Kako funkcioniše najviši organ vlasti u Srbiji

Nagoveštaji parlamentarizma

Posle bučnih majskih izbora i burnog natezanja oko konstituisanja nove vlasti, na dnevnom redu sednice Skupštine, zakazane za 21. jul, našli su se: (1) ratifikacija Sporazuma s Evropskom unijom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP),(2) naftno-gasni ugovor s Ruskom federacijom (NG), (3) jedanaest ugovora o kreditima u visini od 286,5 miliona evra i (4) državna politika prema Kosmetu. Sednica je na samom početku prekinuta-odložena, bez jasnog obrazloženja (pretpostavlja se radi izbegavanja meteža oko hapšenja Radovana Karadžića, koje je objavljeno baš toga dana). Nastavak je usledio 2. septembra; nakon petodnevne debate, koja je trajala oko 40 sati s oko 300 istupanja narodnih poslanika, izglasana je ratifikacija svih ugovora (za SSP glasalo 140 a za NG 214 poslanika), dok je poslednja tačka skinuta s dnevnog reda.
Posmatrajući televizijski prenos celog toka ove sednice, mogao bih da za čitaoce našeg mesečnika izdvojim neke bitne karakteristike zbivanja, bez upuštanja u slikovite pojedinosti događanja koje su naširoko prenosili dnevni mediji.

Već sam prekid sednice blokirao je rad institucije parlamenta. Zvanični predstavnici vlasti razlog tome vide u »porastu napetosti«, »narodnjačka« opozicija u »kupovanju vremena« da bi se obavili »prljavi poslovi« (hapšenje Karadžića i razbijanje koalicije s radikalima (u Beogradu i drugim gradovima), a liberalni deo opozicije smatra da je reč o nesposobnosti i neodgovornost nove vlasti.
U pauzi su se pojavili novi razlozi, uglavnom povezani s mitingom nove opozicije (radikali i »narodnjački« deo bivše vlasti), 29. jula. Poslanici SRS uslovili su prelazak na dnevni red prethodnim razjašnjenjem: ko je uhapsio Karadžića (ministar policije tvrdi da MUP u tome nije učestvovao) i ko je odgovoran za primenu nasilja: premlaćivanje poslanika, gumeni metak posred lica jednog od njih, smrtni ishod brutalnog nasrtaja »čizmom u stomak« jednog demonstranta i po čijem je nalogu grupa mitingaša napadala policiju (»Oni su vaši, a ne naši«).
O svemu tome svakodnevno su brujali mediji, naročito senzacionalistički. To je bila i glavna tema žučne raspre čitavog prvog dana sednice, u čemu su žestinom prednjačili radikali, predvođeni njihovim vođom u parlamentu, Tomislavom Nikolićem. Oni su okrivili vlast za diktatorske i tiranske metode vladanja (»divljačko premlaćivanje«, »ogoljeno nasilje i stanje rata«), za nacionalnu izdaju (»evropski lopovski blok prodaje Kosovo i Metohiju«). Bilo je i poređenja nasilja u vreme Miloševića, Đinđića i Koštunice, čak i Hitlera, i licitacije oko toga koja je vlast bila surovija ili blaža.
Neočekivano od radikala, kao glavnih poricatelja legitimnosti sadašnje vlasti i aktera blokade parlamenta, došla je inicijativa za kompromis. Pristaće na prelazak na dnevni red ukoliko vlast podnese izveštaj o odgovornosti za nasilje. Predstavnici vlasti obećali su da će takav izveštaj biti dostavljen do kraja sedmice (sednica je počela u utorak). Tako je, dakle, deblokiran rad parlamenta.
Burna rasprava koja je trajala puna četiri dana pruža priliku da se, kao malo kad, uoči ne samo ideološka i politička raznolikost, nego i dubina razlika u vrednostima koje zastupaju glavni politički akteri. Istovremeno, postaju vidljivije i konkretne realne teškoće u postizanju kompromisa, bez kojih je parlamentarizam ne samo praktično nemoguć već i nezamisliv.

Iz mnoštva istupanja kojima dominiraju lične i stranačke međusobice, o čemu bruje mediji, ovde nas zanimaju suprotstavljena ideološka i politička stanovišta i, još više, sudari dubljih vrednosnih stanovišta glavnih aktera. Umesto opštih nagađanja o »raspadu svih vrednosti«, konkretne vrednosti postaju vidljive kroz praćenje izjašnjavanja »za« i »protiv« ugovora na dnevnom redu.
