Na početku beše budućnost

Milan Kangrga, Klasični njemački idealizam – predavanja, FF Press, Zagreb 2008.

Knjiga predavanja o klasičnoj nemačkoj idealističkoj filozofiji, koja je prof. dr Milan Kangrga držao studentima na Odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, letnjeg semestra 2006/07, po pozivu prof. dr Lina Veljaka, pročelnika odseka za filozofiju, i njegovog zamenika, prof. dr Borislava Mikulića (na istom Odeljenju prof. Kangrga je predavao do odlaska u penziju, 1993).
Mišljenje slobode je glavna tema klasičnog nemačkog idealizma i svako ozbiljno »bavljenje« ovom najvećom epohom (uz onu antičku) u istoriji filozofskog mišljenja mora joj pristupiti zalaganjem i sopstvene egzistencije u neponovljivo preispitivanje svega što inače važi kao »gotovo«, dokučeno, poznato, završeno, dakle, savršeno. Samo stavljanjem svega zatečenog, ali ne još i stečenog, u rizik filozofiranja i spekulacije počinje se od jedinog pravog početka – budućnosti kao rodnog mesta današnje slobode.
U predavanjima Milana Kangrge postoje motivi koji su još odranije njegova životna filozofska preokupacija, zajedno sa novom temom, proisteklom iz poslednjeg perioda njegovog bavljenja nemačkim misliocima (mišljenja tog mišljenja), razlikovanja filozofije i spekulacije. (Odlomak iz njegove još neobjavljene, posthumne knjige Spekulacija i filozofija. Od Fichtea do Marxa objavila je Republika u broju 428–429.) Uvek je ugodnije misliti iz naknadne pozicije iz koje sagledavamo sva prethodna traganja uma, odustajanja, predomišljanja, nedoumice, muke sa pojmom i misaonom tradicijom – nismo mi danas pametniji, umniji od Kanta ili Hegela, znao je Kangrga, samo možemo imati bolji uvid u ono kroz šta su oni prošli i priliku da učimo na njihovim traganjima.

Darvinova teorija je, kako kaže Kangrga, »prvoklasna za životinjski i biljni svijet« i tu je i njena granica. Gde počinje ljudski život i nastupa sloboda, gde re-evolucija stupa na mesto evolucije (jer čovek proizvodi svoju evoluciju) duh ima svoje zakone. To je već

sadržano u Hegelovoj opomeni da je »neumesno« primenjivati »relaciju kauzalnosti na odnose fizičko-organskog života i duhovnoga života«. Priroda duha ne »dopušta da se neki uzrok u njemu kontinuira, nego da ga prekida i preinačava« – živi duh sebe ukida kao puki objekat mehaničke uzročnosti, samoprevazilazeći rutinu, inerciju prirodne zakonitosti slobodom kao svojom potencijom.1 Spekulacija, kao mišljenje koje nadilazi filozofsku misao, (više) ne računa sa onim pre-datim, nađenim, prošlim, što nas je zadesilo, o čemu misli filozofija koja je još metafizika. Spekulativno mišljenje
		Pol Gogen, Ruahatu, tahićanski Neptun

