O našim se vladama, poglavito onim posle 2000, govorilo često i dosta kritički. Povod za ovakva razmatranja dolazio je uglavnom iz vladinih krugova, naročito otkako su na čelu Srbije bile velike koalicije, DOS, ali i one potonje. Koalicije su imale tu nesumnjivu prednost što su i vladi i Narodnoj skupštini pružale stabilan oslonac za valjano odlučivanje. Imale su, međutim, i krupne nedostatke, jer su koalicije, po pravilu, želele da svoju stranačku rasparčanost jednostavno preslikaju na rad vlade i da svaka partija u njoj prigrabi svoj deo vlasti. I ovaj Cvetkovićev kabinet nije pošteđen ovog kobnog anahronizma.
Nedavno je ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić rekao doslovno: »Mnogi su kritikovali takozvanu feudalizaciju ministarstava, kada o jednom resoru odlučuje jedna stranka. Ja sam osam godina u vladi i tvrdim da je za naše političke prilike to bolji način«. Za koga bolji? Za stranke i njihove predstavnike svakako jeste, ali se postavlja pitanje kako će uopšte, u uslovima unutrašnje raspolućenosti, najviši izvršni organ da vlada i odgovara za stanje u zemlji, kako propisuje Ustav. Za tako nešto kod nas se izgleda malo haje.
Tu skoro nam je i ministar prosvete Žarko Obradović demonstrirao prezir prema principu homogenog delovanja vladinog tima. Ocenjujući SPS-ovski period vladanja devedesetih godina, on je rekao da je »istorijski gledano Slobodan Milošević bio u pravu« jer su nam strane moćne države rasparčale zemlju. Zamislite sada da ministar prosvete svoje mišljenje o pravdi za Miloševića prenese u nastavne programe i školske udžbenike, a sedi u vladi koja sebe smatra reformskom i proevropskom!
Da li je naša vlada organ s integritetom, kao i svaka u demokratskoj zemlji ili je samo jedan raštimovani orkestar, u kojem svaki član svira svoju falš notu?