Trinaesta godišnjica genocida u Srebrenici

Bolni zapisi

U Memorijalnom centru u Potočarima, kao i svake godine 11. jula, održana je komemoracija žrtvama genocida u Srebrenici. Ovog puta sahranjeno je još 308 tela pronađenih tokom protekle godine. Mnogobrojnim članovima porodica ubijenih, rođacima, prijateljima i NVO obratili su se prvo velikodostojnici svih crkava (osim SPC) sa prostora bivše SFRJ i iz sveta, uključujući Kosovo. Iz Republike Srpske na komemoraciju su došli samo predstavnici islamske veroispovesti iz onih džemata u kojima su ponovo izgrađene u ratu porušene džamije. Učesnicima komemoracije obratili su se i ambasadori u BiH (osim ambasadora Srbije).
Među političarima zapaženo je prisustvo predsednika SO Srebrenica, koji je najavljen kao »gospodin Pavlović, predsedavajući sednicom posvećenoj genocidu, koja je prvi put posle trinaest godina održana u SO Srebrenica«.
Komemoraciji su prisustvovali aktivisti Žena u crnom, koji u misiji Istinom do pomirenja odlaze na mesto zločina svake godine i prisustvuju komemoraciji u Potočarima, ove godine sa svojim prijateljima/saradnicima iz Rusije (Ruskinja u ličnoj misiji pomirenja Rusa i Čečena), Engleske, Francuske, Izraela (Jevrejka u ličnoj misiji pomirenja Arapa i Jevreja u Izraelu) i Amerike, predstavnici beogradskih NVO za ljudska prava, građani iz Kragujevca, novinari, fotoreporteri iz celoga sveta i nekoliko iz Srbije i Republike Srpske, oko 1.500 rođaka ubijenih. Na komemoraciju je došao i Mihailo Mitrović, mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve sa Cetinja.

Ubijanje nevinih ljudi u istočnoj Bosni, dakle i na području opštine Srebrenica, počelo je u julu 1992, kada su Srbi pozvali Hrvate i Bošnjake da predaju oružje i garantovali im bezbednost, a posle predaje oružja neke ubili.
To je ohrabrilo Srbe pojedince da počnu da ubijaju Bošnjake, prete im izgonom i smrću. Prekinuli su kupoprodajne i druge odnose, uništavali su im ili otimali letinu i stoku, usledili su otkazi na poslu.
U zimu 1993. počela je da se oseća glad i mnogi Bošnjaci su krenuli u izbeglištvo, najviše ka Tuzli. Oni koji su ostali prehranjivali su se oskudnim zalihama hrane, verovali da »pravog« rata neće biti, a tokom proleća, leta i jeseni hranili se biljem, voćem i pečurkama. U međuvremenu su po bošnjačkim selima formirane naoružane grupe da brane Bošnjake od upada naoružanih Srba. Stanovništvo je početkom zime do basnoslovno skupih namirnica dolazilo razmenom za nakit, nameštaj i odeću.

Naoružane grupe su počele upade u srpska sela, najpre zarad otimanja namirnica. One su prerasle u manje ili veće paravojne formacije (najbrojnija Nasera Orića), napadale su srpska sela, naročito o srpskim verskim praznicima – kad je opreznost smanjena, a izbor pripremljene hrane veći, jer je bošnjačkim seljacima uskraćivana struja, a drva nisu mogli da obezbede jer im je kretanje onemogućeno. Zločini nad srpskim seoskim stanovništvom sve su češći i brojniji, a najpoznatiji je onaj nad Srbima iz sela Kravica.
Jedini spas od sigurne smrti od gladi bila je krađa salate, zelenog voća i zelenog klasja žita, ali su Srbi ubrzo počeli da postavljaju zasede i ubijaju kradljivce, te su Bošnjaci u krađu slali decu, računajući da decu niko neće ubiti, ali su i deca ubijana.
Već krajem maja 1992. istočnu Bosnu, srednje i donje bosansko Podrinje (Višegrad, Bratunce, V. Zvornik), preplavile su brojne paravojne formacije i pojedinci (»vikend ratnici«) iz mesta u Mačvi i užičkog kraja i regularne vojne jedinice (po zločinima nad bošnjačkim civilima poznat je Užički korpus). Ubistva su tamošnje Bošnjake naterala da sve više beže u srebreničku opštinu i Srebrenicu, ali su u Srebrenicu bežali i Bošnjaci iz srebreničkih sela i u junu i početkom jula u tom gradu je bilo oko trideset hiljada Bošnjaka, skoro pet puta više nego što je grad imao stanovnika po popisu iz 1991.