za Kangrgu je revolucija koja poziva na budućnost. Princip prošlosti je, to često dobrovoljno i svesno, eutanazija slobode.
Mnoge će iznenaditi tvrdnja da je prvi spekulativac bio onaj ko je napravio sekiru. Ali prvo oruđe tražilo je stvaraoca, onoga ko je morao biti, tj. postati »teoretičar i praktičar i maštovit i slobodan i apsolutno sam svoj gospodar«.2 To njemu nije bila ponuda prirode – oruđe koje još nikada nigde nije postojalo nije moglo biti re-produkovano, već produkovano slobodom i imaginacijom za nove, više ne prirodne zakone. Dok je, eto, »apsolutni spekulativac na početku svijeta« produkovao iz budućnosti, iz vizije, današnji Evropljani (pri čemu Kangrga misli na ceo zapadni svet) su »zaboravili svoju budućnost« (Knj. I, str. 152). Inercija kapitala, tržišta, konformizma, produkcije re-produkcije daleko je od građanske revolucije – unosnije je re-produkovati kapital, vlast, imidže, stilove i »produkovati« stalno nove navike, zavisnosti, »mogućnosti«. U spekulativnom smislu praistorijski stvaralac je napredniji (revolucionarniji, »produktivniji«, imaginativniji) od današnjeg zapadnog čoveka – on je, bar u tom jednom trenutku, bio slobodniji i bio stvaralac.
Samo kada se počne od slobode, kada se na nju ne računa kao (tek) na rezultat, već kao na apsolutni početak, svet se otvara za mogućnosti. Dogmatičar (ne samo filozofski, već i svaki drugi, od građanskog do ekspertskog) uvek polazi od bitka, onoga što je neupitno poznato, što je aksiom svesti, što je pred-samosvesno prihvaćeno. »Idealista«, ili spekulativac (drugo je bliže razlikovanju koje Kangrga pravi u poslednjim knjigama), polazi od slobode.
Fihte, istovremeno Kantov najbolji učenik i kritičar, uvideo je da je sam čovek »činitelj svoje činjenice« – čim se izmaknemo iz metafizičke pozicije gotovosti, iz »činjenice« etabliranih, podrazumevanih, završenih činjenica, dospevamo u slobodu činjenja činjenica, samo-svest da smo mi u-činitelji činjenica. Saznajni subjekt konstituiše predmet saznanja, slobodni subjekt polazi od slobode za to. Ali samosvest je apsolutni egzistencijalni napor, ona nije data, na nju se odlučujemo i usuđujemo, kao na slobodu. I zato nisu svi svesni i samosvesni, nisu svi razumni umni, to čak nije većina jer se nije odlučila za slobodu, kaže Kangrga. (Razliku između raz-uma †nem. die Verstand; lat. intellectus‡ i uma †nem. die Vernunft; lat. ratio‡ uvodi Kant – srećna okolnost je da hrvatski/srpski jezik ima mogućnost za dobar prevod ovih nemačkih termina.)
Umna je spoznaja (dakle ona koja transcendira puku razumsku) da trebanje prethodi bitku: »U zahtjevu trebanja imate fantastičan paradoks koji prati cijelu klasičnu filozofiju. Kant kaže ovo: Du kannst, denn du sollst! Pazite tu formulaciju: Ti možeš jer treba da... U trebanju leži tvoja mogućnost. Trebanje je dimenzija koja otvara tvoju mogućnost, a ne u postojećem, u sferi bitka. (...) poslije toga Fichte odmah izvlači ovo: Trebanje prethodi bitku! Za zdravorazumsko mišljenje, za cijelu metafiziku, to izgleda kao jedna apsolutna nebuloza: sloboda omogućuje nužnost! (...) Ali dobro pogledajte, dajte pitajte takvoga, a kako će, obrnuto, po liniji nužnosti doći do slobode! Fichte je onda slobodu stavio na početak svijeta! Ja počinjem kao slobodno biće! Pa sve do čega svojom djelatnošću kao samodjelatnošću dolazim kao pregradu, muku, granicu – to ti je ta tvoja nužnost! I sam pojam nužnosti je povijesna kategorija, i to time što je uvučena u čovjekov svijet, te je i ona njegovo djelo ili rezultat njegovog djela« (Knj. I, str. 78). Za slobodnog nužnost je proizvod njegove slobode, dobrovoljna nužnost.
Ovde je onda na delu sloboda kao mogućnost da se svet u-čini, o-stvari, o-mogući. Nema racionalnije i samosvesnije »utehe« od svesti da smo slobodni da odelotvorimo ono što nam je nužno.

