Pitanje reindustrijalizacije u Srbiji

Hoće li biti industrije posle tranzicije

Valjda prvi put posle osam godina tranzicione stihije u Srbiji, ove godine se na realnom horizontu pojavila i reindustrijalizacija, kao suštinski cilj i same tranzicije. Najava povratka italijanskog »Fijata« u Kragujevac, u grad u kojem je u drugoj polovini prošloga veka i došlo do kulminacije razvoja »šrafciger industrije« u Srbiji, ne obećava samo veliki posao, moguće težak i 1,2 milijardi evra, nego predstavlja i simbolički znak da su velike zapadnoevropske industrijske korporacije napokon procenile da se kod nas ponovo može ući i u dugoročnije projekte u realnom sektoru privrede.
»Fijatov« signal bitan je ne samo za druge velike industrijske investitore iz sveta, već najviše za srpsku privredu koja, u poslednje četiri godine, svoju relativno visoku prosečnu stopu realnog rasta bruto društvenog proizvoda od 6,9 odsto (2004–2007) može da zahvali pre svega finansijskom i uslužnom sektoru – a ne proizvodnji. Eventualni povratak »Fijata« u našu zamrlu automobilsku industriju, dakle, mogao bi da znači da strani investitori i industrijalci smatraju da Srbija ulazi u zrelu tranzicionu fazu, kada vreme propasti tehnološki prevaziđenih i ekonomski neodrživih proizvodnih kapaciteta treba da zameni epoha nove proizvodne konfiguracije u revitalizovanoj nacionalnoj ekonomiji.
I zimus, na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu, koji sve više postaje najozbiljnije

godišnje savetovanje naše ekonomske struke, u mnogim radovima počelo se vidnije postavljati i pitanje »reindustrijalizacije«, pošto i među našim ekonomskim stručnjacima jača uverenje da se bez racionalnog povratka realnoj proizvodnji, pre svega industriji, neophodna visoka stopa ekonomskog rasta Srbije u narednoj deceniji verovatno ne može održati. To jest, svi pokušaji državne ekonomske politike u proteklih sedam tranzicionih godina da se ofanzivnijim ulaganjima zaustavi porast nezaposlenosti – do sada su rezultirali kreiranjem samo 200.000 novih radnih mesta, uglavnom u malim firmama privatnog sektora – dok je u istom razdoblju ugašeno čak
		Reč je, dakle, ne samo o dvadeset godina stagnacije, nego i o drastičnom nazadovanju koje je tek delimično zaustavljeno, a to je naprosto neodrživo za jednu evropsku zemlju u 21. veku

515.000 radnih mesta (od septembra 2001. do septembra 2007. godine broj zaposlenih u Srbiji je opao sa 2.787.800 na 2.502.500 ljudi). Bez reindustrijalizacije, očigledno, nema dinamičnijeg novog zapošljavanja, niti »održivog razvoja« u celini.
Uostalom, i dalje veliki »tranzicioni deficit« Srbije u 2007. godini u odnosu na 1989. godinu, koji iznosi oko 34 odsto (nivo bruto društvenog proizvoda u 2007. godini je na 66 odsto od onog iz 1989. godine), pre svega dugujemo katastrofi srpske industrije u ovom razdoblju. Prema podacima Statističkog zavoda Srbije (koje prenosimo iz analize Centra za strateška ekonomska istraživanja »Vojvodina-CESS« u Novom Sadu), nivo industrijske proizvodnje u Srbiji u 2005. godini iznosio je samo 52,2 odsto nivoa te proizvodnje u 1990. godini. Reč je, dakle, ne samo o dvadeset godina stagnacije, nego i o drastičnom nazadovanju koje je tek delimično zaustavljeno, a to je naprosto neodrživo za jednu evropsku zemlju u 21. veku.
Tokom punog tranzicionog razdoblja između 2000. i 2004. godine industrijska proizvodnja u Srbiji je rasla po prosečnoj stopi od samo 1,3 odsto, a ukupno u poslednjih sedam godina po prosečnoj stopi od oko 2 odsto – i to zahvaljujući tek kompletnijem statističkom obuhvatu, a ne stvarnom oporavku ili progresu. Pri tom, udeo industrije u formiranju ukupnog društvenog proizvoda je 1990. godine u Srbiji iznosio 42,9 odsto, da bi do 2004. godine opao na udeo od 35,7 odsto, a može se proceniti da je to učešće do danas čak

