odljutio, naime poklonio je plivačkom šampionu Miloradu Čaviću plac da sagradi kuću – začetak olimpijskog sela na Tari (Politika, 27. septembar).
U ovom talasanju u zavičaju Tarabića ostaju po strani merila vrednosti na osnovu kojih se postaje velikan, kao i zasluge da bi se postao velikaš. Ostaje po strani i to koliko su neki književni i filmski junaci pomenutih velikana mogli biti uzor »psovačima« iz Kremana. Možda se još nisu svikli na skorašnji nadolazak raznih – samozvanih ili ukaznih – junaka, vitezova, vojvoda, barona i grofova, i ukaznih velikaša, što nisu mogli da predvide ni »vidoviti« Tarabići.
Šta se dešava seljanima Kremana i okoline, o tome javnost najmanje brine.