Zdravorazumska, dakle, raz-umska misao (za koju je Dekart konstatovao da je najbolje raspodeljena stvar na svetu), računa sa gotovošću sveta u svakom pogledu. Varijacija ove gotovosti, ovog prihvatanja »sveta« kao presnog, sirovog materijala je i ona nacionalna (sa fundamentalnom nacionalističkom varijantom). Nacionalizam ima apsolutno »metafizički« pristup prošlosti kojom štiti svoju nevinost. Običajnosno biće (u antičkom smislu običajnosti) živi ono što je izvanjsko, što ne treba tek iznedriti, a to su tradicija kao zapečaćeni sistem vrednosti i istorija bez povesnosti. Za slobodu, kao rizik krivice i odgovornosti (istorijske i lične), nužna je samosvest, inače imamo posla sa zaštićenom nevinošću: moral podrazumeva samosvest i zato se na moralnu krivicu ne može p(r)ozivati onaj ko još nije samosvesno moralno biće – takav je apsolutno moralno nevin. Moral je samo-prinuda koja je uslov da se razume vlastita moralna krivica: »To je krivnja koja bi se njemu trebala sada imputirati s jedne etičko-moralne pozicije, a on nije prikladan za to! I u tom smislu on je nevin« (Knj. I, str. 74). O toj nezrelosti Kant je napisao: »Veoma je udobno biti nezreo. Ukoliko imam knjigu koja misli umesto mene, dušebrižnika koji umesto mene ima savest, lekara koji mi propisuje dijetu, itd., onda, zacelo, nije potrebno da se sam trudim«.3 Devedesetih godina prošlog veka (pa sve do danas) na ovim prostorima knjiga, dušebrižnik, lekar, terapeut, hipnotizer bila je nacionalistički protumačena nacija.
Kangrga ne izbegava digresije povodom »svog slučaja«. Situacije onoga ko je često bio meta napada onih za koje je njegov život ne-nacionaliste i ne-na-silnika bio nepristojna provokacija, onoga ko nije samo mislio i znao, već i javno govorio da je »dobar Hrvat« (Srbin, Nemac itd.) obično »drveno željezo«, da to znači »još ne biti čovjek«, još ne biti član roda, već samo vrste, »ostati samo Hrvat«.4
Nisu istine da su dva i dva četiri, da kiša pada ili sunce greje, to su samo korektne informacije, odnosno ispravni sudovi o predmetu – »istina« kao »najapstraktniji formalni stav« (Hegel). Za istinu se moramo pitati o mogućnosti predmeta što nije kadra teorija saznanja kao teorija odraza. Nisu činjenice čovekova definisanost istorijom i tradicijom nacije kojoj on (igrom istorijskog slučaja) pripada i nesloboda kojoj to vodi, to su pred-rasude onih koji sebi uvek traže gospodara i njegovu istinu. Činjenice treba u-činiti, proizvesti – što znaju oni koji »svoje činjenice« podmeću kao istinite. I zato »manjka građanska revolucija« kao vladavina prava, ali i pretpostavka moralnosti. Nisu stručnjaci za istinu eksperti koji su se »ustručili«, uposebili u jednoj posebnoj oblasti, imaju svoj poseban »moral« i »praksu«, jer oni se »ustručavaju« od svega drugog što nije to za šta su stručni, u čemu su se »ustručili« (Knj. I, str. 173).

