Bila bi greška potceniti značaj sporazuma od
9. septembra, između Nikole Sarkozija, Francuska,
kao sadašnjeg predsednika Evropske unije, i
Dmitrija Medvedeva, predsednika Rusije. Taj
sporazum je obeležio presudan kraj prvog čina
novog svetskog geopolitičkog poretka.
Šta je odlučeno? Rusi su se složili da povuku
sve svoje trupe iz, kako nazivaju, »centralnih
gruzijskih područja« ili »Gruzije u pravom smislu«,
naime iz onih delova Gruzije koje Rusi priznaju
kao Gruziju. Ove trupe će biti zamenjene sa
200 posmatrača iz EU. I uz garancije EU da neće
biti upotrebe sile protiv Južne Osetije i Abhazije.
Pitanje ruskog priznavanja nezavisnosti Južne
Osetije i Abhazije ostalo je potpuno otvoreno.
Sarkozi i ministar spoljnih poslova EU Havijer
Solana »nadaju se« da će se Rusija, u budućnosti,
složiti da dopusti pristup posmatračima iz EU
u ova dva područja. Ruski ministar spoljnih
poslova Sergej Lavrov rekao je da oni nisu dali
takvo obećanje i da »će svi budući sporazumi
o aranžmanima o posmatračima zahtevati ratifikaciju
vlada Južne Osetije i Abhazije«. Lavrov je rekao
da će ruske trupe ostati u ova dva područja
»u doglednoj budućnosti«. A sekretar gruzijskog
nacionalnog saveta bezbednosti, Aleksandar Lomaja,
dok je aplaudirao jasnim odrednicama o ruskom
povlačenju iz prave Gruzije, primetio je da
je »loša vest da se (sporazum) ne odnosi na
(gruzijski) teritorijalni integritet«.
Ovaj sporazum je postignut između Evrope i Rusije,
a SAD uopšte nisu imale neku diplomatsku ulogu.
Medvedev je optužio SAD zbog gruzijske akcije
ulaženja u Južnu Osetiju. Nasuprot tome, rekao
je da su Evropljani »naši prirodni partneri,
naši ključni partneri«. Gruzijski predsednik
je dobio snažnu podršku Džona MakKejna, a potpredsednik
Čejni je zatim požurio da kaže da SAD daju milijardu
dolara za obnovu Gruzije. Ali je sekretar odbrane
Robert Gejts, objašnjavajući zašto ova pomoć
neće uključivati vojnu pomoć i zašto neće biti
ekonomskih sankcija protiv Rusije, rekao da
»ako delujemo suviše nepromišljeno, mi možemo
biti oni koji su izolovani«.
Dakle, šta je donja granica? Rusija je u Gruziji
dobila manje-više šta je htela. Njeno »neopozivo«
priznanje Južne Osetije i Abhazije može biti
nešto sa čim se u budućnosti trguje za zaokret
u gruzijskim odnosima s Rusijom. Činjenica je
da Evropa veruje da mora da se nagodi s Rusijom
i isključi mogućnost obnavljanja onoga što Kinezi
nazivaju »evropskim građanskim ratom«.
SAD su otkrile da nemaju dobre karte za igru.
U međuvremenu, na Bliskom istoku, otkrile su
i da su javno odbačene od svojih najbližih saveznika.
U Iraku, premijer al-Maliki je vrlo tvrd pregovarač
o nastavljanju prisustva SAD trupa, a i nije
nemoguće, osim glavnih koncesija SAD, da će
tekući sporazumi, koji ističu 31. decembra,
jednostavno nestati.
U Avganistanu, predsednik Karzai je tako ozlojeđen
bombaškim misijama specijalnih trupa SAD da
je zatražio »preispitivanje prisustva NATO i
SAD trupa u zemlji«, što su CBS News nazvale
»neskladnom, okrutnom izjavom«. Neposredna provokacija
bila je vazdušni upad u Azizabad, gde je armija
SAD, objavivši da je imala nekoliko nezgoda,
napala grupu talibana. Afgani su insistirali
da tamo nema talibana i da je poginulo mnogo
civila. Kada su službenici UN potvrdili verziju
Afgana, stariji SAD general u Avganistanu Dejvid
Mekkirnan zatražio je veliku istragu, na visokom
nivou, od generala koji treba da dođe iz SAD.
A u Pakistanu, predsednik Buš je odobrio veliku
poteru za talibanima iz Avganistana u Pakistan,
uprkos savetu Nacionalnog obaveštajnog saveta
da će to nositi »visok rizik od dalje destabilizacije
pakistanske vojske i vlade«. Kaznena ekspedicija
je donela ono što je New York Times
nazvao »neuobičajeno oštrom izjavom« šefa pakistanske
armije, generala Ašfaka Kajanija, koji je rekao
da će njegove vojne snage braniti pakistanski
suverenitet »po svaku cenu«. Pošto je vlada
SAD smatrala generala Kajanija svojim snažnim
pristalicom u Pakistanu, ovo i nije baš ono
što su se SAD nadale da će čuti.
I tako, ignorisane u Gruziji i pod napadom svojih
najbližih saveznika u Iraku, Avganistanu i Pakistanu,
SAD nisu baš zadovoljne ulaskom u stvarnost
poslehladnoratovskog sveta, u kojem će morati
da igraju po novim, vrlo neugodnim pravilima.
U međuvremenu, kao ironična ali ne i beznačajna
fusnota, 10. septembra proslavljen je značajan
napredak fizike čestica u Ženevi, kada je evropska
laboratorija, nazvana CERN, postigla veliki
naučni proboj, posle čertnaest godina rada i
osam milijardi dolara troškova. Bio je to tako
veliki trenutak u svetskoj nauci da su američke
kolege u Fermilabu u Bataviji, Ilinoj, otvorile
šampanjac u 4:38 časova ujutro da proslave.
Ipak, Pjer Odone, direktor Fermilaba, priznao
je da je ovo bio »gorko-sladak trenutak«. Do
1993. SAD su prednjačile u domenu fizike čestica.
Te godine Kongres SAD, srećan i samouveren da
je »pobedio« u hladnom ratu, mislio je da je
to suviše skupo i da više nije geopolitički
nužno graditi takvu vrstu superakceleratora,
neophodnog u unapređivanju saznanja u fizici
čestica. Evropljani su doneli drugačiju odluku,
a SAD sada otkrivaju da su na drugom mestu i
u ovoj stvari.
Ja ovo zovem krajem prvog čina jer je potvrđena
realnost istinske multilateralne geopolitičke
arene. Naravno, još ima činova. A svaki razuman
čovek zna da prvi čin samo utvrđuje ko su glumci.
Tek se u drugom činu vidi šta se stvarno dešava.
A tada nailazi treći čin, rasplet.
Komentar
broj 241, 15. septembar 2008.
Prevela Borka Đurić
