Predstava o korupciji je, obično, prepuna tajni. Ona ponekad postaje očigledna, barem u glavnim konturama. O tome rečito svedoči dešavanje oko zrenjaninskog preduzeća »Šinvoz«.
Istorijat ove firme prikazan je u našem listu tokom proteklih meseci. Kao u klasičnom pozorištu, nižu se različiti prizori. Prvi čin je osnivanje jezgra ovog preduzeća još krajem XIX veka, potom sledi evolucija kroz prvu polovinu XX veka, zatim se prati kriza krajem istog veka, da bi se u četvrtom činu dočarala drama na početku XXI veka. Glavni junaci ovog čina su »kontroverzni biznismen« Nebojša Ivković koji je »kontroverznom privatizacijom« postao »gazda« ove firme. Zbog tih »kontroverzi« odumirala je proizvodnja, otpuštani su radnici, bujala su zaduženja kod raznih firmi, mahom bliskih rečenom »gazdi«, i zaređali su sporovi i sukobi. Istrajnošću jedne grupe radnika akcionara, koju predvodi radnik Mita Lisica, predstavnici države koja je zadržala znatan deo kapitala u svojim rukama usvojili su, januara ove godine, dokaze o raznim malverzacijama i raskinuli ugovor. Ministar Mlađan Dinkić je najavio da će se na sudu razjasniti sumnje u kriminalne radnje. Okružno javno tužilaštvo potvrdilo je 7. aprila da je nadležnom sudiji »stavljen zahtev za sprovođenje istrage« protiv direktora »Šinvoza«. Sve do septembra nije pokrenut sudski proces. Ovaj podatak je važan za razumevanje narednog, petog čina.
Mesto dešavanja i glavne uloge: Trgovinski sud, najveća sudnica u monumentalnoj Palati

novog, »zatvorenog akcionarskog društva« i postepeno će biti obnovljena proizvodnja. Sve to pod uslovom da većina poverilaca glasa za pomenuti predlog. Mita Lisica, predstavnik radnika akcionara, izložio je uverljive argumente da bi izglasavanjem ovog predloga svi radnici ostali bez radnih mesta, svi akcionari bez akcija, a »kontroverzni biznismen« će biti nagrađen kao apsolutni vlasnik firme, za sada procenjene na 960 miliona dinara, umesto da budu razjašnjene »kontroverze« i sankcionisane osnovane sumnje u kriminalne radnje. Izgleda da bi drugo moguće rešenje stečajnog postupka – bankrot – bilo povoljnije, jer ne bi poništilo ni radna mesta niti akcije i našao bi se solidan kupac firme.
Ostali učesnici: brojni poverioci. Najbrojnija je grupa koju predstavlja Lisica, njih oko 200 od ukupno oko 300 prisutnih. Kada je sudija Radojčić prešao na glasanje čuo se sve glasniji žamor, dovikivanje, trupkanje nogama, skandiranje »lopovi, lopovi«, »pravda, pravda«. Strpljivi sudija apelovao je za mir, bez posezanja za nasilnim metodama od strane sudskog obezbeđenja i inače brojnih prisutnih policajaca. Objavio je pauzu, očekujući da će se stišati strasti (primetno uzbuđen, u auli je i sam zapalio cigaretu, na zadovoljstvo sličnih zavisnika – kršitelja zakonske zabrane). Nakon pauze, započeto glasanje prekida sve bučnije reagovanje prisutnih, te sudija odlaže završetak stečajnog postupka za 1. oktobar.
Dugotrajna buka mogla bi se uzeti kao svršetak petog čina jedne drame u tradiciji »teatra apsurda«. Umesto da virimo u dešavanja 1. oktobra, pogledajmo šta se zbiva van velike scene.
Nameću se dve suprotne slike. S jedne strane, u jednom letku kojim je oblepljen čitav grad, i deli se po trgovinama i ulicama, ubacuje u poštanske sandučiće, nižu se pohvale programa reorganizacije kao početka »novog života«, »zajedničke dobrobiti« koja »nema alternativu«, što ometa »mala grupa ljudi« koja sprovodi »opstrukciju rada u fabrici«. Ta »mala grupa« je kolektivni lik negativne slike: oni se žigošu kao »uličari«, »razjareni bukači« koji trupkanjem ugrožavaju i samo monumentalno zdanje u kojem se nalazi sudnica (Večernje novosti, 25. septembar). Zamalo da ga razore. Kao da se od unesrećenih radnika očekuje da pišu članke i knjige, organizuju seminare i naučne skupove.
Na konferenciji za štampu, u prostorijama pokreta Ravnopravnost, koji ima predstavnike u lokalnoj samoupravi, Mita Lisica je, pred malobrojnim novinarima, reagovao na priče o