U prilog ratifikacije svih ugovora, pre svega u ekspozeu potpredsednika Vlade Božidara Đelića, preovlađuju ekonomski argumenti, doprinos obnovi i razvoju privrede, uz isticanje prednosti korišćenja pristupnih fondova EU i kliktavu agitku (»hajmo, hajde«) što pre tamo gde se bolje živi. Slično a razložnije je govorila i predvodnica poslanika G 17+ Suzana Grubješić, zaoštravajući polarizaciju, ili za evropski put ili protiv. Istog smera je i istupanje Aleksandre Jerkov (LSV), s naglaskom na osobenosti Vojvodine i njenom opiranju pljački.
Iz kruga vladajuće većine čuli su se i civilizacijski i kulturni argumenti. Dragoljub Mićunović (DS) je ukazao na značaj evropskog puta Srbije, koji prevazilazi ekonomski okvir, naglašavajući da se Srbija, većinski, već pomerila sa sporednog koloseka. Poslanik G 17+ Saša Milenić, inače gimnazijski profesor filozofije, znalački i nadahnuto je dokazivao da se u srpskoj kulturnoj i političkoj istoriji mogu naći oslonci za evropski put Srbije, da podjednako treba ceniti prošlost, sadašnjost i budućnost, i da je Evropa otvoren projekat u kojem ima mesta za vrednosni pluralizam. Ovo stanovište, koje se inače retko čuje u našoj javnosti, propraćeno je žustrom polemikom, od poslovične diskvalifikacije o pametovanju ili »filozofiranju«, preko suprotstavljanja »pravoslavne duhovnosti« zapadnjačkom materijalizmu (Gordana Pop-Lazić, SRS), do etiketiranja da je izdajnički i srbomrzački motivisano (Nataša Jovanović, SRS).
Kao razlozi za odbijanje SSP, pored ruganja »bajkama o Evropi« i »evrofanaticima« (dodatak fami o »evroslinavcima«), te ponavljanja žigosanja »sluga i lakeja« Zapada, najviše se pominjalo neprijateljstvo zapadnih zemalja prema Srbima i Srbiji, što je kulminiralo u nedavnim ratovima, a naročito NATO bombardovanjem i priznanjem nezavisnosti Kosova od strane većine članica EU, a sada nasrću da nas »kolonizuju«. Oživljena je i teorija zavere protiv Srbije (Slobodan Samardžić, DSS). Često je potezana i antisrpska usmerenost Haškog tribunala. Radikali su tome dodavali i opaku nameru da njihov vođa Vojislav Šešelj u tom »kazamatu« bude – ubijen.
Kada je reč o ugovoru s Rusijom, radikali i »narodnjaci« (DSS, NS) naglašavali su ideološke i političke razloge: tradicionalne slovenske i pravoslavne veze (slovenstvo i rusofilija), oslonac na njenu rastuću moć, očekivanje njene zaštite i podrške oko Kosova, čak uz spremnost na odustajanje od ekonomske racionalnosti, pa i na ograničenje vlastite nacionalne suverenosti.
Izlaz iz totalne konfrontacije ponudio je amandman vođe radikala u Skupštini, Tomislava Nikolića, na zakon o ratifikaciji SSP tako što bi se uneo stav koji će »vezati Vladu« i obavezati sve srpske političare da u svim aranžmanima s EU brane teritorijalni integritet i suverenitet Srbije. Ovaj amandman prihvatili su predstavnici vladajuće većine. Čak je trijumfalno najavljen »novi nacionalni kompromis«. Kompromis su prihvatili mnogi poslanici, osim DSS i NS. Podrška je stigla i iz LDP. Čeda Jovanović je u tome video šansu da se prevaziđu ne samo konfrontacije u parlamentu, nego i kobna podela čitave Srbije na pristalice i protivnike evrointegracija.

