Pobuna studenata je delegitimisala sistem

Sa 1968. u svetu i kod nas postavljena je nova kulturna paradigma. Studentske demonstracije izazvane su fizičkim i psihičkim nasiljem vlasti, a u Beogradu je »višak nasilja« izazvao štrajk celog Univerziteta. Za režim studenti su bili »neovlašćeni govornici«, alternativni glas koji najavljuje pluralizam

Ovo su ocene skupa koji je 4. juna održan u Kapetan-Mišinom zdanju, gde je bio »epicentar« zbivanja, u organizaciji tri nevladine organizacije, a ne samog Univerziteta. Daleko od prigodničarskog sentimentalnog podsećanja na revolucionarnu mladost, ovaj odlično posećeni skup, čiji su učesnici istovremeno bili učesnici studentske pobune pre 40 godina, bio je odgovor na brojne površnosti i falsifikate kojima vrve štampa, radio i TV emisije o ovom događaju.
Prva sesija, pod nazivom »Ideološka osnova i politički razlozi studentske pobune«, bacila je novo i bogatije svetlo na 1968, drugačije od feljtonističko-zabavnog i nipodaštavajućeg tona dnevne medijske produkcije.

Dragoljub Mićunović je rekao da je planetarni događaj, kao što je to bio studentski pokret u kojem su uz studente bili i njihovi profesori, bio sudar dva sistema vrednosti, grube realnosti u kojoj su vladali laž i rat, nasuprot idealima uz koje su pristajali mladi. Kod nas su se studenti pojavili kao marginalna grupa i novi akteri, ali je ključna zamerka režima bila da niko osim radničke klase ne može biti subjekt istorije. Nasilje koje je primenjeno protiv studenata i ovde i u svetu je velika tema, i dokaz je koliko su bili iznenađeni svi oni koji su verovali da je tadašnji poredak čvrst i trajan, bilo da je reč o kapitalizmu ili komunizmu. Ljudi

