Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Dugo pripremana inicijativa Srbije u vezi sa davanjem mišljenja Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Kosova iz februara ove godine odobrena je od strane Generalnog komiteta UN.

Na izvestan način postignut je konsenzus, jer su se SAD uzdržale od glasanja, objasnivši da se, po njima, radi o »neprikladnoj inicijativi«. Ovom glasanju prethodio je razgovor ministra inostranih poslova Srbije Vuka Jeremića sa državnom sekretarkom SAD Kondolizom Rajs. Jeremiću je, pokazalo se, uslišena molba: SAD se nisu suprotstavile srpskoj inicijativi. No, put do mišljenja Međunarodnog suda još je dug. Sada je jedino jasno da će predlog Srbije biti stavljen na glasanje generalne skupštine UN. Da bi se sve ubrzalo i o predlogu Srbije glasalo odmah nakon generalne debate, potrebno je izboriti se sa vrhom administracije Generalne skupštine koja, pored predsednika, ima i 21 potpredsednika. Posao naporan, i mentalno i fizički. Generalna skupština broji 192 delegacije, od kojih bi polovina plus jedna trebalo da glasaju za predlog naše delegacije da bi on stigao do Međunarodnog suda pravde u Hagu. Odlična je stvar, kažu naši pravnici, to što se uzdržani pri ovom glasanju ne računaju, pa su naše šanse veće. Ipak, iz svega do sada rečenog teško je proceniti šanse srpskog predloga na glasanju u GS UN. Postoje, kaže ministar Jeremić, i neka čvrsta obećanja, ali već se pokazalo da su obećanja, makar i decidirana, samo obećanja... Predsednik Srbije je u obraćanju GS UN insistirao na stvari za koju bi mogle biti zainteresovane mnoge članice UN: pravu članica da se u pravnoj stvari obrate za mišljenje Međunarodnom sudu.

U domaćoj javnosti uveliko se podigla prašina oko inicijative vlasti. Iako se ona već mesecima priprema i ministar Jeremić se rastrčao po čitavom svetu, opozicija je tek ovih dana počela da se oglašava. SRS tako podseća da su oni bili za to da se države tuže pojedinačno, a ne da se sve stavi u ruke Međunarodnog suda. Jer, kažu Šešeljevi radikali, šta ako sud uzme u obzir predistoriju sadašnjeg stanja na Kosovu, osloni se na tvrdnje Albanaca o njihovom obespravljenom položaju u vreme Miloševića, navode o etničkom čišćenju i slično? Nacionalisti, ali ne samo oni, aludiraju na smišljeni potez vlasti da se, preko odluke Međunarodnog suda, otarasi svakodnevnog prozivanja za nebrigu o statusu Kosova i pred domaćom javnošću pokaže sposobnom da vodi aktivnu diplomatiju.
U ovoj stvari je izgleda važan uticaj događaja kojima je srpska inicijativa prethodila: sukobi u Gruziji i odluka Rusije da prizna Južnu Osetiju i Abhaziju. Tada su se prvi put uzburkali duhovi oko kampanje za jesenje zasedanje GS UN. Stvorena je neobična situacija: Rusija je, deklarativno, mada manje oštro, podržavala inicijativu Srbije, a Srbija je odlučila da zastupa princip o državnom suverenitetu i teritorijalnom integritetu – svih država. Rusi su tako pokazali da je podrška Srbiji oko Kosova imala težište tek na epilogu, veštoj taktici oko otcepljenih gruzijskih oblasti. Kratak rat u Gruziji, u kojem su se u stvari sukobile dve moćne sile, NATO i Rusija, samo je zakomplikovala naš problem. Pokušaj nove srpske vlade da preko radne grupe, na čije je čelo postavljen potpredsednik vlade Mlađan Dinkić, pokuša da revidira prateći protokol gasnog sporazuma Rusija–Srbija, koji je ratifikovan u srpskom parlamentu 9. septembra, izgleda da nema budućnosti. Ubrzo po ratifikaciji gasnog sporazuma i formiranju Dinkićeve radne grupe, u Beograd je došao Sergej Šojgu, ruski ministar za vanredne situacije. Oskudno saopštenje i izjave učesnika sastanka nisu mogli da sakriju rečitost TV snimka sa sastanka. Ostavljeno je zameniku premijera, Ivici Dačiću, da pred Rusima »nedvosmisleno« ostane pri obavezi Srbije da u celini poštuje sporazum. Javnost, čak ni ona stručna, nije bila upoznata sa sadržajem sporazuma, pa je ostalo nejasno da li je protokol o prodaji NIS deo ratifikovanog sporazuma ili je, kao što je tvrdio Dinkić, van toga i tema za cenkanje. S tim u vezi, čudna je i izjava predsednika Tadića, koji pred odlazak u Njujork izjavljuje da je korist od gasnog sporazuma višestruka i da bi trebalo više misliti na budućnost. Tadićev nagoveštaj da je cena NIS-a sporedna stvar, došla je usred njegove najave borbe protiv korupcije. Očigledno je da u vlasti i dalje traje neslaganje oko sporazuma sa Rusima i njegovim vantržišnim konotacijama. Dinkić je nekoliko puta izbegao da glasa o sporazumu u Koštuničinoj vladi, a pred republičke izbore je pristao, uz očigledan dogovor sa DS da ga tadašnja skupština ne dobije na dnevni red. U međuvremenu je vrednost NIS-a data na procenu. »Dilojt i Tuš«, u čijem vlasništvu su navodno i ljudi iz vrha DS, dao je procenu o vrednosti od 2,2 milijarde evra, a Rusi daju samo 400 miliona i 500 miliona za modernizaciju koja će se realizovati do 2012. Sada je prilično očigledno da je Šojgu došao da podseti Beograd na podršku Rusije oko Kosova, a ne da se bavi tržišno-pravnom stranom stvari oko prodaje NIS-a, koja je, sa srpske strane, sasvim problematična ne samo zbog dogovorene cene već i prekršene zakonske obaveze da se državno preduzeće prodaje na tenderu. Ruska brzina je normalna stvar jer ko zna kako Rusija namerava da se dalje ponaša u SB UN? Ni ruska igra na dva koloseka ne može da bude dugoročna a opravdana spoljna politika zemlje koja bi htela da pored uticaja dobije i nešto međunarodnog ugleda. Da li Rusi koriste tajmaut u srpskoj spoljnopolitičkoj inicijativi da očigledno zarade na gasnom sporazumu?