Već u debati o SSP otvoreno je pitanje o raspolaganju resursima Srbije. Pojavila se i sumnja da se pristaje na privilegije zapadnog kapitala a izražava sumnja u ruski kapital (Jorgovanka Tabaković, SRS). Polemika je vrhunila oko ratifikacije NG. U njoj su glavni učesnici poslanici LDP (Jovanović, Ostojić, Maraš, Mićić, Prokić, Korać i dr.). Oni, u načelu, podržavaju saradnju s Rusijom, pa i ekonomske ugovore, ali imaju sasvim konkretne primedbe. Prigovaraju da ruski partner dobija dominantnu i monopolsku poziciju, pre svega time što stiče najmanje 51% akcija, što cena NIS-a nije tržišno utvrđena i veoma je potcenjena, ne zna se gde je sedište buduće firme i da li će je obavezivati zakoni Srbije, niti se zna koji je sud nadležan za sporove, i da nedostaje socijalni program itd. A nije izvesno ni gde će biti postavljen gasovod, da li će on biti magistralan ili sporedni krak (potočić). Za razliku od poslanika radikala i »narodnjaka«, koji uzdižu ovaj ugovor kao »istorijski«, »garant života za narednih stotinu godina«, liberalna opozicija smatra da je »štetan«, čak »sraman«, naročito zbog »olakog ustupanja suvereniteta«. Vojvođanski ligaši (Kostreš i Jerkov) smatraju da se »sramno rasprodaju nacionalni interesi«, naročito pljačkom Vojvodine. Svi oni traže konkretna razjašnjenja od Vlade, na osnovu kojih bi odlučili o prihvatanju ugovora, ali su valjani odgovori izostali.
Ovom polemikom samo je dotaknuto jedno suštinsko pitanje: ko ima svojinska ovlašćenja i odgovornost da raspolaže prirodnim i privrednim resursima zemlje. Ko je vlasnik? U vreme SFR Jugoslavije ustavna kategorija »društvene svojine«, kao »svačije i ničije«, zapravo je skrivala uzurpatorski svojinski monopol vlastodržaca. Bez promene ustava, kojom bi se uklonili paravani za uzurpaciju i postavili novi temelji privatne i javne svojine, tekla je »divlja privatizacija«, bez jasnih ustavnih, zakonskih i moralnih načela; ona je omogućavala nove uzurpacije. Rezultati temeljitih istraživanja (Vesne Pešić i dr.) pokazali su da nastaju novi faktički monopoli vrhova političkih stranaka (i tajkuna) koji, prema rezultatima, izbora dele i vlast i imovinu kao svoje »feude«. I brojni nalazi Saveta za borbu protiv korupcije, predvođeni Vericom Barać, ubedljivo ukazuju na sistemsku korupciju, naročito u najkrupnijim »prevarnim radnjama« (»Sartid«, »šećerna afera«, Nacionalna štedionica itd.).
U jednom delu javnosti, i na stranicama Republike, godinama se istrajavalo na ostvarenju obećanja DOS-a iz 2000. godine da će neposredno nakon uklanjanja Miloševićevog režima biti raspisani izbori za Ustavotvornu skupštinu koja će doneti novi ustav i njime raskinuti s dugim bezakonjem te postaviti normativne i institucionalne temelje normalne privrede, društva i države, ali su to ignorisale sve četiri postmiloševićevske vlade. Krajem 2006. je, doduše, donet novi ustav, ali on nije proistekao iz očekivanog najšireg socijalnog konsenzusa o svojinskim, političkim, socijalnim i kulturnim temeljima nove konstitucije, nego je u središte postavljeno Kosovo i nadgornjavanje u »patriotizmu«. U tome je sudelovala Demokratska stranka proklamovanom politikom »kohabitacije« koja je nakon nedavnih majskih izbora nadograđena najavama »nacionalnog pomirenja« sa strankama starog režima, u prvom redu sa SPS-om, kao »bratskom levicom«.
Izgleda, pak, da se u vrhovima DS nazire da su oslonci njene političke hegemonije skučeni, da se ne može dugo računati s izvesnim faktičkim prednostima spram radikala i »narodnjaka«, i da će ih glasači u nedogled podržavati kao spasioca od »vraćanja u prošlost«. Sluti se, izgleda, da jaka uporišta funkcionera ove stranke u središtima vlasti i moćnim firmama ne mogu da pribave puni legitimitet demokratske vlasti, pogotovo bez principijelnog odnosa prema korupciji. Tu temu je jasno nagovestio predsednik DS i Srbije Boris Tadić na sednici GO baš u jeku skupštinske debate, 6. septembra. Tada je rekao da niko iz DS ne može računati na njegovu podršku ako je umešan u korupciju. Mada je to važan politički stav, on ne otvara i pitanja o stranačkim uzurpacijama javnih funkcija i privrednih resursa koji jesu srž sistema korupcije. Bez jasnih ustavnih i zakonskih normi i institucija koje regulišu privatno i javno vlasništvo nemoguće je razgraničiti krađe i pljačke od »korisnih malverzacija« i postaviti racionalne osnove privrede, društva i države.

