Zašto? Francuzi bi rekli zbog »embaras de richesses« ili »embaras du choix«. I zaista nam je teško, poštovane čitateljke i čitaoci, da izaberemo šta u ovom momentu, iz ovog uzavrelog američkog kotla, sa pravim i metaforičnim orkanima koji ruše sve pred sobom, da »pokrijemo«.
Da li katastrofični volstritski zemljotres sa tektonskim survavanjima donedavno sakrosantnih finansijskih titana kao Lehman Brothers, Meryl Lynch i niza drugih; s ogromnim i ogromno riskantnim, trilionskim injekcijama državnog novca i de facto nacionalizacijom džinovskih hipotekarnih banaka i osiguravajućih trustova. A to sve preduzima do sada potpuno autistična Regan-Buš država čija je jedina pamet i poruka »Kupujte, trošite, grabite, zadužujte se, nećemo vas ničim obuzdavati, svi će profitirati«. A realnost je bila stagnacija i opadanje primanja većinskih srednjih klasa (o rastućoj višemilionskoj sirotinji da i ne govorimo) i bezočna redistribucija nacionalnog dohotka u kojoj 1% poseduje preko 50% ukupnog bogatstva nacije, a odnos između prosečne radničke zarade i zarade korporacijskih egzekutivnih šefova za par decenija skočio je sa 1:30 na 1:400.
Dok vam ovo pišemo sve se ljulja. A ako vlada i Kongres stabilizuju finansijsko tržište to će opet biti, kao i uvek u »večnom ratu bogatih protiv siromašnih«, najviše po leđima prosečnog poreznog platiše koji će godinama iskijavati vesele »Valpurgijske noći« posthladnoratovskog američkog kapitalizma. Renomirani analitičari Dejvid Čo i Nil Ervin na naslovnoj strani Vašington posta ovih dana pišu: »Ako tekuće državne intervencije ne uspeju nestaće milioni radnih mesta, ispariće trilioni dolara imetka i nastaće kriza poverenja u globalni kapitalizam«.
Ili da se pozabavimo najnovijim simptomima opadanja ugleda, uticaja i poverenja u SAD, kao što su:
– Sve šire odbijanje niza najvažnijih svetskih finansijskih faktora da i dalje bezgranično kreditiraju nezajažljive prohteve američkog potrošača, biznisa i države – u pokušaju da bar donekle smire lumpovanje jedne nedisciplinovane Amerike čija nezasitost ugrožava svetski finansijski sistem.
– Sve šire ustručavanje mnogih nacionalnih sudova po svetu da slede ili uzimaju u obzir odluke nekada uvažavanog Vrhovnog suda SAD, koji se u poslednje vreme posebno kompromitovao u oblasti ljudskih prava. Čak su i vrhovni sudovi savezničke Kanade i Australije višestruko reducirali broj takvih referenci.
– Levitte, bivši francuski ambasador ovde a sada Sarkozijev »diplomatski savetnik« (slično Budimiru Lončaru kod Mesića), još prošle godine je u Njujorkeru ukazao »da Sarkozi, Merkel i Braun »ne žele da budu definisani kroz svoje odnose sa SAD. Ni preterano uslužni kao Bler, ni konfrontacioni, oni hoće normalne partnerske odnose sa SAD, velikom silom koja više nije jedina velika sila a čija vojna ranjivost se iskazala u Iraku a ekonomska u nadmoći evra. Ušli smo u postameričku eru«.
Mnogima je i u Americi prekipelo pa je, na primer, Američko udruženje psihologa na svom referendumu sa 8.792 glasova prema 6.157 zabranilo svojim članovima da služe kao »eksperti-konsultanti« prilikom »saslušavanja« (čitaj: sa mučenjem) pritvorenika u zloglasnom Guantanamo logoru i još zloglasnijim tajnim mučionicama CIA-e po svetu. Većini psihologa se smučilo da učestvuju u kongresno-vladinoj ujdurmi po kojoj je oružanim snagama mučenje zabranjeno a CIA-i dopušteno, pa oficiri privremeno skinu uniformu, postanu »civili« i tako to.
Ali, uz sve gornje, grmi izborna kampanja – pa šta da radimo. Telefoniramo znalcima po Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu i svi u jedan glas: »Moraš opet, to su istorijski izbori koji nas sve ovde tresu!« Peki!
Predizbornu groznicu su dopunski usijala dva nova događanja: već gore obrađeni (brodo)lom na Volstritu i erupcija vulkana Sara Pejlon, Aljaska. Majstorski šok-taktički potez MakKejna da – za razliku od Obame – postavi ženu za svog potpredsedničkog kandidata (i za predsednika ako on pobedi pa umre). Neverovatno koliko su mediji i javnost fascinirani tom mladom guvernerkom jedne Aljaske, majkom petoro dece, koja puca na vukove iz helikoptera i ubija s nogu i na licu mesta tranžira losove, što se sve plete sa mitovima davno nestale pionirske Amerike. I služi skretanju pažnje sa njenog duboko zatucanog religioznog i desničarskog vjeruju. Ona doslovno veruje u biblijsku verziju Postanja (Geneze), protiv je abortusa i u slučaju silovanja ili incesta, a za izbacivanje je »nepodobnih« knjiga iz biblioteka. Bez ikakvog poznavanja sveta i međunarodnog iskustva: tek prošle godine je prvi put izvadila pasoš, bila u Kanadi i Meksiku, nikad srela stranog državnika. Bombardovala bi nuklearni Iran, pustila Izrael da radi šta hoće, primila bi Gruziju u NATO i uz rizik rata sa Rusijom. Mlada, zgodna, energična, neopterećena sopstvenom nekompetencijom – unela je novu energiju u inače deprimirane republikanske redove.
Obama je u međuvremenu rešio da se ne kači sa fenomenom Pejlin – koji do izbora može ali ne mora da izbledi. A pošto je Irak postao manje prisutan i podoban za kampanju, Barak se koncentriše na puno korišćenje volstritskog sloma za oštro okrivljavanje republikanske vladavine, zasluženo identifikujući MakKejna sa Bušom.
Lamentacija broj dva će biti u narednoj, novembarskoj kolumni koja će imati »sreću« da izađe četiri dana PRE izbora umesto posle, kada bi vaš kolumnista mogao biti snažno pametan.