U okovima divljeg kapitalizma

Da bi unela makar malo reda u oblast rada država bi morala najpre da uredi svoje institucije kao što su Agencija za privatizaciju, komisije i ministarstva u kojima se odlučuje o privatizaciji i sudbini radnika. U protivnom, teško da će se pokazati kao socijalno odgovorna, kakvom se predstavlja

Kada se u septembru mnogi budu vratili sa odmora i počnu planove za jesen, Jovan Pirković, diplomirani ekonomista, zaposlen u »Goši FOM« u Smederevskoj Palanci verovatno će opisati novi krug borbe za opstanak. Kada ga je upitao zašto ne dobija poslove, šef mu je rekao »zar ti ne znaš da od septembra više nisi tu«. Pirkovićev pakao počinje kada je konzorcijum zaposlenih kupio preduzeće na nameštenom tenderu (strani ponuđač je eliminisan mada je nudio bolje uslove), zbog čega su se radnici žalili Agenciji za privatizaciju, ministrima Bubalu i Dinkiću, predsedniku vlade Koštunici, Skupštini. Naravno, bez uspeha. Članovi konzorcijuma su samo prve godine banci Inteza od svojih plata plaćali kredit, a posle su dug rasporedili i na ostale zaposlene, što će reći konzorcijumu će preduzeće biti poklonjeno. Direktor Srdan Dimitrijević je Jovanu Pirkoviću, koji je i sindikalista, platu smanjio za 20 odsto, a sada ga planira za odstrel. Pirković se pita kako će da školuje sina na studijama i ćerku koja pohađa gimnaziju. U sindikatu Nezavisnost Dragan Matić iznosi i podatak da se u poslednja tri meseca 70 radnika »Goše FOM« iščlanilo iz sindikata tako što su potpisali ispisnicu koju im je podneo šef. Oni radije biraju da se ispišu iz sindikata nego iz fabrike.
Bez posla se može ostati i na sam pomen kolektivnog ugovora. To se desilo Radovanu Ostojiću u »FAK Loznica«. Mada je predsednik sindikata, direktor Dejan Kojić ga otpušta, a inspektor rada odlučuje da je Kojić ispravno postupio. Loznički sud presuđuje u korist radnika i Ostojić se vraća na posao, ali on je i jedini koji 36 meseci ne prima platu. Ostojić ima troje male dece i ženu koja nije zaposlena.
Privatizacija je na površinu društva izbacila novokomponovanu klasu vlasnika koji su pokupovali nekada društvena preduzeća. Većina njih poznaje samo zakon jačeg i sa prezrenjem se odnosi prema pozitivnim zakonima. Naruku im ide nejaka i često prijateljski raspoložena inspekcija, poslovično sporo sudstvo, nerazvijena svest zaposlenih i njihovo siromaštvo koje stvara ropsku zavisnost usred jednog oblika divljeg kapitalizma.

I dok je pojam ljudskih prava takoreći ušao u sve domove tako da i deca znaju za njih, radnička i socijalna prava se smatraju nečim posebnim, kao da nisu deo ljudskih prava, te tako radnik može da ima politička prava na biralištu, ali nikakva prava na radnom mestu. Ovu veštačku podvojenost odavno je premostio Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji je Srbija preuzela kao naslednica SFRJ, koja je ovaj dokument ratifikovala. Tom korpusu pripada i Evropska socijalna povelja iz 1996, kao jedan od ključnih dokumenata Saveta Evrope, koji države članice ratifikuju nakon prijema u SE. Iako je Srbija odavno njegov član, još nije ratifikovala Evropsku socijalnu povelju koja bi bila važna karika u unapređenju ekonomskih i socijalnih prava u našoj zemlji. U Srbiji postoji više institucija koje se bave unapređenjem i zaštitom tih prava. To su Agencija za mirno rešavanje radnih sporova, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku sa Sektorom za rad i Upravom za bezbednost i zdravlje na radu, Ministarstvo pravde, sindikati, sudovi i pravna pomoć pri opštinama.
Vera Božić-Trefalt iz Uprave za bezbednost i zdravlje na radu kaže da EU ima devetnaest direktiva koje moramo da prenesemo u naše zakonodavstvo. Zakon o bezbednosti na