Još na početku debate, nakon radikalske ponude kompromisa i njenog prihvatanja, Đelić je požurio s uzdizanjem »novog nacionalnog konsenzusa«, da bi takođe hitro izrazio i razočaranje. I Čeda Jovanović se obradovao nadolazećem kompromisu kojim će se zemlja izbaviti iz dramatične rascepljenosti na pristalice i protivnike »evropskih vrednosti«. Podgreva se nada u put izbavljenja iz golemih nevolja. Tome u prilog ide deblokada rada parlamenta i usvajanje 3/4 sadržaja dnevnog reda. Sumnje u takav put buknule su s objavom da Vlada povlači četvrtu tačku dnevnog reda – razmatranje i usvajanje dokumenta o kontinuitetu državne politike o Kosmetu. Izostanak pristojnog obrazloženja za takav čin protumačeno je kao nepoštovanje dostojanstva parlamenta i narodnih poslanika. Od najavljene debate Čeda Jovanović je očekivao potvrdu ispravnosti politike LDP koja se zalaže za principijelno i odgovorno suočavanje s realnošću, zbog čega je izložena svakojakim napadima; on dalje izbegavanje debate smatra sramnim a stanje zemlje jadnim. Miloš Aligrudić (DSS) ceni taj čin kao »skrivanje istine« i »izdaje«, zbog čega ne veruje u mogućnost kompromisa. Šefica poslaničkog kluba vladajuće većine Nada Kolundžija pak smatra da se odlaganjem debate stiču uslovi da se »svi čuju i izraze«.
Dok očekujemo šta će se sve »čuti i izraziti«, ograničimo se na ono što je već izvesno. Naime, ponuda dva kompromisa od strane vođe radikala, Tomislava Nikolića, kao što smo videli, olakšala je deblokadu i rad Skupštine. Prvi kompromis je, međutim, potkopan od strane Vlade jer u obećanom roku nije stigao izveštaj MUP-a. A drugi je, u jeku skupštinske rasprave, odbačen na sastanku rukovodstva SRS, uz telefonsko učešće i samog Šešelja, 5. septembra. Oko toga je nastao rascep u stranci, većina je ostala lojalna Šešelju, a Nikolić je, zajedno s nekolicinom pristalica, formirao novi poslanički klub (koji nije glasao za SSP), a ubrzo potom izbačen je iz stranke, uz uobičajenu radikalsku paljbu – »štetočina«, »pučista«, »izdajnik«, »strani plaćenik«, »špijun« itsl. Rascep u SRS i najava formiranja nove stranke nađoše se u središtu pažnje javnosti oko bezbroj pikanterija i nagađanja da li je Nikolić – demokrata.
Ostalo je po strani ispitivanje dubljih slojeva ideoloških, političkih i, naročito, vrednosnih sporova i sukoba. Bez uvida u njih ne bismo mogli da dokučimo koje razlike dopuštaju kompromise i afirmaciju parlamentarizma, a koje su nepremostive prepreke.
Iz istorije, i Srbije, poznata su iskustva ne samo sporova i sukoba već i izvesne konvergencije u načelu suprotnih ideja i ideologija, primerice liberalizma, socijalizma i konzervativizma. Nisu nepoznata ni iskustva raznih oblika totalitarizma, kao i novijih vidova fundamentalizma. Ovi potonji su, ponajviše kroz razne oblike etnonacionalizma, godinama neobuzdano harali kroz ratove, zločine i pljačku, da bi se na prelazu vekova donekle obuzdali i primirili. Odnedavno su u novom zamahu. To je u ovoj našoj priči najprimetnije kroz žustro poricanje legitimnosti izabrane vlasti, dakle i samih izbora kao suštinskog uslova parlamentarizma. Glavna meta napada je predsednik Srbije Boris Tadić, koga radikalska propaganda, i usred parlamenta, istrajno žigoše – »izdajnik i krpa«, »poturica iz Sarajeva«, »diktator«, »pije srpsku krv«, »najgori u svim vremenima«. Klevete su začinjene i kletvama iz naslaga drevnih paganskih rituala i ubitačnog nasleđa militantnih ideologija. O tome slikovito svedoče prokletstva koja su sa skupštinske govornice izricale radikalske poslanice (Vjerica Radeta, Nataša Jovanović i Gordana Pop-Lazić), »da ga Sunce nikad ne ogreje a seme zatre«, »da bude proklet i rod i porod, zauvek«. Prokletstvo je protegnuto i na svakoga ko s Tadićem komunicira, pa makar bio i iz redova radikala. Pokazalo se da se to proširenje odnosi i na Nikolića. Iako je puna egzekucija izostala, ona ostaje da visi u vazduhu, naročito kroz oživljeni folklor vaninstitucionalnog radikalizma kroz ponavljanje najava o »pobuni sirotinje«, dizanju »kuke i motike«, da će »raditi motke« i sl.