Kant kaže da »ne postoji razlog u svetu zbog kojeg bi /čovek/ mogao prestati da bude slobodno delajuće biće«.5 Kao »nužno slobodna bića« mi smo povesni, iznad pukog kauzaliteta prirode. Čovek je biće koje postaje, ali re-evolucijom. Razvitak pripada području biologije (organskog sveta), pojam utopije (ne kao mesta kojeg još nema, već vremensko određenje) je ljudska kategorija. Utopijsko ispostavlja odgovornost za (ne)delovanje.
Čak i oni »nevini«, koje štiti njihova nesamorefleksivnost, moralno su prosudljivi. »Biti u zabludi nije onda, naime, samo neka spoznajna greška (...), nego upravo ujedno i poseban egzistencijalno-moralni habitus! Ili: moralno opredjeljenje! Gotovo bi se (...) moglo dospjeti čak do moralne krivnje subjekta zbog njegove spoznaje zablude (...) kao htijenja neslobode! Ili – kantovski rečeno – samoskrivljene nezrelosti kao ‘uzroka’ ili ‘pravog razloga’ neprosvjećenosti! Jer, za Fichtea je istina neodvojiva od odluke na istinu, a to znači htjeti i zalagati se (...) za istinu kao slobodu...«6
Skoro svaki od ovih misaonih koraka nemačkog idealizma (bio) je epohalni misaoni obrat. Ipak, i danas se više živi metafizički, istorijski nego povesno. Javnost je zavedena »tržišnim idejama« ne samo u ekonomiji i šou-biznisu, već i u imaginaciji, čak i vlastitim protestima. Ne živimo budućnost kao slobodu, već pristojno i dosadno uglavnom se živi najzavodljivija prošlost. I nosi najmoderniji brend, prati najnoviji globalni zabavni TV-šou potpuno isto kao i nasilje (npr., krvavi ratni sukob). Činjenice kojima se apeluje u korist rata serviraju se kao gotove, metafizičke teze – meze uz još jedan večernji ugođaj.

U jednom od predavanja Kangrga navodi Hegelov primer ljubavi kao primer onog »trećeg« (das Dritte) koje, kao uzajamnost, tek mora biti uspostavljeno. Zato: »To nije nikad takozvana ‘ljubav na prvi pogled’. Nema ljubavi na prvi pogled, jer onda bi bilo i života na prvi pogled. Onda bi bilo i prijateljstva na prvi pogled. (...) to je prije svega zadatak da ja odstupim od svoje apsolutne pojedinačnosti, i da ona također odstupi (...), da bismo uopće mogli doći za-jedno. (...) Na ljubav se možeš pozvati onda ako si je tek uspostavio«.7 Za one koji ne žele da ulože toliki trud, ostaje zavođenje i zavedenost »na prvi pogled«, bilo na ličnom, privatnom planu, bilo u zajednici nacije ili čak onoj globalnoj (razvijenom industrijom masovnog zavođenja). Zavedeni na prvi pogled su slepi jer su bez truda ljubavi, samorefleksije i u ličnom odnosu i u odnošenju prema politici, istoriji, kulturi, ekologiji, čak i utopiji. Zato nije teško složiti se sa Kangrgom da je današnji svet uglavnom svet metafizičara koji igraju »na sigurnu« prošlost. Da je čak i budućnost daleko više stvar prošlosti i letargije prirodnog kauzaliteta nego slobode.

	Tatjana Jovanović

1 Videti: G. V. F. Hegel, Nauka logike, II, BIGZ, prevod dr Nikola Popović, Beograd 1987, str. 173.
2 M. Kangrga, Klasični njemački idealizam – predavanja (nadalje Knj. I), FF Press, Zagreb 2008, str. 82.
3 U Imanuel Kant, Um i sloboda – spisi iz filozofije istorije, prava i države, tekst: »Odgovor na pitanje: šta je prosvećenost?«, Ideje, Beograd 1974, str. 43.
4 I u Srbiji se majstor–slučaj potrudio da srpska verzija te konstatacije ostane ovekovečena – kao ona, od jednih reprizirana, od drugih skrivana, patrijarhova izjava, ili možda lapsus: »Budimo ljudi, iako smo Srbi«.
5 Imanuel Kant, Religija unutar granica čistog uma, BIGZ, Beograd 1990, str. 38.
6 M. Kangrga, Etika ili revolucija, Nolit, Beograd 1983, str. 274.
7 M. Kangrga, Knj. I, str. 40–41.