Žilavi otpori istini o ’68.

S vremenske distance od 40 godina nižu se različita gledišta o događajima 1968. godine. Prema mnogim merodavnim izvorima, starim i novim, reč je o složenom planetarnom događaju u kojem su se, u veoma različitim zemljama, sudarila dva poimanja sveta, jednog u znaku slobode, i drugog pod znamenjem sile.
Nemam potrebu da evociram negdašnje »osvajanje slobode«, da ne bih remetio taloge užitka iz njenog relativno dugog praktikovanja, a pokazalo se da rezultate mojih relativno davnašnjih istraživanja nisu ućutkale zabrane, nije pregazilo vreme, niti osporila kritika. Danas me više zanima žilavo istrajavanje sile vlasti, naročito izvesnih tvorevina njenih propagandnih i ideoloških aparata.
Uz sva dužna priznanja sadašnjoj bezmalo beskrajnoj slobodi kazivanja, iznenađujućoj u zemlji u kojoj je ona dugo ograničavana i zabranjivana, uznemirava me jedan fenomen na koji je svojevremeno, na svoj način, ukazao Josif Visarionovič, opominjući svoje podanike na opasnosti blagoglagoljivog »telećeg ushićenja« usred surove realnosti. Skrenuo bih pažnju na izvesna značenja paušalnih ocena o ’68. na državnoj televiziji i u ozbiljnijim listovima, koja počivaju na decenijama gomilanim žurnalističkim konstrukcijama. Reč je o ocenama da je ’68. bila »političko pozorište« (Slavoljub Đukić, Politika, 26. maj), »veseli cirkus« (Miloš Vasić, Vreme, 29. maj) i da su »lipanjska gibanja ipak bila negativna« (Bogdan Tirnanić, NIN, 22. maj). I sve to u senci »biblijskog Tita« (RTS, 18. aprila).

Falsifikovanje istorije, dabome, nije nov i ovdašnji izum. Poznata je i tehnologija. Njen benigniji deo je izdvajanje jednih a potiskivanje drugih dimenzija određenog događaja. Tako i ograničenje pažnje na samo sedam junskih dana, bez uvida u njihovu uslovljenost zbivanjima nekoliko godina pre i u tokove nekoliko potonjih godina, dopušta proizvoljne improvizacije. Zatim, lažne »vesti« o pronađenoj bombi u centru Beograda, ili o formiranju nove vlade na Filozofskom fakultetu, ostavile su duboke tragove. Bučna propaganda prišivala im je diskvalifikatorske etikete: »đilasovci«, »rankovićevci«, »četnici«, »ekstremisti«, »anarhisti«, »maocetungovci«, »unitaristi« itd. Najduže je opastala etiketa – »komunjare«, ukras i glavni začin dugotrajnog talasa ne samo antikomunizma već i antilevice.
Ozbiljan je falsifikat i kada se o događajima nameće slika u kojoj izostaje ono bitno, a to je da su demonstracije izazvane fizičkim i psihičkim nasiljem vlasti i njenih propagandnih aparata, da je višak nasilja (i pucanje u ljude) izazvao štrajk čitavog Beogradskog univerziteta i, barem u jednom trenutku, izražavanje snažne solidarnosti brojnih studenata i profesora u mnogim univerzitetskim centrima tadašnje Jugoslavije. Tu se, po pravilu, izostavlja suštinski zahtev da se utvrdi odgovornost za primenu fizičkog i psihičkog nasilja. Istini za volju, ne može se prećutati ni činjenica da i sami učesnici tadašnjih događanja izbegavaju da govore o odustajanju od izoštrenosti konkretnih »zahteva« u pogledu sankcionisanja odgovornosti za način upotrebe vlasti. Izbegavaju se i druge »nezgodne teme«: strah od »provokatora« i unutarnje rastakanje pokreta (na primer, povodom suđenja Vladimiru Mijanoviću, u jesen 1970, štrajkuju samo studenti četiri fakulteta, dok su ostali fakulteti uzdržani).
Pored skrajnute odgovornosti za primenu »viška nasilja«, zamućena je i odgovornost vlasti za upravljanje privredom i raspolaganje »viškom vrednosti«. Kritika rastuće društvene nejednakosti, bogaćenja jednih a siromašenja drugih, denuncirana je kao pomama egalitarista, nametanje »uravnilovke«, a protekom vremena sve više kao podrivanje i sprečavanje privredne reforme. Amputacijom konkretnih ideja i stavova, tokom duge i dinamične kritičke debate o stanju jugoslovenske privrede i društva, otvoren je put za imputaciju da su hteli više socijalizma, i to baš ovakvog i ovdašnjeg. Izbrisana je razlika između »realnog socijalizma«, pa makar on bio daleko bolji od »lagerskog«, i sasvim drukčije vizije socijalizma. Nasilno se amputira čak svaka principijelna alternativa realnopostojećim oblicima ne samo socijalizma nego i kapitalizma. Čak se i ne postavlja jednostavno pitanje: zašto vlast nije ostvarila reforme ni pre ni posle ozloglašenog studentskog pokreta?
Dalje, omiljeni slogan režimske propagande protiv studentskog pokreta u vreme njegove kulminacije, da su prihvatljivi »zahtevi« ali ne i »metode«, služi kao trik kojim se problem nasilja uvaljuje tom pokretu, a vlast izgleda nedužno. Tu nema mesta ni za logična pitanja o tome kome bi škodile ili koristile demonstracije i javni miting, kao i ispitivanje i utvrđivanje odgovornosti za primenjeno nasilje. (Zar to ne bi bila izvesna revolucionarna demokratska promena?) Ne, demonstracije, mitinzi, štrajk, zborovi, akcioni odbori, studentski pokret uzeti su za zlo koje treba ukloniti. A kada se nastavi u tom smeru nisu neočekivane imputacije raznih oblike nasilja, i onih koji su se pojavili nakon nestanka studentskog pokreta, baš onima koji su bili glavni objekti nasilja. U tom pogledu naročito omiljene su bile, i ostale, optužbe za – terorizam.