nisu prihvatali nasilje i laž koja ga je zataškavala, tako da su to glavni generatori studentskog bunta, rekao je Mićunović. Oni koji nisu smeli da se pobune šire obmanu da su studenti »zavedene ovčice« kojima je Tito podvalio, tako da je on pobednik, a studenti poražene snage. Ali u tom sistemu se nije desilo da se neko pobuni, a ostane nekažnjen, jer to krnji autoritet autoritarne vlasti, rekao je Mićunović i naglasio: »Mi nismo hteli da osvojimo vlast, mogli smo da pobedimo samo ako ostanemo nekažnjeni za pobunu i ako ostavimo u nasleđe pravo na pobunu«.
Mićunović je polemisao sa nekadašnjim liberalima koji su se sada setili da kažu kako bismo bili u EU samo da studentski pokret nije prekinuo liberalni pokret u Jugoslaviji. A kada ih pitate da li je moguć liberalizam uz jednopartijski sistem i bez slobodne štampe, odgovora nema. Studenti su bili ti koji su se bavili liberalizmom jer su se pozivali na jednakost, slobodu štampe i autonomnog građanina, da bi kasnije bili nazivani maocetungovcima. Podsetivši da je Mićunović sedam dana rukovodio mitingom i moderirao studentski protest pre 40 godina, Sonja Liht je naglasila da je studentski pokret postavio novu kulturnu paradigmu u svetu. Bili smo deo globalnog pokreta za oslobađanje, a Beograd je ’68. bio svet i ta parola korišćena je trideset godina kasnije, u novim studentskim protestima.
Žarko Puhovski je ocenio da je 1968. uspela dugoročno, jer je učinila da se »zaljulja vreme«, ali da su studenti pretrpeli neuspeh. Politički uspeh ’68. počiva na tome što niko nije hteo uspeh. Šezdeset osma je kraj moderne jer je postala velika racionalna priča posleratnog poretka zbog nezadovoljstva ljudi sramotnim ratom u Vijetnamu, okupacijom Čehoslovačke. Globalnom pokretu kakva je bila 1968. Jugoslavija je pripadala, i tada je bila na nivou sveta – nikad pre i nikad posle toga, ocenio je Puhovski. Precizirao je da se kraj moderne iskazuje u poljuljanom poverenju u nauku koja se intimno povezala sa vojnim kompleksom i u osvešćivanju socijalnog konteksta umetnosti postajući socijalnom praksom. Puhovski je rekao da se sa 1968. sve promenilo – i u seksu, moralu, ali ne u sistemu, osim u Nemačkoj koja je kroz »dugi marš kroz institucije« raščistila sa svojim nacionalizmom. U Jugoslaviji se desilo to da su studenti izvikivali partijske parole, ali su najpametniji bili policajci koji su prvi shvatili opasnost da alternatvni glas uvodi pluralizam, da su se pojavili »neovlašćeni govornici« i na njih su krenuli.
Nije bilo važno šta se govorilo, bilo je važno što se to govorilo izvan sistema, rekao je Puhovski dodajući da se tada videla sva protivrečnost jugoslovenskog poretka: tražila se liberalna praksa, a vodila borba protiv socijalne osnove liberalne prakse, a to je tržište. Zato sistem nije uspeo, zaključio je Puhovski. Godina 1968. je kraj socijalističke alternative i realnog socijalizma. A najveća tragedija šezdesetosmaša je početak nacionalizma kao legitimizacije poretka. Niko od nas nije odgovoran, ali mi smo bili okidač, jer tada vlast počinje da govori o teritorijalizaciji samoupravljanja. Ocenjujući studentsku pobunu, Puhovski je rekao da je to bio anarholiberalan, a ne liberalan pokret, sa elementima anarhističkog i ludističkog u sebi, protivan autoritetu, državi i partiji, ali da je imao liberalizirajuće implikacije.
Studentski pokret kao globalni fenomen predstavljao je najznačajniju kritiku kapitalizma i socijalizma sa stanovišta dva načela: društvene i lične slobode i socijalne pravde i jednakosti, ocenio je Vukašin Pavlović. Pokret je pripadao levoj poziciji, ali je postavio šira pitanja koja izlaze iz okvira klasične podele levo–desno. On je deo kontrakulturnog pokreta koji se prelio na planetu kada je postavljeno pitanje društvenog i ličnog smisla života, čime je najavljeno traganje za identitetom, pre svega kulturnim. Pavlović je ukazao na tri nasleđa ’68: iz kritike potrošačkog društva kasnije će nastati ekološki pokret koji donosi kritiku proizvodnje. Zatim, iz kritike rata i naoružanja nastaju mirovni pokreti i, najzad, iz seksualnih sloboda koje je doneo pokret otvoriće se pitanje odnosa među polovima, koje preuzima neofeministički pokret. Studenti su doživeli politički poraz, ali su odneli društvenu pobedu, jer su uvedeni novi društveni standardi. Šezdesete godine značajne su i za klasične pokrete u svetu zbog kritike kapitalizma koja je dovodila do štrajkova i razmišljanja o »novoj radničkoj klasi«. Kod nas su studenti kritikovali monolitnost i ideološki poredak i to je najjasnija manifestacija civilnog ili građanskog društva u to vreme, istakao je Pavlović.