Utoliko pre što bi se u raspravi o srpskom predlogu na GS UN moglo doći do modifikacije »srpskog pitanja« Međunarodnom sudu, dodavanjem problema teritorijalne celovitosti Gruzije i ruskog priznavanja Južne Osetije i Abhazije? Razna su predviđanja kako bi odluka suda mogla da izgleda. Srpski inicijatori kažu da očekuju jednostavan odgovor jer je i pitanje Srbije jednostavno, ali mišljenje suda – tumačenje – ne mora biti baš jednostavno. Pored prava država na celovitu teritoriju i suverenitet, postoji, u određenim slučajevima, i pravo na samoopredeljenje, tumače neki poznavaoci međunarodnog prava. Tibor Varadi, zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom, smatra da bi amandman u vezi sa ruskim priznanjem gruzijskih autonomnih oblasti samo ojačao poziciju Srbije oko Kosova. Ta bi inicijativa, međutim, išla na štetu Rusije, a njena podrška srpskom »principijelnom stavu« postala bi tada suvišna diplomatska ujdurma i očigledan predumišljaj osnaženog globalnog igrača.
Naši su zvaničnici nekako suviše oduševljeni sami sobom jer je njihova inicijativa do sada pokazala uspešnost, ali je pitanje šta dalje? Šta, čak i onda ako Međunarodni sud dâ savetodavno mišljenje da je samoproklamacija nezavisnosti u Prištini suprotna međunarodnom pravu? Da li naši političari očekuju čudo ili im je namera tek da stvar sa Kosovom stave, pod autoritetom međunarodnog prava, za svog političkog vakta, van političkog mejnstrima i svojim kritičarima uzmu iz ruku glavnu temu? I da, kao ne manje važnu stvar, oslabe ruski bratski stisak? I oni koji veruju da će doživeti konačni uspeh sumnjaju u njene snažnije efekte. Čak je i Barak Obama, kandidat za predsednika SAD, albanskoj dijaspori dao obećanje da neće izneveriti kosovsku nezavisnost. Naša diplomatija se ipak nada da bi povoljna odluka suda mnoge od 192 članice UN zaustavila u nameri da priznaju Kosovo. Neposredni efekat, po njima, bila bi šansa za nastavak pregovora s kosovskim Albancima. Ali moćne zemlje ne pokazuju baš neko razumevanje za srpsku inicijativu a u rukavu imaju i članstvo Srbije u EU. Ko bi nagovorio ili, bolje reći, naterao Albance za pregovarački sto? I u dosadašnjim pregovorima radilo se o odnosima moći, obrazlaganim ne samo katastrofom na Kosovu 1999, već i voljom pobednika u ratu sa SRJ. Kojima je Srbija, sa svoje strane, davala »moralno« pokriće. Ako smo se već upetljali u igre velikih i odlučili se za aktivnu diplomatiju, trebalo je prvo poslati, za početak makar i samo protokolarnu, poruku kosovskim Albancima. Beograd je, nakon političkih promena u oktobru 2000, morao da pokaže mnogo više interesovanja za posledice pogrešnog upravljanja Kosovom. Sam Tadić, u prvoj poseti Kosovu 2005, nije mario za to. Političko-diplomatske veštine podrazumevaju pravovremene i uverljive reakcije. Jer, oni koji nezavisnost Kosova podržavaju bilo iz moralnih obzira ili »zadnjih« namera, izgubili bi makar jedan argument za svoje stanovište. Ta mana srpskih inicijativa, i političkih, a možda i pravnih, ostala je do danas.