Radikalski fundamentalizam nije jedini. Sličan njemu, samo manje zarozan i raspojasan, neguje se i u »salonskom« nacionalizmu DSS i među njegovim saveznicima i simpatizerima.
Kao militantan i veoma efikasan javlja se, dosta neočekivano, i u liku neoliberalizma, koji složeno i bogato nasleđe liberalizma svodi na neograničenu moć tržišta i faktičke – neregulisane – svojine. U tom pogledu je karakteristična figura Mlađana Dinkića koji je rušio četiri vlade u kojima je bio ministar, ostavši na poziciji moćnog ministra i u ovoj, petoj vladi posle 2000. godine. Dabome, reprodukciji fundamentalizma raznih fela u odsustvu stabilne parlamentarne konstitucije pridonose i drugi moćnici – »tajkuni« i junaci iz kriminalnog podzemlja, ali sve to nadilazi okvire naše sadašnje teme.

*

Mogli bismo na kraju zaključiti da je zahvaljujući izvesnim kompromisima deblokiran i završen rad jedne sednice Narodne skupštine. Zapaženi su i izvesni nagoveštaji uspostavljanja stabilnijeg sistema parlamentarizma. Ali, ti nagoveštaji nisu doneli trajniji rezultat, neki su poništeni još u toku sednice, i od strane vlasti i od strane opozicije. Neizvesno je i ostvarivanje ratifikovanih ugovora.
Izlišno je na ovom mestu ponavljati sve koristi Srbije od ulaska u EU. Umesno je, međutim, brinuti o ovdašnjim zbivanjima dok se to ne ostvari. Nije beskorisna ni propaganda »civilnog društva« i prepisivanje evropskih standarda i zakona, ali je mala korist od neke nove »resavske škole« ako je neizvesno kakvo društvo ovde nastaje i koliko se uopšte poštuju zakoni. Bitne vrednosti povezane su sa stvarnom afirmacijom parlamentarizma u vlastitoj zemlji. Izvesno je, pak, da ne može biti parlamentarizma dokle god se zaobilazi ustavna konstitucija koja pouzdano uređuje svojinske oblike i odnose, norme i institucije. Bez toga ostaje širok prostor haotičnog sudaranja i sukobljavanja u kojem dominiraju razne fundamentalističke i militantne ideologije i politike. One su harale proteklih decenija a sada se žilavo opiru sankcionisanju zločina i pljačke. Bez stabilnih institucija, pre svega parlamenta, jedino je merodavan goli »odnos snaga«, stalna makljaža pod parolom »ko će koga«, ko će na Dedinje a ko u Zabelu, zavisno od toga čiji je »trenutak naplate dospeo«. Sve to olakšava, pored nasleđenih stvarnih problema, i sistematska redukcija srpske političke, socijalne i kulturne istorije na one elemente koje razni militanti proglašavaju za jedinu srpsku tradiciju, zapravo na svoju ideologiju i propagandu (o tome rečito svedoče ranije citirani napadi na razborito izlaganje profesora filozofije). Neki aspekti pomenute redukcije su već zapaženi u kritičkim analizama. Ponešto je nagovešteno i novijim proučavanjem posledica režimskog obračuna s »crnim talasom u kulturi«, nakon 1968. godine.
Puno je nepoznanica ostalo, prvenstveno u sferi kulture, gde spadaju i konkretne vrednosti i vrednosni sistemi. Tu tek predstoje temeljita istraživanja, kritička preispitivanja i nove vizije promena.