Zagorka Golubović se nije složila s ocenom Žarka Puhovskog o karakteru studentske pobune. Ona smatra da je pobuna predstavljala spajanje ideja humanizma sa novim liberalnim idejama, i da je pored liberalnih ideja o autonomnom građaninu i slobodi štampe, o čemu je govorio Mićunović, donela i ideju slobodne individue kao uslov slobode za sve. To je bilo nepoznato u širim razmerama (osim u Praxisu i drugim grupama) i iznenadilo je vrh vlasti. Studentska pobuna imala je osnovnu ideju slobode i zaštite ljudskih i građanskih prava. Pobuna je imala protivrečne ishode: jedan je novi-stari Titov staljinistički kurs, ali je ostavila tragove na kojima je nastala ideja civilnog društva. Zabranjen je »crni talas«, ali je nauka ostvarila nove proboje, između ostalog i u preispitivanju ideja marksizma.
Mihajlo Marković je polemisao sa prethodnim ocenama rekavši da se studenti nisu borili za liberalizam nego za demokratizaciju, odnosno bili su protiv unutrašnjih privilegija. Borba studenata protiv nezaposlenosti nije liberalan zahtev i nije tačna Mićunovićeva ocena da je studentska pobuna nosila liberalne ideje. Upitao je zašto levi pokret prekrajamo u liberalni, a takođe je izrazio i neslaganje sa tezom Žarka Puhovskog da je pokret bio anarholiberalan, jer anarholiberalizam ne postoji, osim u staroj štampi.
U odgovoru na Markovićeve ocene, Dragoljub Mićunović je potvrdio da je studentska pobuna imala liberalne stavove jer su studenti zahtevali da niko ne sme da bude kažnjen, a da policajci zbog

nasilja treba da budu smenjeni. Marković je rekao da su to bile samo tačke na listi zahteva studenata, a ne liberalizam. Mićunović je zatim podsetio da je masa uzvikivala »hoćemo izbore«, dakle višepartijski sistem, što znači da nije sve bila leva pozicija. Borba studenata za jednakost bio je liberalni zahtev, jer su studente pogađale privilegije i pljačka, ocenio je Mićunović. Žarko Puhovski je rekao da studentski pokret nije želeo ozbiljnu organizovanost i zato i nije došao na

vlast. On smatra da je postojala levičarska napetost sa anarhističkim elementima, ali i da se radilo o spoju levice i spontanog neosveštenog liberalizma, jer je ljudima bilo dosta pritiska na slobodu izražavanja, pa su spontano hteli liberalizam.
Mihajlo Marković je odgovorio da nije tačno da studenti nisu hteli organizaciju pokreta, da je besmislena ocena o anarholiberalizmu i anarhizmu, a da nije sigurno da li je neko hteo liberalizam.
Prema oceni Svetozara Stojanovića, treba uvesti pojam ideallogije, jer je studentski pokret u svetu bio pobuna u ime ideala. Naš studentski pokret bio je levi emancipatorski univerzitetski studentsko-nastavnički pokret, a u odnosu na jugokomunizam – bio je disidentski, rekao je Stojanović. On je dodao da na zapadu, usled globalne opasnosti za fizički opstanak ljudi na planeti i sasečenih sloboda, nastaje pokret od liberalizma ka kolektivnom egzistencijalizmu.
Đuro Kovačević je rekao da je studentski pokret doveo u pitanje revolucionarni autoritet koji posle nikada nije obnovljen, a nestanak tog autoriteta ojačalo je novom dinamikom izvesne procese u kulturi. Zahtevi za slobodom, pravdom, jednakošću i slobodnom štampom pokazali su se već u ono vreme autonomnim i nezavisnim od socijalizma, ocenio je Kovačević.
Po mišljenju Todora Kuljića, paradoks je što godišnjicu ’68. koja je kritika titoizma sleva, svojataju antitotalitarni intelektualci. On smatra da konverzija bivših šezdesetosmaša (koju je nazvao epistemološkom havarijom i nacionalističkim konformizmom) zaslužuje pažnju jer je to problem koji se tiče globalnog zaokreta epohalne svesti udesno, pa i u nas postoji samo podela na evropsku i antievropsku struju, u kojoj nema mesta za levicu. Ocenio je da postoje pokušaji da se ’68. pomiri sa kapitalizmom i upitao da li je srpska desnica ponosna na ’68.

