Otkako je Karadžić uhapšen Srbija se ponovo
žestoko podelila na građane koji ne kriju zadovoljstvo
i nacionaliste koje nosi neobuzdani bes. Ali,
to je stvar emocija koje, u toku poslednjih
dvadeset godina, redovno izbijaju čim im se
ukaže prilika. Mnogo je važnije proniknuti u
to kakva je trenutno politička realnost u Srbiji
i iz kojih se sve elemenata sastoji.
Zajedno sa prvom informacijom o hapšenju državni
su organi obnarodovali da je bezbednost u zemlji
podignuta na viši nivo. To upravo i otkriva
dramatičnu ranjivost današnje Srbije. S jedne
strane, energičan zahvat u obračunu s ratnim
zločincima, a s druge ne samo razuman oprez
nego i očigledan nedostatak samopouzdanja vlasti
koliko su i oni sami, i mi s njima, stvarno
bezbedni pred moćnicima zla. Takva vlast ne
uliva ni spokojstvo, ni poverenje. A i zašto
bi kada i sa najviših državnih vrhova dolaze
jasni signali da su i sami uplašeni. Sednica
Narodne skupštine, koja je već zapala u totalnu
blokadu, neočekivano je prekinuta na dve nedelje,
da se narodni poslanici malo presaberu, kako
je lakonski objasnila predsednica Đukić-Dejanović.
U stvari, posredi je strah da vest o Karadžiću
ne dođe usred zasedanja kada bi raspomamljeni
nacionalistički poslanici SRS i DSS, svojim
primerom i neposrednim angažmanom, mogli da
ohrabre deo građana da sami krenu u neke nerede.
Uzalud je Đukić-Dejanović demantovala ovakve
razloge, građani koji znaju da se Skupština
ne prekida tek tako na prečac i bez konsultacija
na višim mestima samo su sabrali dva i dva i
izvukli zaključak.
Bilo je i drugih znakova na vrhu državne piramide.
Zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova
Ivica Dačić izjavio je, iste večeri kada je
vlast ščepala Karadžića, da policija nije učestvovala
u ovoj operaciji. U trenutku dok još nismo znali
ni ko je učestvovao u hapšenju, ni gde se i
kako odigralo, ovakva Dačićeva žurba delovala
je maltene kao pranje ruku i distanciranje ko
zna od koga i ko zna za koja predstojeća vremena.
Takvi ishitreni potezi izazivaju ozbiljna uznemirenja
građana koji u zameniku premijera treba da vide
našu uzdanicu i predvodnika Srbije u Evropu.
Deluje paradoksalno, ali je izvesno smirenje
došlo baš od besnih nacionalista koji su, posle
višednevne galame, ubedljivo pokazali da nisu
u stanju da izazovu nerede većih razmera, već
samo pojedinačne brutalne incidente, kao što
je prebijanje novinara. Ako se tako nastavi
može da se desi da relativno brzo malakšu uprkos
ostrašćenim pozivima nacionalističkih čelnika.
Toma Nikolić je među prvima bacio provokativni
poziv: »Koristiću sve vidove demokratske borbe
da uskoro srušim režim Borisa Tadića«. Kada
on tako kaže, to svi znamo iz iskustva, naglasak
nije na »demokratskom«, nego na »rušenju«. Moćna
podrška došla je od njima bliskih medija koji
su se uglas raspričali kako je »Srbija osramoćena«.
Najdalje je otišla Pravda sa blok slovima
naslova na prvoj strani: »Srpska stoka uhapsila
Karadžića«.
Ova klevetnička kampanja došla je samo kao nastavak
burnih julskih parlamentarnih dešavanja kada
se Narodna skupština našla u blokadi, onemogućena
da ratifikuje tako važne akte kao što su Sporazum
o stabilizaciji i pridruživanju s Evropskom
unijom, aranžmane o stranim kreditima, ugovor
o ruskom gasu i rezoluciju o Kosovu. Višednevna
destruktivna akcija radikalskih i narodnjačkih
poslanika blago je nazvana »opstrukcijom«, što
može da ima i prizvuk izvesne legalnosti. U
stvari, to je bio pokušaj da se zemlja gurne
u vanustavno i haotično stanje. Zašto je baš
Skupština izabrana kao glavni pravac udara?
Nacionalisti dobro vide da neredi razmera nekadašnje
antibirokratske revolucije nisu više tako lako
izvodljivi, kao ni pad vlade kada je izručen
Slobodan Milošević, pa su se odlučili za Skupštinu
kao najvitalniju instituciju države gde još
imaju izvesnu moć. Račun im baš i nije bio bez
osnova – paralizovali su najviši zakonodavni
organ i doveli u pitanje konstituisanje vlasti
u glavnom gradu zemlje. To su one dve bitne
tačke gde prestaje legalnost vlasti i počinje
povratak na poznatu Miloševićevu floskulu od
pre dvadeset godina da je »Srbija opet u bitkama
i pred bitkama...«, zna se već kakvim, koje
su nas odvele pravo u rat.
Ni onakvog rata, naravno, više ne može biti,
ali to još ne znači da će nacionalističke stranke
i razjarene profašističke organizacije tako
lako odustati. Već se čuju razborita upozorenja
da se ekstremisti, kada izgube na javnoj sceni,
lako laćaju podzemnih metoda borbe, pa čak i
oružanih napada na ličnosti i objekte.
Iskrsavaju i nova pitanja i iskušenja za aktuelnu
vlast za koju znamo da u sukobima sa nasilnicima
ne može daleko da domaši. Kako je bilo moguće
da višegodišnje Karadžićevo izrugivanje zakonima,
koje je već poprimilo groteskne oblike, bude
pokriveno legalnim papirima nadležnih organa?
Hoće li se sprovesti sudska istraga (ili će
to možda da uradi jedan skupštinski anketni
odbor), da bi se utvrdilo ko su bili njegovi
zaštitnici u vlasti?
Imaju li naši zvaničnici snage da, najzad, prekrate
ove mučne odnose sa EU, koji već odavno traljavo
idu i zbog čega Evropa pokazuje znake umora
prema nama? Hapšenje Karadžića je pružilo novu
nadu, ali i taj novostečeni potencijal može
brzo da iščili ukoliko se pokaže da je u pitanju
samo kupovanje vremena za hvatanje Mladića.
Jednom rečju, koliko je država spremna da spreči
pomahnitale nacionaliste koji ne kriju ambiciju
da se vlasti dokopaju ignorisanjem izbora?
Sada nam ceo svet s olakšanjem aplaudira za
privođenje Karadžića pravdi, a mi najbolje znamo
koliko smo gnjili iznutra.