još nadalje nazadovalo (problem sa uporedivošću podataka je veliki, jer je statistika promenila metodologiju praćenja gotovo svih pokazatelja). To se pre svega može zaključiti po stalno neadekvatnom učešću ulaganja u industriju tokom celog tranzicionog razdoblja – pa je, na primer, učešće investicija u industriju u ukupnim investicijama u Srbiji između 2000. i 2004. godine iznosilo tek nešto više od 30 odsto ukupnih ulaganja, dok je poslednjih godina još manje. Dostupni podaci pri svemu tome pokazuju da se i unutar same industrije tokom tranzicionog razdoblja dešavaju krupne promene na štetu tradicionalnih industrija, osim ako one ne pripadaju sektoru prehrambene industrije ili proizvodnje građevinskih materijala. Zapravo, struktura industrijske proizvodnje u Srbiji sve je »siromašnija« – elektroprivreda nosi čak 25 odsto
		Minarett der Kalan-Moschee in Bukhara. Es handelt sich um eines der schönsten Minarette der Timuriden-Zeit. Nach einer Inschrift stammt es aus dem Jahre 1127

udela u celoj proizvodnji, a kad joj se pridoda proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića (22 odsto udela) gotovo smo na polovini cele industrijske proizvodnje. Dakle, čitav niz ne samo tradicionalnih nego i novih industrija u Srbiji uopšte i ne postoji.
Koji temeljni zaključak proizlazi već iz ovih, istina nekompletnih podataka o sudbini industrije u Srbiji u poslednjih 20 godina, pa i tokom poslednjih osam tranzicionih godina? Prvo se bez ikakvog hiperboličkog akcentovanja mora primetiti da je Miloševićev režim potpuno upropastio srpsku industriju (naravno, ne samo nju). Drugo, karikirano rečeno, Srbija se sa ulaganjima po »brokerskom modelu« brzog povraćaja kapitala poslednjih tranzicionih godina razvijala zahvaljući pre svega dotoku stranih portfolio investicija, a one su pretežno bile locirane u poslove »presipanja iz šupljeg u prazno« (banke, trgovina, nekretnine, marketing, mediji, zastupanje), što za posledicu ima stalan rast trgovinskog deficita sa inostranstvom i jačanje finansijsko-trgovinskog lobija unutar zemlje – koji je motivisan da štiti sistem u kojem nikakva domaća proizvodnja i nije isplativa.
Naravno, bilo bi udobno i idealno kada bi i Srbija, poput u svetu najrazvijenijih, pomalo »dekadentnih« privreda, svoj dalji ekonomski razvoj mogla da zasniva, kako to kažu eksperti, na »konceptualnoj osnovi« informatičkih inovacija, a ne na razvoju fizičke komponente privrede, to jest industrije i poljoprivrede, ali su takva očekivanja suviše optimistična i neodgovorna. I ne samo to, nego vidimo da se guše i svi pokušaji »autsorsinga« (izmeštanja, zasad, uslužnog i pratećeg dela poslovanja) – što se dâ zaključiti po svađama oko »tehnološkog parka« kraj Inđije.
Zanimljivo je primetiti da su od industrije na neki način u Srbiji ponovo »dignute ruke« i posle »demokratskog preokreta« 2000. godine. Setimo se samo Strategije privrednog razvoja Srbije za razdoblje između 2002. i 2010. godine, koja je izrađena 2001. godine, a u čijoj je pripremi učestvovalo 380 stručnjaka iz 60 istraživačkih i stručnih institucija. Pre svega, ta strategija razvoja nikada nije bila usvojena u Vladi Srbije, pa nikad i nije postala službena. Dakle, u toj neslužbenoj strategiji između 2002. i 2010. godine računalo se na ukupne osmogodišnje investicije od 32.947 miliona dolara i otvoreno se računalo da one budu pretežno iz inostranih kredita. Međutim, od tih projektovanih ukupnih ulaganja od