Sesiju »Hronologija zbivanja – istine i neistine o 1968« Alija Hodžić je otvorio jednim provokativnim poređenjem tipa društva pre 40 godina i današnjeg. Jutros sam video da se u Beogradu umetnički savet jedne likovne izložbe ogradio od umetnika čija su dela izložena. Pre 40 godina imali smo: aktera – umetnički savet, umetnika i trećeg aktera koji legitimiše delatnost – CK. Danas imamo isto, samo što je umesto CK došla Crkva koja je postala konačna legitimacijska vrednost, rekao je

Hodžić pozivajući da se diskusija usmeri na sadašnje vreme, »jer imamo sjajnu knjigu Nebojše Popova i istoričari će imati vremena da ocene ’68«. Hodžić je rekao da laž o studentskoj pobuni opstaje 40 godina. Pobuna je optužena za uravnilovku, a radilo se o zahtevu studenata za socijalnu pravdu. Po partijskim linijama pobuna je optužena kao srpska nacionalistička ujdurma (Svetozar Stojanović smatra da je to zasluga UDB-e) i reakcija na Ćosićev govor o Kosovu, koga su, navodno podržali studenti, a napadaju političari. Ta laž funkcioniše i danas, iako partije nema, rekao je Hodžić dodajući da je interpretacija postala zbivanje i značajnija od demonstracija. Hodžić se složio sa Puhovskim da sukob počinje oko »ovlašćenog govornika«, kako je pisao Burdije, i naglasio da je s tim u vezi bilo ozbiljnog govora o političkom pluralizmu. U vezi sa valorizacijom ’68. i polemikom u vezi sa tezama »socijalizam ili liberalizam«, Hodžić je upitao da li se na vrednostima ’68. mogla reprodukovati sramota u kojoj živimo dvadeset godina. Mislim da ne može, i svi oni koji
		U vezi sa valorizacijom ’68. i polemikom u vezi sa tezama »socijalizam ili liberalizam«, Hodžić je upitao da li se na vrednostima ’68. mogla reprodukovati sramota u kojoj živimo dvadeset godina. Mislim da ne može, i svi oni koji reprodukuju tu sramotu nemaju pravo da se pozivaju na ’68, rekao je Hodžić

reprodukuju tu sramotu nemaju pravo da se pozivaju na ’68, rekao je Hodžić.
Sociološko tumačenje studentskog pokreta ističe da su u to vreme porasle aspiracije svih nakon konsolidacije evropskih društava posle rata, ali da većina nije dobila srazmerno. Humanistička interpretacija, kakva je bila Burdijeova analiza, pokazuje da su studenti došli u krizu i da su iz te krize pokušali da nađu novi model društva, istakao je Alija Hodžić.
Milan Nikolić je rekao da je ’68. bila »konfuzija i raznovrsnost«, ali da je zajedničko bilo nezadovoljstvo režimom i sistemom, kako ovde tako i u Americi. On liberalne ideje u tadašnje vreme vidi kao socijaldemokratske danas. Nikolić je rekao da u vezi sa ’68. opstaje još jedna laž, a to je ona koju je izrekao istoričar Dušan Bilandžić – da je studentska pobuna nacionalistički i četnički pokret koji predvodi Mihajlo Marković. Ova laž opstaje decenijama, mada je ’68. najmanje nacionalistička. I Nikolić je odbacio interpretaciju neoliberalnih ekonomista da su studenti krivi za prekid reformi »a imali su sedam godina da reformišu našu ekonomiju«. Na tu interpretaciju nadovezuju se liberalni istoričari »koji su u vreme Tita bili liberali, a nisu bili liberali« i koji kažu da su studenti sprečili političke reforme. Najzad, mladi novinari pišu da je ’68. bila levičarski pokret za još više komunizma i policije. Imali smo neku brigu za svet, bili smo generacija protiv imperijalizma koji je sada došao i kod nas, rekao je Nikolić priznavši da je ’68. imala jedan nedostatak – nepostojanje ekološke svesti.
Svetlana Knjazev je ocenila da je ’68. bila »pukotina u lepoj slici stvarnosti i shvatanju da živimo u najboljem mogućem svetu. To je pukotina drugačijih modela i izlaza, to je bila jeres u odnosu na ideologiju«.