U preovlađujućim prikazima okončanja jednog dramatičnog događanja, koje se dočarava kao »pozorište« ili »cirkus«, do danas dominira pridavanje presudne uloge jednom govoru Josipa Broza Tita, 9. juna 1968, što pristaje nekakvoj opereti ili vodvilju. Ostavimo po strani procene njegovog ukupnog lika i dela. Razboritu analizu treba osloboditi ideoloških naslaga. Naime, logički se mogu zamisliti različiti raspleti jedne napete situacije koju karakterišu uzavrela masa studenata i profesora i sedmodnevna opsada policije i celokupne sile poretka. Vlast je mogla da ih pobije, mogla je da se ispita i utvrdi odgovornost svih počinilaca nasilja i da se primene odgovarajuće sankcije, a mogli su i sami »protestanti« da probiju blokadu i krenu u prevrat ili revoluciju. Titovo vladalačko majstorstvo našlo je i ostvarilo osobenu varijantu. On je pozitivno ocenio 90% »studentskih zahteva« i izrazio očekivanje da će pobunjenici prići »redovnim poslovima«, dok će se sama vlast pozabaviti reformama. Mnogima je takav stav, sasvim razumljivo, doneo ogromno psihičko olakšanje, pa je sledilo slavlje i veselje, igralo se i pevalo, i izražavala lojalnost najmoćnijem čoveku tadašnjeg režima. Tu obično zastaje većina prikazivača događaja.
U potpunu i istinitu sliku o raspletu, da ne bi bila falsifikat, spada i kritičko reagovanje onih koji su odmah uočili trik i zamku. Ne bi smeli da se izostave njegovi kasniji govori u kojima insistira na kažnjavanju »vinovnika«. Bez toga ostaju nevidljivi impulsi i osmoza višegodišnje represije: najpre, već 1968, prema svim oblicima samoorganizovanja studentskog pokreta; potom, 1969, prema redakcijama listova koji su bili u matici pokreta (Susret i Student, pre drugih); zatim (1969–1972) hapšenja, suđenja i robijanja studentskih aktivista; dalje, sve to prati (1969–1973) razaranje raznolike duhovne podloge pokreta kritičke inteligencije kroz žestoku kampanju protiv »crnog talasa u kulturi«, praćenu zabranama filmova, pozorišnih predstava, listova, časopisa, knjiga, javnog okupljanja; najzad, 1975. godine, sledi i obračun s osumnjičenima za »kvarenje omladine«, njihovim izbacivanjem s univerziteta i nametanjem obavezujuće norme o »moralno-političkoj podobnosti« za obavljanje ne samo prosvetnih, naučnih i umetničkih poslova nego za bilo kakvo zaposlenje.
U toj represiji prednjače kadrovi stare levice koji sve više pokazuju svoje staljinističke sklonosti, ali ih svojski pomaže i borbena prethodnica nadolazeće nove desnice, sve bučnija ideologija nacionalizma, uz logističku i terensku podršku raznih korisnika meteža. Širi se i institucionalna mreža sile vlasti, prvenstveno kroz paralelne vojne formacije, teritorijalnu odbranu i sve zamašniju mrežu »opštenarodne odbrane« i »društvene samozaštite«, kao i masovne denuncijacije. Okupacija Čehoslovačke, avgusta 1968, služi kao izgovor: »bolje da svojim snagama održavamo red, nego da to preuzmu sovjetski tenkovi«. Kuda je sve to vodilo doživeli smo potonjih godina, ali to prelazi okvir ovog razmatranja.
Nailazimo i na jednu presnu laž koja zadugo prošiva falsifikovanje stvarnosti. To je tvrdnja da niko nije kritikovao Tita. Time se brutalno ignorišu elementarne činjenice. Pomenimo samo nekoliko: i pre ’68, ni manje ni više nego na partijskom sastanku na Filozofskom fakultetu, gde je profesor Ljubomir Tadić argumentovano osporavao predlog da se Ustavom obezbedi Titov neograničeni mandat šefa države, slično je bilo i na jednom sindikalnom sastanku na Pravnom fakultetu nakon ’68, gde je o istoj temi govorio profesor Stevan Đorđević. Zatim, tokom i neposredno nakon štrajka bilo je obilje kritika upućenih i ka samom vrhu vlasti. Dalje, čitav jedan list, Frontisterion, posvećen je persiflaži najvišeg autoriteta. Na skupštini studenata BU 1971. Miroslav Josić Višnjić tražio je njegovo povlačenje s vlasti. Najzad, o stvarnom odnosu prema tobože neprikosnovenom autoritetu svedoči i obilna usmena književnost o »Stevi«. Ovde ostavljam po strani razne oblike masovne represije zbog povrede »lika i dela« kojima su punjene robijašnice i ludnice širom zemlje.
Sve to treba imati u vidu ne samo istine radi, ponajmanje zbog raskrinkavanja raznih apologeta i poltrona, već da bi se otvorile mogućnosti za analitičko odmotavanje klupka represije, njegovih vidljivih i nevidljivih niti, bez čega nije mogućno razborito rasuđivati o zaista različitim, a ne samo nasilnim, raspletima ondašnjih a i potonjih sporova i sukoba.