oko 33 milijarde dolara u tada dolazećoj »osmoljetki« – 12 milijardi dolara bilo je predviđeno za telekomunikacije, 8,3 milijardi dolara za energetiku, a 5 milijardi dolara za saobraćajnice. Za klasičnu industriju, pa i za onu novu – praktično ništa. Kad se bolje pogleda struktura pomenutih projektovanih ulaganja, od oko 33 milijarde dolara, planirano je da se čak 25,3 milijarde dolara (ili 76 odsto) uloži u infrastrukturne sisteme koji bi bili značajni i za Evropu. Jednostavno, reindustrijalizacija se samo pripremala – bolje reći trebalo je da se pripremi, ali ona u realnom smislu, na planu infrastrukture nije pripremljena (osim što su popravljeni proizvodni i prenosni kapaciteti elektroprivrede). Inače, uz tako strukturirana ulaganja bilo je procenjeno da bi prosečna osmogodišnja stopa rasta društvenog proizvoda u Srbiji bila 8,55 odsto, što bi već do 2005. godine uvećalo godišnji društveni proizvod Srbije sa 10 milijardi dolara (2000. godine) na 15 milijardi, a do 2010. godine, on bi po takvoj stopi rasta dosegao 22,7 milijardi dolara.
		Aquamanile in der Form eines Pfaus. Bronze. Wahrscheinlich sizilianische Arbeit, wie aus der Inschrift auf der Brust des Tieres ersichtlich: "Opus Salomonis erat" und "angefertigt von Abd el-Melik dem Christen". Fatimidisch. 11. Jahrhundert. Louvre, Paris