O ishodima studentske pobune i uticaju ’68. na politiku i društvo govorilo se iz istorijskog, kulturološkog i sociološkog ugla.
Ljubinka Trgovčević je rekla da se ’68. u Jugoslaviji završila slično kao u Francuskoj, u kojoj su

radnici izašli na ulice i uzvikivali »Francuska Francuzima«. Tamo je, međutim, sa scene otišao De Gol, a kod nas je Tito ostao. Nastaje period birokratskog zatvaranja prema inteligenciji, kontrakultura i glasnost u kulturi su suzbijeni u strahu od inteligencije, a nacionalizam je pokazatelj kako sistem nije bio u stanju da reši protivrečnosti. Dragoceno iskustvo ’68. je to što su studenti saznali šta je to autonomija univerziteta, ali su ukupne posledice obračuna sa studentima lošije nego što se očekivalo i na globalnom i na unutrašnjem planu, ocenila je Ljubinka Trgovčević. Svetlana Slapšak je govorila o ludističkoj dimenziji studentske pobune, o pokretanju lista Frontisterion, o izložbi političke arheologije sa Sokratom koji je optužen, što je aluzija na lov na profesore, o tome kako su radnici u štampariji Kosmos odmah shvatili da je Orgije Konfront Tito, kako su sve štosove iz Frontisteriona znali napamet. Imali smo neku vrstu usmene književnosti, štampali smo letke povodom hapšenja Vladimira Mijanovića. Sve se to upisuje u evropsku tradiciju zafrkancije, čiji je preteča Aristofan. Mi imamo Vinavera i Frontisterion i time smo upisani u evropsku ludističku tradiciju. Slapšakova je dodala da se zaboravlja onaj

prvobitni emancipatorski impuls ’68. na kojem nastaju feminizam i saosećanje za drugog, a najveći je greh što je zaboravljen eros usamljenog kritičara, odnosno hrabrost da se suprotstavi (primetila je da niko nije digao glas zbog Kosova), a taj eros može da se obnovi ako bacimo pogled na ’68.
Mladen Lazić je ukazao na složenost uzroka studentskog pokreta, jer su i učinci tog pokreta složeni. Po njemu, izdvajaju se četiri momenta: prvi je da je pokret bio deo međunarodnog političkog i kulturnog pokreta i kritika načina života kao proizvoda moderne. Drugo, otvorenost jugoslovenskog socijalizma prema zapadu oblikovala je i studentski pokret u zemlji. Treće, studentski pokret ’68. u Jugoslaviji ima vlastitu predistoriju u studentskim pokretima prethodnih godina, čime je pripremljena matrica delovanja pokreta ’68. Četvrto, sistem realnih nejednakosti bio je u suprotnosti sa legitimacijom sistema (besklasno društvo, materijalna jednakost i jednakost u moći kroz samoupravljanje), te su se studenti pobunili protiv postojećih odnosa.

Obratno, pokret je delovao na sistem tako što je delegitimisana osnova socijalističkog poretka, a time što je izazvao represiju aparata pokret je delegitimisao i liberalnu fasadu režima. Posledice ove dvostruke delegitimacije, kaže Lazić, bile su dramatične. Sistem je postajao sve represivniji, odustajao je od liberalizma, dok je kritika sistema postajala sve radikalnija, do uobličavanja ideje da se sistem ne može reformisati nego u celini menjati. Na ovu delegitimaciju poredak je reagovao prvo napuštanjem liberalne orijentacije i pojačanom represijom nad naukom i kulturom. Drugo, napušten je oslonac na
		Lazić smatra da su otvorenost jugoslovenskog socijalizma i kulturne slobode omogućili kritiku, što je kao posledicu imalo uverenje da se socijalizam može menjati, i to je bio razlog što pokret 68’ u dominantnoj matrici sadrži kritičko-afirmativan odnos prema socijalizmu, odnosno »levičarski« karakter.

