Da vam opišem kako je jedna grupa studenata FPN-a, juna meseca 1978. godine pokušala da obeleži desetogodišnjicu studentskih demonstracija.
Ja sam se na fakultet upisao ’75. godine. Taj fakultet, to smo mi brzo videli, bio je loš

po nastavnom kadru, po sadržaju nastavnih programa, ali je bila jedna dobra stvar, imao je dobru biblioteku. U toj biblioteci mi smo našli časopise Praxis, Filozofija, tamo su bile knjige ovih profesora koji su isterani sa Filozofskog fakulteta, kao i njihovih kolega iz Zagreba. Bez obzira na to što su oni ’75. godine uklonjeni iz javnog života, nisu ih mogli ukloniti iz biblioteka, nije bio toliko radikalan taj udar na njih. I kao mladi ljudi raspravljali smo o raznim političkim stvarima, studirali političke nauke, i došli smo do te teme o ’68. godini pre svega kroz tekstove koji

su objavljivani u tim časopisima. Profesor Ratko Božović nam je dao zbirku dokumenata o ’68. koju je izdao Praxis.
Mi smo tada kao mladi ljudi mislili da je SK izgubio svoj revolucionarni integritet, da je on izgubio progresivnu ulogu, da se pretvorio, tako se ja danas sećam onoga što smo mi onda mislili, da se pretvorio u jednu najobičniju stranku profesionalnih lovaca na položaje, koji zloupotrebljavaju vlast za lične privilegije. Tito je tada bio u poznim godinama, on je delovao kao jedan pajac kome je samo stalo do vlasti i ni do čega više.
I, eto, na našu nesreću, neki moji prijatelji, tadašnji i sadašnji, odlučili su da naprave jedan letak koji će podeliti na univerzitetu i tako obeležiti desetogodišnjicu studentskih demonstracija. Na moju veliku sreću oni mene baš nisu zvali da ja u tome neposredno učestvujem. I taj su letak podelili u noći između 2. i 3. juna 1978. godine. Ovi moji prijatelji su uspeli da podele letak na nekoliko fakulteta, ali su napravili grešku pa su pokušali da ga dele i na Filozofskom fakultetu. Međutim, policija je, zbog toga što je Filozofski fakultet ’68. godine bio centar zbivanja, a i kasnije, postavila

zasedu očekujući da će nešto ovi šezdesetosmaši da urade i tako je ovih nekoliko studenata pohapšeno. Prilično se to završilo benigno u početku, dakle dvoje njih je samo dobilo trodnevni policijski pritvor, Služba državne bezbednosti je vrlo brzo utvrdila da je to jedna neformalna grupa studenata, da nije nikakva organizacija, što je bilo najvažnije. Nisu bili povezani s ovim starim šezdesetosmašima, a i nezgodno je bilo da se tada hapse mladi ljudi zato što se u Beogradu tih dana održavala Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji. Pošto je Savezu komunista

bilo jako stalo da uživa specijalni status u svetu kao alternativa sovjetskom socijalizmu oni su, jednostavno rečeno, te ljude pustili, meni srećom nisu radili ništa, ali su uhapsili dvoje mojih prijatelja koji nikakve veze nisu imali sa celom tom stvari, niti su studirali na tom fakultetu, i ceo dan su ih ispitivali u gradskom SUP-u.
Ja sam mislio da se to završilo. Ali, što bi rekao drug Miroslav Krleža, mislio sam da je kraj, ali je bio početak. Šta se desilo? Naime, vrlo brzo smo videli da su se strašno poplašili zbog cele te stvari profesori FPN-a, zato što je FPN bio jedna partijsko-policijska a ne pedagoška ustanova i naši profesori su, u velikom broju, bili partijski ljudi koji su uživali prestižni društveni status. Oni su se uplašili da će izgubiti status koji imaju i krenuli su žestoko da se obračunavaju s tom grupom studenata. Organizovani su partijski sastanci na kojima su profesori žestoko napadali studente, u čemu je prednjačio prof. Branko Pribićević koji je do tada inače bio jako popularan među studentima. Branko Pribićević je tada bio sekretar Univerzitetskog komiteta i bio je jedan od glavnih organizatora represije protiv aktivista ’68. godine. Ipak, nije sve jednostavno, bilo je profesora koji su se vrlo časno ponašali, recimo već pominjani prof. Ratko Božović. Policija je uspela da sazna da nam je on dao ovaj broj časopisa Praxis i priveli su ga tada, koliko je meni poznato, i on se vrlo časno držao, što mu naravno nikad nećemo zaboraviti. Neki profesori su se isticali do te mere da je to bilo krajnje neprijatno. Recimo, Branko Pribićević je meni, znajući da ja imam neke veze s tim, rekao: »Vi nikada nećete dobiti nikakav atraktivan posao«. Ispostavilo se da ja nisam mogao da dobijem ni atraktivan ni neatraktivan posao.
Tako se to završilo, srećom bez nekih velikih posledica, osim što je nekoliko studenata koji su u tome učestvovali te godine napustilo fakultet, više nikada na njega nisu došli jer je bilo nemoguće izdržati taj pritisak.