Dakle, bio bi skoro isti kao onaj koji je Srbija imala još 1989. godine. Naizgled, sve je to ne samo postignuto već i prevaziđeno, jer se procenjuje da se u Srbiju u poslednjih sedam godina, kako je to izneo Miladin Kovačević na majskom okruglom stolu Centra za geostrateška istraživanja u Beogradu, slilo 45,5 milijardi dolara – doznaka, stranih investicija, kredita i donacija. Pa ipak se Srbija nije domogla zelene grane, jer je dolar u međuvremenu toliko oslabio da se stvarna upoređenja teško mogu izračunati. Uostalom, kako smo već naglasili, nivo bruto društvenog proizvoda u Srbiji 2007. godine iznosio je samo 0,66 nivoa tog proizvoda u 1989. godini.
Ono što je bilo jasno već i u toj strategiji iz 2001. godine bilo je to da među tada gotovo 1.109 privrednih objekata u izgradnji u Srbiji, sa stepenom od 80 odsto dovršenosti, gotovo nijedan industrijski objekat nije dovršen i stavljen u funkciju. Sav raniji građevinski napor je otišao u vetar. Pri tom, naravno, treba imati u vidu da je stepen korišćenja kapaciteta u industriji Srbije između 1989. i 1998. godine opao sa 76 na 36 odsto, što jednostavno upućuje na zaključak da je ona ostala bez visoke carinske zaštite, pa sledstveno bez potrošača, a potom i bez dovoljno energije i bez dovoljno sirovina – te je i morala propasti.
Čak i ako pogledamo položaj industrije u novoizrađenoj Nacionalnoj strategiji privrednog razvoja Republike Srbije 2006–2012, sačinjenoj krajem 2006. godine, model reindustrijalizacije nije najsrećnije pogođen, jer se u velikoj meri računa i na posredovanje države kao investitora, pa je pored konzervativnog scenarija kretanja zaposlenosti, produktivnosti i bruto društvenog proizvoda sačinjen i razvojni koji, po mišljenju pisca ovih redova, previše računa na državno (NIP) podsticanje. Čak i taj razvojni scenario projektuje porast zaposlenosti (i to samo u razdoblju 2008–2012) od samo 140.000 lica (dakle, predviđa stopu rasta zaposlenosti od samo 5,9 odsto).
Naš ugledni ekonomski analitičar Miladin Kovačević kaže da su realna kretanja pokazala da je i pomenuti razvojni scenario ispao previše optimističan i da nas sve upućuje na zaključak da Srbija neće ni u naredne tri godine kreirati više od 100.000 novih radnih mesta. Kovačević, međutim, smatra da su izvesni znaci reindustrijalizacije u Srbiji vidljivi već od 2004. godine, kada je faza praktične stagnacije industrijske proizvodnje »presečena« stopom rasta od 7,1 odsto (u prerađivačkoj industriji čak 9,6 odsto), ali se ta stopa, nažalost, nije održala do današnjeg dana. On to povezuje sa prethodno izvršenim strukturnim promenama i sa afirmacijom i stabilizacijom privatnog preduzetništva. A potonje usporavanje ne može se objasniti ničim drugim nego zaustavljanjem reformi, svađom sa Evropskom unijom oko Kosova – te proisteklom političkom nestabilnošću sa sukcesivnim političkim izborima svake godine.
Predsednik Saveza ekonomista Srbije Dragan Đuričin je na ovogodišnjem Kopaonik forumu povezao pitanje dovršetka reformi sa intenziviranjem reindustrijalizacije. On

smatra da reindustrijalizacija nije moguća bez mikroekonomskih reformi i industrijskih politika koje bi obezbedile investicije. Đuričin zatim doslovno kaže: »Reindustrijalizacija je uslov ne samo za održiv razvoj već i za održive reforme«. I on, kao i većina ekonomskih stratega Srbije, pri tom smatra da su prethodni i prioritetni uslov reindustrijalizacije – investicije u strategijske sektore u kojima je država jedini ili dominantan vlasnik (energetika, telekomunikacije, poljoprivreda). Đuričin polaže i velike nade u državne mere za poboljšanje korporativnog
		Državna superstruktura motivisana je da zadrži kontrolu nad javnim sektorom ne radi javnog interesa, nego radi sopstvenih, stranačkih interesa

upravljanja u javnom sektoru. To na prvi pogled deluje logično, ali se piscu ovih redova čini kao nemoguće, jer je državna superstruktura motivisana da zadrži kontrolu nad javnim sektorom ne radi javnog interesa, nego radi sopstvenih, stranačkih interesa – pa je u tom smislu poboljšanje korporativnog upravljanja, sa stranačkim aktivistima na čelu javnih preduzeća, u krajnjoj liniji jedna logička besmislica.
Kako dakle reindustrijalizovati Srbiju u narednim godinama kada se država, posle serije političkih izbora, čini se ponovo vraća inflacionom modelu pokrivanja sve veće potrošnje i zamagljivanju problema sve skupljih sirovinskih i energetskih imputa sa svetskog tržišta? Zadatak, naravno, nije jednostavan, ali on sada postaje ključni zadatak »proevropske« koalicije koja je navodno sastavljena u Skupštini Srbije. U stvari, dve su stvari verovatno najbitnije – da Srbija doista dobije širu podršku Evropske unije za razvoj svojih industrijskih politika i da zapadnoevropski investitori steknu uverenje da se strategija Srbije za jedno duže buduće vreme neće široko klatiti između zapadne i istočne orijentacije.

	Dimitrije Boarov