Reč na reč, verbalno pretresanje verbalnih iskaza, međutim, ne bi smelo da ignoriše trajnije tvorevine sile vlasti i njenih aparata. Naime, povremeni izlivi samovlašća, i kada splasnu, ostavljaju za sobom materijalizovane tragove, poput skrućene magme nakon erupcije vulkana. Kada se izvori sile pritaje i neposredni doživljaj katastrofe ohladi, opipljive tragove nasilja teško da mogu sakriti i bučni propagandisti koji pripovedaju kako je nevolja samo naličje dobrobiti, a razoreno tlo bezmalo kao rosna livada.
Nešto slično se zbiva i s događajima o kojima je ovde reč. Iz svih revira vlasti bujala je represija koja je sputavala i razarala praktikovanje slobode mišljenja, izražavanja i

delanja, i uništavala plodove stvaralaštva u umetnosti, filozofiji, nauci, u svim oblastima života. Tako je, tokom višegodišnje besomučne kampanje protiv »crnog talasa u kulturi«, sistematski uništavano prvenstveno ono što raskrinkava nasilnu prirodu vlasti a i sve ostalo što joj nije po ćudi. Tako je urnisana čitava kultura a instalirani su razni njeni supstituti. I sami ljudski životi su sistematski sakaćeni i uništavani, naročito preko montiranih sudskih procesa. Već prema trenutnoj ideološkoj konjunkturi, suđeni su i osuđivani, mahom za »verbalne delikte«, »neprijatelji svih boja«, pod geslom »dotući poražene snage«. Na žestokom udaru godinama će biti i lideri i viđeniji učesnici studentskog pokreta, pojedinačno i u grupama. Pomenimo samo jedan drastičan primer. Student sociologije Vladimir Mijanović, jedan
		Pol Gogen, Tefatua, Zemlje i Hine, Meseca

