Predsednik Buš i njegova neokonzervativna koterija
ponose se odnosom prema režimima koje ne vole,
odnosom kavgadžijstva a ne meke diplomatije.
U svom govoru iz 2002. godine Buš je označio
»Osovinu zla« – sastavljenu od Iraka, Irana
i Severne Koreje – i najavio da će SAD učiniti
sve da se razore njihovi režimi, a ne da će
s njima pregovarati.
Ubrzo posle toga Buš je suspendovao Okvirni
sporazum iz 1994. po kojem je Klintonova administracija
pregovarala sa Severnom Korejom, na šta je ona
odgovorila ponovnim uključivanjem svog nuklearnog
reaktora i okončala svoju saradnju sa Međunarodnom
agencijom za atomsku energiju (IAEA). Posle
toga SAD su odbile bilateralne razgovore sa
tom zemljom, insistirajući da se ovi razgovori
vode kroz tzv. razgovore šest strana (SAD, Severna
Koreja, Južna Koreja, Kina, Japan i Rusija)
kao jedinu formu kontakta.
Godine 2006. Severna Koreja je formalno isprobala
nuklearno oružje. Ubrzo posle toga SAD su započele
bilateralne sastanke sa Severnom Korejom, koje
su, prethodno, odbile. Juna 2008. objavljeni
su prvi konkretni rezultati ovih pregovora.
Severna Koreja je uklonila svoju nuklearnu tvrđavu
a SAD su uklonile svoje sankcije po tzv. Aktu
»trgovine sa neprijateljem«, i poslale pomoć
u hrani. Na strani SAD ovo se smatra »dobitnim
napretkom«.
Povratak SAD diplomatiji i njihovo prihvatanje
dobitnog napretka neokonzervativci, koji su
sada izvan vlade SAD, kao što je Džon Bolton,
nazvali su »tužnim, tužnim danom« u kojem su
SAD »postale čistači«. Smatra se da je potpredsednik
Čejni izgubio unutrašnju bitku sa zastupnicima
pregovora, kao što su sekretar države Rajs i
odbrane Gejts. Podržavaoci odluke u administraciji
ovo su pozdravili kao »diplomatski uspeh«. Drugi
su govorili da ukoliko SAD nisu suspendovale
Okvirni sporazum da Severna Koreja možda nikada
ne bi bila u stanju da isproba nuklearno oružje.
Zato, kažu oni, nepregovaranje je doista olakšalo
pre nego što je sprečilo da Severna Koreja postane
nuklearna sila.
Šta se promenilo između 2002. i 2006. pa su
SAD, pošavši od »tvrde« linije, stigle do »diplomatskog«
pristupa? To je lako razaznati. Rat u Iraku
je fijasko, koji (sa Avganistanom) apsorbuje
celokupan vojni aparat SAD. Kada je Severna
Koreja isprobala nuklearno oružje vojska SAD
je lepo objasnila predsedniku Bušu da nema načina
da preduzmu vojnu akciju i na Severnu Koreju.
I tako, kada je Severna Koreja napravila bombu
diplomatija je postala jedini realan izbor.
Buš je to teško progutao, ali šta je drugo mogao?
Da li će ova »diplomatija« imati uspeha u smislu
da će se Severna Koreja sama lišiti nuklearnog
oružja? Možda neće. Ali šta drugo SAD mogu da
učine?
Pogledajmo sada Izrael. Izrael je uvek više
voleo tvrdu liniju od diplomatije. Pre svega,
Izrael ne prihvata postojanje Palestine s kojom
bi pregovarao. Zatim, ne bi razgovarao sa Jaserom
Arafatom i PLO pre nego što oni »priznaju« Izrael
i odreknu se svakog nasilja. Zatim, Izrael je,
kada je prva intifada pokazala da se sada suočava
sa ozbiljnim problemom unutrašnjeg ustanka Palestinaca,
pristao na tzv. Oslo sporazume, što je uspostavilo
vrlo ograničenu i usiljenu formu de facto
kontrole palestinske vlasti nad nekim delovima
Gaze i Zapadne obale. Zatim, posle druge intifade,
Izrael opet bojkotuje Arafata i jedino ponovo
preuzima nestalne pregovore sa Arafatovim naslednikom
Mahmudom Abasom.