srednji sloj, da bi se potražio u manuelnim radnicima. Tržišni socijalizam zamenjen je politikom zaštite radnika, tj. ukidanjem tržišta radne snage, a sve to dovelo je do produbljivanja ekonomske krize koje je vodilo slomu sistema krajem 80-ih. Treće, umesto na ideji liberalnog socijalizma, poredak je pokušao da se legitimiše na nacionalnoj osnovi, jer se pretpostavljalo da će vlast lakše kontrolisati desnu ideologiju, nego prividno blisku, levu. Ali pokušaj stvaranja nacionalističkog alternativnog (kolektivističkog) mobilizacijskog sredstva završilo se slomom socijalizma.
Lazić je takođe istakao da ’68. predstavlja konačnu delegitimaciju socijalizma u svetskim razmerama, kada je okupirana Čehoslovačka i kada je u Jugoslaviji nestala iluzija o »socijalizmu s ljudskim likom«. Nestanak socijalističke alternative podudario se sa delegitimacijom kapitalističkog poretka do čega je došlo zahvaljujući studentskim i civilnim pokretima na zapadu koji su kritikovali potrošačko društvo. Kao odgovor, kapitalističko društvo je potražilo alternativnu legitimaciju u radikalnom individualizmu. Posledice ove promene su neoliberalizam u ekonomiji, a u politici – delovanje u ime posebnih, a ne opštih interesa. Taj novi »pravac« oblikovan je u vidu društvene teorije o dominaciji metodološkog individualizma, teorije »racionalnog izbora« i sličnim teorijama, rekao je Mladen Lazić.
O razlikama između studentskog protesta ’68. i ’96. govorio je Sreten Vujović. Pre 40 godina Mićunović je pozivao studente da ne izlaze na ulicu, jer je rizik i suviše veliki, a mi smo ’96. svojim studentima govorili da javni prostor omogućava komunikaciju. Godina ’68. je bila korisna, mada ima i mišljenja, poput onog Voje Stojanovića u Republici, da je tada bilo uzbudljivo, ali nekorisno.

Vujović korist od ’68. vidi u tome što su se ljudi okrenuli razgovorima u političkim strankama, a to opet govori da pokret nije bio homogen i da se ne može svesti na levicu, mladog Marksa i starog Markuzea. Došlo je do retradicionalizacije i klerikalizacije, dok se leva opcija jedva prepoznaje, rekao je Vujović dodajući da su u svetu smanjene razlike između levice i desnice usled borbe za ljudska prava, ekologiju, feminizam. On smatra da je većina šezdesetosmaša bila na strani demokratske transformacije društva i da to nije
		Devedesetih, profesori su bili uz svoje studente, ali su ih manje »kvarili«, jer su ovi znali više, ali su više okrenuti desnici. Oni ’68. smatraju istorijom, pa je ostao generacijski jaz, istakao je Vujović. Dodao je da nije mogao da veruje da će na njegovom (Filozofskom) fakultetu delovati dve frakcije – Sveti Justin, klerikalna, i anarhosindikalisti koji su, uzgred, grafitima po beogradskim ulicama pozdravili 40-godišnjicu ’68.

himera, kako to tvrde neoliberali. Danas su bivši šezdesetosmaši u najvećoj meri proevropski orijentisani, zaključio je Vujović.
Žarko Puhovski se nije složio sa tezom Mladena Lazića da je policijska intervencija dovela u sumnju liberalnu fasadu režima i da je ono što se događalo ovde, u poređenju sa nasiljem u Frankfurtu, »mala maca«. Kada je reč o univerzitetu danas, Puhovski je rekao da je »Bolonjska reforma učinila da nikada više ne bude demonstracija, jer univerzitet je postao škola«. Podsetio je da su nekadašnji studenti svoju prvu slobodu doživeli na fakultetima, a direktorka iz Brisela ukida univerzitet i to je daleki odjek događaja koji su usledili posle ’68, o čemu treba razgovarati.
Posebna sesija bila je posvećena sećanjima na ’68. koja su odisala su dokumentarnošću i