od vođa junskih demonstracija a potom predsednik Fakultetskog odbora SS Filozofskog fakulteta, tri puta je suđen a dva puta osuđivan i utamničen; a kada je bio van zatvora onemogućavano mu je bilo kakvo zaposlenje i zarađivanje za život. Bio je primoran da emigrira i godinama pečalbari u svetu. A kada se nedavno vratio u zemlju, oronulog zdravlja, bez stana, posla i prihoda, ostaje i dalje pod bremenom kako brutalnog kažnjavanja tako i omalovažavanja i ruganja, i dalje s posprdnim nazivom »Vlada Revolucija«, kao pokazni primerak propale revolucije i preživeli »cirkuzant«. Ni reči izvinjenja, a još manje gesta kojim bi se javno izrazila volja nove vlasti da se distancira od one stare i da se, barem donekle, saniraju posledice dugotrajne represije.
Dok malo ko mari za uništavanje života ljudi, za razaranje institucija, devastiranje kulture, privrede i društva, stari i novi proizvoljni tumači nekadašnjih zbivanja i dalje »odrađuju« svoj posao, iako već dugo nema ni Tita, ni one Partije i države. Tako nešto ne iznenađuje. Svako žilavo brani svoja dela i dobitke. Čudno je da o svemu ćute institucije, i one na čijem su čelu deklarisani »proevropski kadrovi« koji se zaklinju u evropske norme i procedure koje ograničavaju i kontrolišu vlast, pa i sankcionišu zločine.
Na otvrdlim naslagama samovlašća, dabome, nema ni govora o mogućnosti zasnivanja ustavne demokratije, a još manje istinske slobode ljudi. U znaku znamenitog gesla »kadrovi rešavaju sve«, uvek novi i žestoki arivisti nanose nove slojeve samovolje, uz neizbežnu pratnju propagandista i ideologa koji će estetizovati stvarnost, pa i unakaženi životni prostor uzdizati do nebesa, kao obljubljenu rodnu grudu, za koju se mora svim sredstvima boriti, i po cenu života.*
Reči spram reči, uočavanje i razotkrivanje laži, svakako, ne može da pomeri a još manje da ukloni materijalizovane tragove sile vlasti. Otkopavanjem tragova nekadašnjeg života ne može se sazdati novi život, nekadašnja sloboda ne može biti nova sloboda. Ritualna rehabilitacija žrtava ranijeg nasilja služi slavi same vlasti. Svrha i efekti rehabilitacije, primerice, četnika, nedićevaca i ljotićevaca više su nego očigledni. Pravdanje nekadašnjih zločina pozivanjem na zločine »onih drugih« ili pozivanjem na očuvanje »biološke supstance nacije« olakšava pravdanje novih zločina, pa i za uzdizanje njihovih počinilaca kao nacionalnih junaka. Pripovedati o obeležavanju godišnjice ’68. u takvom kontekstu nije samo besmisleno već izgleda skaredno. Pravdanje raznih zločina i pljačke u ime bilo koje nužnosti, nekada neumitne pobede komunizma, a odnedavna nužnosti konačnog trijumfa kapitalizma, skrivenu moć »nevidljive ruke« vlasti ili »skrivene ruke« tržišta nadilazi uobičajene granice licemerja. Time se do krajnosti mistifikuje realnost i uskraćuje realna mogućnost bilo kakvog prostora slobode, i unutarnje i spoljne, i pojedinačne i nacionalne.
Dabome, nećemo se približiti istini ako za sva dešavanja okrivimo novinare i medije, čak i nekada svemoćnog Tita, o kojem nakon smrt takođe kolaju kojekakve legende i laži. Nezaobilazno je pitanje kakav je udeo nauke, naučnika i naučnih ustanova u traganju za istinom ili u produkciji poluistina i laži.
Žilave laži nas, ipak, ne mogu sasvim sprečiti i obeshrabriti u izražavanju potrebe za kritičkim suočavanjem s prošlošću, o čemu se u nas, inače, podosta pripoveda. Toliko se toga nagomilalo da je teško proceniti odakle započeti, kako i kada. Ponešto svakako zavisi i od učesnika minulih zbivanja. Izvesno je, pak, da tek od životne potrebe nekih novih aktera, u novim okolnostima, zavisi traženje i nalaženje novog puta k istini i slobodi.
U Beogradu, 4. juna 2008.

	Nebojša Popov