radu iz 2005. je usaglašen sa propisima EU, ali krajnju ocenu doneće Komisija EU tek pošto se ratifikuje Sporazum o pridruživanju EU. No niko ne negira da je uprkos propisima i institucijama oblast rada neregulisan i težak teren za normalan ljudski opstanak. Poslodavci ne cene ljudski život i za njih je radnik sa šlemom i rukavicama trošak, o ostalim pravima da ne govorimo. Posebna priča je inspekcija rada. U Srbiji ima samo 308 inspektora na 28 okruga. U sindikatima tvrde da inspektori nisu imuni na korupciju i »gledanje kroz prste« poslodavcima, Vera Božić-Trefalt ističe da su prošle godine podnete tri ozbiljne predstavke na račun inspektora i da je bilo više od dve stotine telefonskih pritužbi. I kada inspekcija podnese prekršajne
		U 2007. godini poginulo je na radu 45 radnika, bilo je više od hiljadu teških povreda i 22.000 lakših. Iste godine inspektori su doneli 4.527 rešenja o otklanjanju nedostataka bezbednosti i zdravlja na radu, i 443 rešenja o zabrani rada. Podneto je 1.209 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, izrečena je 321 novčana kazna, 21 opomena, 17 postupaka je obustavljeno, a ne zna se šta je bilo sa 836 zahteva Inspekcije za pokretanje prekršajnog postupka. Ima i svetlih primera visokih standarda zaštite radnika. U takve spadaju »Ju es stil« (dobija visoke ocene i sindikata), »Bakpakidžing«, »Ada-Čurug«, »Kosanica-Niš«, »Zdravlje«, »Seval«, »Holcim«, »Lafarž«.

prijave veoma mali broj se procesuira, kaže Vera Božić-Trefalt, a na pitanje koliko direktora završi u zatvoru zbog pogibije radnika odgovara: »Ako od nadležnih dobijete pozitivan odgovor, častim Vas ručkom«.

Prema podacima Centra za demokratiju, u Srbiji se svakih sedam minuta povredi jedan radnik, svake nedelje desi se jedan smrtni slučaj na poslu, a gotovo hiljadu radnika postanu invalidi zbog povreda na radu. Srbija je, prema istom istraživanju, na začelju evropskih zemalja po percepciji sigurnosti na radnom mestu i uslova rada. Ekonomska i socijalna pitanja ostvaruju se u trouglu država–biznis–građani. O tome šta se sve dešava u tom bermudskom trouglu najviše smo tokom proteklih osam godina tranzicije saznavali zahvaljujući Savetu za borbu protiv korupcije. Njemu se žalilo na hiljade radnika zbog loše privatizacije i neljudskog odnosa novih vlasnika prema imovini i zaposlenima. Setimo se slučaja »Šinvoza«, »Jugoremedije« i njenog, sada bivšeg vlasnika Jovice Stefanovića Ninija, šećerana koje je kupio Miodrag Kostić, uljara Predraga Rankovića Peconija. Dokumenti i izjave radnika svedoče o pravom hororu koji su smislili ovi novobogataši – od premeštanja radnika kako bi putovali i po sto kilometara do posla i natrag, do

uvođenja privatne milicije u fabriku. Dugotrajno šikaniranje ne samo na radnom mestu već i u državnim institucijama dovodilo je ljude do očajanja pa je samo u »Šinvozu« umrlo ili se ubilo pet radnika, dok je mnogo žena i muškaraca obolelo. Malo je reći da je samo vlasnik odgovoran u ovakvim slučajevima. Reč je često o krupnom kapitalu koji ima političku podršku i to ne samo političkih stranaka nego i države. Nije bilo spora koji je prošao kroz Savet za borbu protiv korupcije a da zaposleni nisu ukazivali na odbojnost Agencije za privatizaciju, Komisije za hartije od vrednosti, Akcijskog fonda, pa i same Vlade, da ne govorimo o Trgovinskom sudu. Zato i nije čudno što su radnici »Jugoremedije« u par navrata okupirali Agenciju za privatizaciju i protestovali pred Trgovinskim sudom u Beogradu. Državne institucije nisu nevine. One radije štite krupni kapital nego radnike
		Innenansicht des Felsendoms. Die Mosaikmotive zeigen deutlich hellenistischen und sasanidischen Einfluß