U Palestini su se 2006. dogodili izbori. Abasovu
partiju Fatah porazio je Hamas, čiji je formalni
položaj bio da odbija da prizna zakonitost države
Izrael. Tako je Izrael ponovo uspostavio »tvrdu«
liniju. Oni nikako neće pregovarati sa vladom
Hamasa sve dok ona, barem, ne revidira svoju
osnovnu poziciju. Vlada SAD je ovo podržavala
sve vreme i na svaki način.
Palestina se 2007. pocepala. Abas, kao predsednik,
oduzeo je mandat Hamasovom premijeru. Hamas
je odbio da prihvati zakonitost ove akcije.
Posledica je bila da je Hamas preuzeo kompletnu
kontrolu Gaze a Abasove snage su manje ili više
kontrolisale Zapadnu obalu. Sada su postojale
dve vlade. Izrael i SAD priznaju samo Abasovu
i nastoje da izoluju Hamas i, samim tim, i Gazu
na svaki način, uspostavljajući čvrstu kontrolu
ulaska ljudi i robe u Gazu i iz nje.
Na svetskoj sceni, Izrael i SAD insistiraju
da ostali posmatraju njihov totalni bojkot Hamasa,
što su Evropska unija i UN i radile. Insistiraju
da čak i pojedinci posmatraju bojkot. Kada je
jedan savetnik Baraka Obame obelodanio da je
u okviru svog posla bio prinuđen da se sreće
sa ljudima Hamasa odmah je izvršen pritisak
na Obamu da ukloni svog savetnika, što je on
i uradio.
Sada, sasvim iznenada, tvrda linija Izraela
ustupila je mesto diplomatiji. Hamas i Izrael
18. juna formalno su ušli u primirje, u kojem
je svaka strana obećala da će prekinuti sve
vojne akcije protiv druge strane i da će granične
restrikcije biti ukinute. Vlada SAD je podržala
ovu akciju. A izraelska vlada je podržala sa
samo četiri uzdržana glasa. Odmah su tvrdolinijaši
u Izraelu i američkoj jevrejskoj zajednici napali
ovaj sporazum iz istih razloga zbog kojih su
neokonzervativci napali sporazum SAD sa Severnom
Korejom. Rekli su da sporazum neće uspeti jer
neće potrajati. Možda. A 29. juna Izrael je
tome dodao i drugi diplomatski dogovor sa Hezbolahom.
Izrael je pristao na vrlo kontroverznu razmenu
zarobljenika. Za dvojicu zarobljenih, sada,
verovatno, mrtvih izraelskih vojnika Izrael
oslobađa jednu jaku figuru Hezbolaha, koja je
odgovorna za ubistva u Izraelu.
Zašto je Izrael zamenio tvrdu liniju diplomatijom?
Nema sumnje, zbog mnogih izbornih obzira. Ali
stvarni razlog je da je Izrael otkrio da nije
vojno sposoban da zaštiti izraelske gradove.
I sad svi iz toga izvlače zaključke. Abas je
obnovio pregovore sa Hamasom. Egipćani pritiskaju
Izrael i Amerikance da pregovaraju sa Hamasom.
I, naravno, Izraelci su u slabijoj diplomatskoj
poziciji nego pre dve godine, a da ne pominjemo
Arafatovo doba. U međuvremenu, Francuzi su zaključili
da je sada bezbedno tražiti od Izraela ozbiljne
koncesije. Da li će američki političari, unutar
i izvan vlade, biti toliko odvažni? Bio je to
neugodan prikaz izraelske vojne sile.
Tvrde linije uspevaju ako imate silu da ih podrži.
Diplomatija je nešto što se upotrebljava prema
jačoj strani u konfliktu. SAD i Severna Koreja
i Izrael u Gazi/Palestini i Libanu sada to uče
– malo kasno. Ali bolje kasno nego nikada. Da
li ćemo, mi ostali, sada moći da se angažujemo
u istoj vrsti diplomatskih odnosa koje su Bušov
režim i izraelska vlada sada ozakonili?
Komentar
broj 236, 1. jul 2008.
Prevela Borka Đurić
