Naš mladi (41) prijatelj i veliki lokalni pobornik evropskog fudbala Skot Viljams odveo nas je na stadion »Robert F. Kenedi«, na prvoligaški fudbalski meč domaćih »Junajtid« i losanđeleske »Galaksije« u kojoj igra proslavljeni Dejvid Bekam, neprevaziđeni virtuoz udaraca sa magičnim efeom.
Nas je posebno impresionirala publika, oko 35.000, i to po demografskom sastavu i po ponašanju. Po boji kože, polu i uzrastu maksimalno šarena: beli, crni, braon, žuti (i sve nijanse između), žensko i muško, mladi, stari, sredovečni. Mnogo porodica sa bebama i sitnom decom, veliki broj mladih devojaka, samih ili u grupama prijateljica. Navija se civilizovano, raspoloženje vedro, opušteno, svi učtivi. A, molim vas, slobodno se pre i za vreme utakmice na stadionu prodaje i pije obavezno pivo. Pa pitam Skota, mog američkog sportskog Vergilija, čime objašnjava odsustvo rasističkih, etno-tribalnih, bigotnih, homofobičnih i zagriženo navijačkih uvreda, ispada, groktanja, nasilja i masovnih tuča po američkim stadionima – tako čestih u Evropi. Skot, u domorodačkoj samoironiji: »Ah, mi valjda iskaljujemo naše agresivnosti na jadnim Iračanima«. Meritornija, odnosno kompletnija objašnjenja bi verovatno uključivala: holistički napor američkog društva i države od 1950-60-ih na reduciranju i eliminisanju diskriminacije po svim osnovama i u svim sferama života; promovisanje i praksu »političke korektnosti«, naročito kroz škole, univerzitete, crkve i medije; čvrsto reagovanje javnosti i vlasti protiv opasnijeg »govora mržnje«.
»Junajtid« je pobedio sa 4:1 u slabašnoj igri koja nije ni prineti evropskom »atomskom« fudbalu, i u kojoj Bekam nije uradio ništa – i tako izneverio masu lepuškastih tinejdžerki koje su zbog njega najviše i došle.
A kad je reč o ovoletnjim izdajama Bekamova nije ništa prema hrvatskoj izdaji hrišćanske Evrope kad su »Vatreni« umesto da obnove »povijesnu ulogu predziđa kršćanstva« pustili inoverne Turke da u srcu Evrope uđu u polufinale. Dečki ne znaju da pucaju penale. Ili prema srpskoj izdaji svih nas superiornih belaca kad su naše teniske »princeze«, predvođene troprstim Noletom i supermondenom Šarapovom, neslavno izmarširane iz Vimbldona, olakšavši trijumf sjajnih i nadmoćnih sestara Vilijams.
No dosta o sportovima po ovolikim vrućinama, u vreme sve ominoznijeg globalnog zagrevanja kada nobelovac i bivši potpredsednik Al Gor ponovo zvoni na uzbunu insistirajući da Amerika MORA i MOŽE da za deset godina kompletno pređe sa sagorevanja uglja i mazuta na obnovljive izvore energije: sunce, vetar i geotermalne u proizvodnji struje.
I zaista, dosta o sportovima tim pre što predstoji pekinška Olimpijada tokom koje – za razliku od arhajske (i mitske) Helade – tekući ratovi jamačno neće biti suspendovani (što nam samo ilustruje neodoljiv napredak ljudskog roda).
U nimalo »mrtvoj sezoni« ovde razni ratoljubivi faktori izračunavaju koliko bi bilo mrtvih i svakojake regionalne i globalne »kolateralne štete« ako bi se, pored Iraka (gde je broj mrtvih za sada u opadanju mada se stalno gine) i Afganistana (gde broj mrtvih zloslutno raste) – krenulo na Iran.
U Vašingtonu, a pogotovo u Jerusalimu, kao da se sa približavanjem kraja Buš-Čejni administracije zgušnjava odlučivanje o Iranu. »Pretnje, kontra-pretnje, i kontra-kontra- pretnje dostižu nove nivoe histerije«, konstatuje renomirani Dana Milbenk u Vašington postu. Pri tom navodi:
– Izrael sve otvorenije nagoveštava navodnu neizbežnost napada na iranska nuklearna postrojenja.
– Iran uzvraća pretnjom uzvratne blokade pomorskog prevoza nafte u Golfu i drugim destabilizacijama po regionu (Irak, Liban itd.).
– Komandant Američke flote u Golfu vice-admiral Kevin Kosgrif upozorava da bi to bio »čin rata« koji bi zahtevao američki »vojni odgovor«.
– Predsedavajući udruženih šefova štabova oružanih snaga SAD admiral Majk Mulen se nedavno vratio iz nejasne posete Izraelu i delfijski prozborio da je gornja Kosgrifova izjava na mestu – ali i da bi izraelski napad pre kraja godine dodatno destabilizovao nestabilan deo sveta »što nam nimalo ne treba jer bi otvaranje trećeg fronta ekstremno opteretilo američku vojnu silu«. Za svaki slučaj je dodao da Iran »mora biti odvraćen od posedovanja nuklearnog naoružanja«.
– Istovremeno, 18. jula, na uticajnoj Op-Ed strani Njujork tajmsa, izraelski istoričar Beni Moris, sa Ben Gurion univerziteta, raspreda da će Izrael skoro sasvim sigurno u narednih četiri do sedam meseci (do izbora, odnosno inauguracije novog predsednika SAD) napasti konvencionalnim bombama iranska nuklearna postrojenja, te da bi »i Vašington i Teheran trebalo da se nadaju da će napad biti uspešan – jer bi neuspeh doveo do izraelskog nuklearnog napada ili do izaraelsko-iranskog nuklearnog rata« ako se Iran u međuvremenu nuklearizuje.
Lično nam se čini da se stalno i skoro svuda zanemaruju neosporne činjenice da je uzajamno i simetrično posedovanje nuklearnog naoružanja sprečilo rat između SAD i SSSR-a, NATO i Varšavskog pakta i obustavilo ratove između Indije i Pakistana. Nuklearizovani Iran bi, prema tome, mogao biti faktor stabilizacije u regionu. S ovom osvežavajućom mišlju želimo vam ugodne letnje raspuste po sve brojnijim našim nacionalnim morima, rekama, jezerima i planinama.