Bošnjaci koji nisu poverovali da je Srebrenica međunarodno zaštićena zona niti da će Mladić održati obećanje o njihovoj bezbednosti, krenuli su peške ka Tuzli, kroz planine, šume, minirana polja, zatrovane rečice i srpske zasede. Put dug oko 70 km nazvan Marš života i smrti preživelo je oko 80% onih koji su njime krenuli. Posle rata ta je maršruta nazvana Marš mira, njime svake godine u Srebrenicu iz Tuzle dolaze preživeli sa tog marša, a ove godine aktivisti Žena u crnom, zajedno sa aktivistkinjom, poznatom umetnicom Milicom Tomić, prvi put su iz Tuzle došli u Potočare.
Bošnjaci – starci, žene i deca – kojima je Mladić odobrio prevoz do područja Tuzle, tokom

transporta su doživeli pravu golgotu. Prevoženi su u zatvorenim autobusima i kamionskim prikolicama. Vozači Srbi su u srpskim selima pravili višečasovne pauze, niko iz autobusa i kamiona nije smeo da dobije vodu, otvori prozor, podigne ciradu ili izađe iz vozila. Najslabiji su umrli zbog tropskih vrućina ili gušenja. Dok su vozila sa Bošnjacima stajala u srpskim selima, a vozači se u kafanama častili pićem i pečenjem, Srbi su upadali u autobuse i kamione, motkama tukli već iznemogle putnike, mučili ih, pljuvali, ili vršili nuždu po njima – na očigled i uz smeh vozača, kafanskih gostiju i ostalih Srba iz sela gde su vozila stajala. IV zapis Genocid nad bošnjačkim civilima započet je 11. jula 1995. godine, ali je pogrešno uverenje da je završen 14, odnosno da je oko deset hiljada Bošnjaka ubijeno za tri dana. Naprotiv, najmasovnije ubijanje je bilo 14, 15. i 16. i trajalo je, ali manjeg intenziteta, do noći između 23. i 24. jula. Ubijanja su pratili stravični zločini, o čemu svedoče ekshumirana tela i doskora vidljivi krvavi tragovi na podu i zidovima nekadašnje fabričke hale u Potočarima, koja je tokom jula služila za
		Bronzener Korantisch mit Schränkchen, beides zusammen als "Kursi" bezeichnet. Dieses Stück ist mit Gold und Silber eingelegt. Ägypten, 1327. Arabisches Museum, Kairo

mučenje Bošnjaka pred ubijanje i iz koje su se danonoćno čuli užasni krici. Od ove godine to je Muzej genocida – na zidovima su desetak fotografija ubijenih civila, osnovni biografski podaci i izloženi predmeti koji su kod žrtava pronađeni tokom ekshumacije: džepni sat, maramica, kutija za duvan, stakleni klikeri, mali plastični češalj.
Procene su da je ubijanje bošnjačkih civila trajalo oko 10–12 dana, da je u ubijanju učestvovalo nekoliko desetina ljudi (računajući i Srbe i Srpkinje koji su srpskim borcima/herojima donosili iz obližnjih sela rakiju, pečenje, kolače, torte i obavezno srpsku pogaču i »četničku« gibanicu). Na zaravnjenim grobnicama Srbi su igrali srpsko kolo ili pevali srpske patriotske pesme.

U Višegradu je počev od 25. maja 1992. ubijeno tri hiljade bošnjačkih civila iz grada i okolnih sela. Obeležavajući taj datum, u Višegradu se svake godine okupe njihovi najdraži – kojih skoro i da nema u rodnom kraju.
Ahmeta Karišivca, nekadašnjeg višegradskog trgovca, starog 70 godina, Milan Lukić je, početkom maja, vezanog za automobil vukao višegradskim ulicama dok stari Ahmet nije izdahnuo; sve je to na ulicama pratilo nekoliko hiljada Višegrađana, frenetičnim aplauzom, klicanjem i grohotnim smehom bodreći vozača.
U jednu kuću je zatvoreno nekoliko Bošnjakinja, a kuća je zapaljena; ko je pokušao da beži, dočekivali su ga meci iz pušaka Srba koji su dežurali da neka Bošnjakinja ne pobegne. Najmlađa žrtva u toj kući bila je devetomesečna beba.
Zapaljena je Ferhatbegova džamija sagrađena u XVI veku; i u njoj je bilo bošnjačkih civilnih žrtava.
U motelu »Vilina vlas« zaklano je nekoliko Bošnjaka i Bošnjakinja – pre smrti su mučeni i masovno silovani. Posle rata u tom motelu organizuju se svadbena i druga veselja.
Najmlađa žrtva srpskih zločina bilo je novorođenče staro dva dana – prvo dete bračnog para Kurspajić.

Svakog 25. maja, kada se održava komemorativni skup »Tri hiljade ruža za tri hiljade nevinih višegradskih Bošnjaka«, Srbi iz Višegrada ili okoline upriliče bar jednu svadbu, čak i onda kada je radni dan (što ni pre ni tokom rata nisu činili), a vožnja svatova traje satima, praćena gromoglasnom muzikom, podvriskivanjem i pevanjem četničkih pesama.
Predsednik SO Višegrad, srpske nacionalnosti, obraćajući se okupljenima na komemoraciji 25. maja 2008. rekao je: »Učinjena je greška, svesni smo da je učinjena greška«.

	Persa Vučić

(Za ovaj tekst korišćena je dokumentacija iz knjiga i brošura sarajevskog Centra za antigenocidne aktivnosti i lične zabeleške – ispovesti preživelih Bošnjaka.)