uzdržanom emocijom. Od umetnika tu su bili Rada Đuričin, Dušica Žegarac (glumice), i Goran Marković, filmski reditelj, književnik Miroslav Josić Višnjić – ličnosti koje su bile uz studente. Goran Marković je rekao da je studentska pobuna donela neuništivo osećanje slobode, kada su ljudi shvatili da žele da žive slobodno. Aleksandar Mandić je podsetio na isključenje Aleksandra Petrovića iz Partije i suspenziju Živojina Pavlovića. Protiv te odluke bilo je samo nas četvoro (Selenić, Ognjenović, Stojanović i Mandić), a drugi su poklekli »dok je Sofija Mišić (Gradski komitet SK) golim grudima jurišala na nas«. Od te seče koju su obavili liberali srpska kinematografija se nije oporavila, a pitanje je koliko se oporavilo Jugoslovensko dramsko pozorište, rekao je Mandić. Više učesnika pominjalo je imena političara koji su doprineli nasilju nad studentima ili imali odlučujuću ulogu u tome. Svetozar Stojanović je rekao da je u Gradskom komitetu bio stalni štab za razbijanje demonstracija sa Petrom Stambolićem na čelu. Marija Bogdanović se seća Milana Milutinovića (sada haški optuženik) kako je iskušavao studentsku delegaciju da mu kažu šta profesori
		Kada je reč o univerzitetu danas, Puhovski je rekao da je »Bolonjska reforma učinila da nikada više ne bude demonstracija, jer univerzitet je postao škola«. Podsetio je da su nekadašnji studenti svoju prvu slobodu doživeli na fakultetima, a direktorka iz Brisela ukida univerzitet i to je daleki odjek događaja koji su usledili posle ’68, o čemu treba razgovarati

govore na časovima (»mi smo drugovi«), Anka Jakšić je govorila o utisku da su političari bili zbunjeni i da su ispoljili potpuno nerazumevanje za mogućnost da studenti imaju spontanost i osećaj za socijalnu situaciju. Taj tip solidarnosti između studenata i profesora koji sam doživela na Filozofskom fakultetu ne verujem da je više moguć, rekla je Anka Jakšić ističući da su profesori
imali autonomiju, politički i etički stav, dok su se studenti osećali kao neko ko je priznat u procesu osvešćivanja. Dragoljub Mićunović je rekao da je osim nasilja, na strani režima bilo i gluposti, poput one da je Miloš Minić verovao da su studenti napravili vladu zbog čega je GK poslao trojke da je razbijaju. Nebojša Popov se založio za pažljiviju analizu uloge nasilja uoči studentskog pokreta, za vreme njegovog trajanja i posle njega. Nauka duguje to razjašnjenje i zato nije dovoljno govoriti o »prekomernom nasilju« ili »urušavanju društva i države«, jer su ljudi nestajali u nasilju i ubijanju.
Nebojša Popov je sistematično prikazao razne otpore traganju za istinom tokom ’68, a i kasnije, i ovaj tekst u celosti prenosimo.
Na ovom skupu učesnika »junskih događaja« govorilo se, podrobnije nego u drugim prilikama, o nastajanju i delovanju različitih grupa studenata, u domovima i na fakultetu, i o njihovoj ulozi u događajima pre, tokom i posle juna ’68. Govorilo se i o odnosima studenata i profesora, u nastavi i slobodnom vremenu. Ova svedočenja i sećanja mogu biti od velike koristi za dalje istraživanje svih bitnih aspekata zbivanja u dužem vremenskom razdoblju.
Ako organizatori ovog skupa izdaju knjigu sa svim prilozima, očekujemo da će ona podstaći nova i sve temeljitija istraživanja i dostizanje novog kvaliteta istorijskog pamćenja.

	Priredila Olivija Rusovac