Tragom Tadićeve ideje o »istorijskom nacionalnom pomirenju«

Istorijsko pomirenje da – ali kakvo?

Predsednik Republike Boris Tadić najavljivao je više puta tokom konsultacija oko sastava nove vlade potrebu »nacionalnog«, odnosno »istorijskog« pomirenja. O tome će biti potpisana i nekakva »Deklaracija«, najavljuju mediji. Šta to tačno znači Tadić nije do kraja objasnio, uostalom naše političke vođe nikada do kraja i ne objašnjavaju biračima svoje poteze koje nakon izbora povlače. Imajući u vidu potrebu svoje stranke da stupi u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije – glavnim uzročnikom najnovijih balkanskih ratova devedesetih godina i svih nevolja srpskog društva koje su iz toga proistekle – više je nego jasan Tadićev politički pragmatizam. Iako legitiman kao političko sredstvo, i pragmatizam ima granica. One se nalaze u sferi opštih moralnih normi kojih se moraju pridržavati svi normalni i pristojni ljudi, pa i političari. Te granice oivičavaju takođe i nesporno negativno nasleđe Miloševićevog režima, odnosno mirnodopski i ratni krivično-pravni korpus problema sa kojima se tokom prethodnih osam godina od petooktobarskih promena nedovoljno uspešno nosilo srpsko društvo i sa kojima tek treba da se istinski suoči. Činjenica je, pak, da se Socijalistička partija Srbije nije istinski reformisala, ostala je, po rečima svog predsednika Ivice Dačića, sadašnjeg zamenika premijera i ministra unutrašnjih poslova (!), privržena idejama Slobodana Miloševića i osnovnim principima njegove unutrašnje i spoljne politike. Nije iznenađenje ni to što se Dačić zalaže za evropske integracije, jer, ne zaboravimo, i Milošević se deklarativno zalagao i za Evropu i za mir; u praksi je, međutim, činio sve suprotno od svojih javnih istupa.
Odnos današnje Socijalističke partije Srbije prema učincima Miloševićeve politike jasno se dâ sagledati iz njenog dosadašnjeg političkog delovanja (npr. nedavno zalaganje za zabranu »nepatriotskih« NVO, po ugledu na Putinovu Rusiju) ali i iz vrednosnih sudova koji o toj politici danas daju njeni čelnici, pre svih Ivica Dačić i Milutin Mrkonjić. »Politika Miloševića je bila ispravna, vi demokrate ste se približili toj politici, a ne mi vašoj« i »Zašto ste nas uopšte rušili 5. oktobra 2000. kad smo i tada kao i danas bili na liniji očuvanja Srbije kao države i vodili patriotsku politiku«, reči su obojice izgovorene samo nekoliko dana pre formiranja nove vlade. Nikakve reakcije na te reči nisu usledile iz tabora Demokratske stranke niti od njenog predsednika. Da li je to jedan od vidova »istorijskog« pomirenja sve u želji da se po svaku cenu o(p)stane na vlasti makar i sa do juče najcrnjim političkim protivnikom? Dva meseca ranije, u predizbornoj kampanji, uveravajući svoje birače zašto treba da glasaju za »evropsku Srbiju« tj. za Demokratsku stranku kao njeno otelovljenje, Tadić je doslovce rekao: »Nema povratka u devedesete, to nikada nećemo dozvoliti, nikada nećemo biti na strani onih koji su ovu zemlju vodili u besmislene ratove, Srbija je sita siromaštva i bede, što joj je devedesetih godina prošlog veka donela politika socijalista i radikala« (Danas, 7. 05. 2008).
Ali ostavimo se političarske nedoslednosti koja je barem u Srbiji jedino dosledna politička konstanta. Mnogo je važnije da se jednom pragmatičnom političkom koalicijom ne zaborave najtamniji delovi prošlosti – ratni zločini i pljačka, kao generalne odlike te prošlosti a koje je produkovala upravo Socijalistička partija kao glavna i istinski vladajuća od 1990. do 2000. godine. Kada se ta partija samokritički osvrne na taj period svog političkog delovanja, kada jasno i javno osudi politiku svog nekadašnjeg vođe, kada se distancira od svih zala koje je ovaj učinio drugima ali i svom narodu, tek onda bi se moglo govoriti o nekakvom »nacionalnom pomirenju«.
Druga, ne manje značajna posledica koja neposredno proizlazi iz prećutkivanja sramnih Miloševićevih ratova i zločina koje su neki Srbi činili u ime svih Srba, bila bi rehabilitacija fašističkih kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata u koje spadaju Nedić, Draža Mihailović, Ljotić i pojedini velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, na primer mitropolit skopski Josif (zamenjivao zatočenog patrijarha Gavrila) koji je pred nemačkim vojnim zapovednikom i predsednikom »vlade nacionalnog spasa« Milanom Nedićem redovno o Svetom Savi sekao slavski kolač u Sabornoj crkvi u Beogradu, bez javne osude nacističke okupacije i nacističkih zločina.
Potrebno je jasno i glasno reći: sa nacizmom i pristalicama nacizma nema pomirenja! A odmah zatim nastaviti: sa fašistoidnim zločinima Karadžićevih i Mladićevih Srba nema mirenja, a sa takvim i sličnim likovima (Hadžić, Arkan, Bokan) nema pomirenja niti pravljenja kompromisa. U suprotnom, pravdanjem Miloševićevih ratova za stvaranje »države u kojoj će živeti svi Srbi«, zakonomerno će se usled sličnosti ideologija pravdati i monstruozna državna tvorevina poput Nedićeve Srbije zamišljene da u njoj takođe žive samo Srbi (bez Jevreja i komunista jer je Nedić bez trunke griže savesti revnosno isporučivao beogradske Jevreje i komuniste nacističkim glavešinama u logor na Starom sajmištu).
Ako, dakle, u najskorijoj budućnosti ne dođe do kritičkog sagledavanja poslednjih šezdesetak godina srpske istorije, ako politički interesi današnjih »evropejaca« zaista nadvladaju moralne – i to elementarno moralne, poput istine da je ubicama i (ratnim) zločincima mesto u zatvoru – to će značiti da srpsko društvo ni danas, kada tobože hoće u Evropu, ne raspoznaje razliku između dobra i zla, uzvišenog i sramotnog, ali ni stvarnog i fiktivnog. Banalnost koja vlada politikom (i, posledično, društvom!) ostaće zaklon za zlo, društvo će s njim računati kao sa nužnošću. To bi bio najveći politički greh koji bi Tadić i njegova popustljiva, »nacionalna« politika mogli učiniti Srbiji.

	Zlatoje Martinov