koji ukazuju na zloupotrebu imovine. Ne samo što rade protiv malih ljudi, nego i protiv države koja postaje zarobljenik domaćih monopola bez konkurencije, zbog čega i ne uspeva da izađe iz začaranog kruga nerazvijenosti.
Postoji Socijalno-ekonomski savet kao jedna od institucija za dogovor države, poslodavaca i sindikata, ali to je papirnata institucija i služi za slikanje i propagandu. Sada smo na mrtvoj tački, kaže Sidonija Vukotić iz Samostalnog sindikata, i sama žrtva »odstrela« jer je navodno DOS-u predala važna dokumenta »Investimporta«, zbog čega se sa bivšom firmom sudi već sedam i po godina. Podseća da je potpisan Opšti kolektivni ugovor, ali on važi samo za članove Unije poslodavaca i sindikate. Međutim, to je samo deseti deo poslodavaca, ističe Miša Ivaniš iz sindikata Nezavisnost i iznosi frapantan podatak da je Agencija za privredni registar odbila da sindikatu dâ spisak preduzeća koja su članovi Unije poslodavaca, tako da je tih deset odsto preduzeća – tajna. I Vukotićeva i Ivaniš naglašavaju da ministar za rad Rasim Ljajić treba da potpiše propis o »proširenom dejstvu« (Opšteg kolektivnog ugovora), što znači da će njime biti obuhvaćeni svi poslodavci i preduzeća.

Možda će se posle tog potpisa nešto pomeriti nabolje kako bi se i sami radnici oslobodili straha i kako bi bilo što manje primera na koje ukazuje Bratislav Cenić, iskusni građevinac, sada u Nezavisnosti. Zamislite kamenolom (reč je o »Nemetalima« u Topoli) i radnika, sindikalistu, koji u firmi radi više od dvadeset godina. Radnik se zove Slobodan Đorđević. Bio je vozač, da bi ga direktor Milan Bogdanović »unapredio« u čuvara sa platom od sedam hiljada dinara. I tu nije kraj. Direktor Đorđevića šalje u fizičke radnike, da prenosi po nekoliko stotina kilograma kamenja. Možda to ne bi bilo tako strašno da Đorđević nije operisao kičmu. Sada hoće i to malo kičme da mu slome. U istom preduzeću svoju golgotu prolazi i Zoran Vujačić, bivši referent platnog prometa. Pošto nije hteo da proda svoje akcije, vlasnik preduzeća ga šalje u magacin kamenoloma, bez HTZ opreme, na kiši, vetru, prašini. Kasnije ga šalju u pogon koji nije radio, da bi onda postao tehnološki višak. Posle četiri godine suđenja Vujačić se vraća u firmu, ali opet u pogon koji ne radi i u kojem nema nikoga sem njega, još jednog kažnjenika i jednog retardiranog momka. Pravi Goli otok usred Srbije. Sindikat je, naravno, nešto zabranjeno.
Samostalni sindikat i Nezavisnost sarađuju u akciji o bezbednom radu i uspevaju da uđu

u neka preduzeća, uprkos neblago- naklonom stavu direktora. To je samo vrh ledenog brega. Sigurnost radnika i pravičan odnos prema njima najviše zavise od toga kako će se ponašati nova vlada koja se deklariše kao socijalno odgovorna. Ona treba da se uhvati u koštac sa poslodavcima koji misle da su vlasnici života i smrti radnika, jer im je dugo dopuštano da se ponašaju mimo normi i zakona. Ali ni to nije dovoljno. Država bi morala
		Prema podacima Ministarstva za rad, broj teških i smrtnih povreda u građevinarstvu, po kojima su postupali inspektori rada, od početka 2004. do kraja 2007. godine iznosio je: Godina Teške Smrtne 2005. 138 13 2006. 186 23 2007. 236 9 UKUPNO 560 45

da reformiše sopstvene institucije, agencije, komisije i pravosuđe, sve ono što je potkopava korupcijom i usko partijskim interesima, dok sama gaji iluziju o sopstvenoj snazi.

	Olivija Rusovac