ajkovi radnika prisutni su u našem društvu celu deceniju (od Trbovlja 1958. godine) ali nijedan štrajk do sada nije izazvao toliku raznovrsnu i mnogostranu mobilizaciju kao pokret jugoslovenskih studenata (osobito na Beogradskom univerzitetu). To je, verovatno, posledica razlike između štrajka kao oblika ekonomske borbe (usmerene na popravke unutar postojećih ekonomskih odnosa sa izrazitom težnjom ka povećanju nadnica), i političkog pokreta čiji se ciljevi ne iscrpljuju korekcijama statusa quo, već ga prekoračuju u težnji da ga bitno menjaju.
Politički pokret sa eminentno socijalnim programom (reafirmacija tradicionalnih ciljeva proleterskog pokreta: socijalna pravda, jednakost, sloboda itd.) vrši demokratski pritisak na komunistički pokret dajući mu osvežavajuće impulse uma i mladosti alarmirajući neophodnost razbijanja političke ljušture proleterske revolucije da se ne bi ugušilo njeno socijalno biće. Studentski pokret praktično je pokazao mogućnost transcendiranja dijaboličnog mehanizma političke manipulacije, u kojem ljudi i ideje fungiraju kao sredstvo ostvarivanja posebnih ili pojedinačnih interesa manipulanata. Tokom višednevne kulminacije konflikta između studentskog pokreta i birokratije omogućeno je naslućivanje (klasična misterioznost akcija birokratije i ovom prilikom ispoljila se u fanatičnoj težnji za obezbeđenjem od »provale« javnosti u njene tajne) nekih fenomena bez čije se eliminacije teško može odlučnije zakoračiti na plan socijalne revolucije, odnosno autentične samoupravne prakse. Jedan od tih fenomena zaslužuje posebnu pažnju – reč je o privatizaciji javne vlasti.
Operativna jezgra političke moći, naročito u proteklim danima, nalazila su se van oficijelnog organizaciono-političkog sistema. Konci pokretanja delimično javnih akcija birokratije gube se iz horizonta i domašaja javnosti, iščezavaju u tami kabineta i

kuloara dejstvujući poput kafkijanske tavanske sudanije i onostrane moći misterija feudalnog zamka. Štabski karakter neformalne strukture političke moći upućuje na razmišljanje o realnim dimenzijama ledenih bregova čiji se samo neznatni delić nalazi oku dostupan iznad morske površine. Predstave o decentralizovanoj birokratiji nestaju kao magla pred naletom kompaktnosti razuđene strukture jedinstvenog dejstva organizovanih neformalnih grupa. Pendrek i podaničko novinarsko pero, novine, radio, televizija, uplašeni sopstvenici fotelja, političkih i novčanih akcija, posednici, razgoropađeni malograđani, dostavljači itd. uspostavljaju jedinstven sistem represije u vidu plavih kordona, radničkih straža, trojki, sanitarnog okruženja požutelog mass-media u jedinstvenoj težnji da se uguši studentski pokret pre nego što šira

javnost sazna šta je on u stvari, za šta se zalaže i čemu teži. U ime čega? U ime onoga što i vlasnika voćnjaka navodi da instalira struju na trešnji kako bi svoje posedništvo obezbedio od kradljivaca zabranjenog voća.
Onima koji u političkoj vlasti ne vide njenu socijalnu funkciju, već jedino sredstvo realizacije sopstvenog egoizma, sva sredstva izgledaju dozvoljena, privatizirajući vlast sa njenim moćnim atributima ne ograničavaju se samo na fizičko već teže i duhovnom nasilju. Neobuzdana jarost obuzima naročito epigone, opterećene strahom da će biti žrtvovani od »viših instanci« oni, poput Velikog inkvizitora (Dostojevski), žele da vrate Hrista na onaj svet plašeći se da će im on svojom autentičnošću pokvariti poredak stvari koji tvore.
U tom smislu koristi se arsenal kvalifikativa i etiketa kojih se ni oprobana antikomunistička propaganda, ni jedan Špringer ne bi postideli. Čije zapravo savezništvo i podršku žele da obezbede oni koji u ideji socijalne pravde, jednakosti i slobode vide apsolutnu uravnilovku, maoizam i tsl., koji u mirnim demonstracijama i slobodnom razmišljanju i diskusijama vide nasilje i teror? Nije čudno što legitimni antikomunizam zloupotrebljava silu i podstiče glupost masa (od vajkada postoji bratska sloga sile i neznanja) dajući podrške sopstvenom ponašanju, ali takav fenomen unutar socijalističkog sveta odlučno preprečuje put proleterskom pokretu i njegovoj usmerenosti ka realizaciji slobodne zajednice i pojedinca.
I studentski pokret i štabska organizacija privatističkog praktikovanja vlasti nastali su van pozitivnog sistema. Prihvatanjem ideja studentskog pokreta, priznavajući ga kao progresivnu činjenicu (Smernice), ukoliko se istovremeno decidirano i uporno ne eliminišu koreni i praksa privatizacije vlasti, preti opasnost produžavanja socijalne krize i moralne hipokrizije. Svest o antagonizmu ova dva fenomena je polazna tačka insistiranja na obelodanjivanju misterija i histerija. Za sve one koji iskreno shvataju i akciono podržavaju proces demokratizacije politike i društva nameću se brojna pitanja koja se ne smeju mimoići. Ovoga puta ograničavamo se na neka od njih: prvo, kada su nastali politički štabovi, ko ih je formirao, kakve su njihove normativne i realne kompetencije, od kojih lica su bili sastavljeni, šta su radili i na koji način, da li još uvek postoje itd.; drugo, iz kojih i kakvih socijalnih, ekonomskih, političkih, kulturnih i moralnih pretpostavki nastaje fenomen privatizacije vlasti i kakva koalicija interesa stoji u njegovoj osnovi.
Trgovi ne služe samo za trgovinu, prisustvo masa u političkom životu nemoguće je u rezervatima u koje ih sabija birokratija; ona ih parcijalizacijom pasivizira, obezvređuje i spušta na nivo objekta svog obdelavanja. U tom pravcu usmereno je i dejstvo moćnih grupa republičkih birokratija, koje, zloupotrebljavajući nacionalni folklor tradicionalizma u »opštem načinu mišljenja« (Gramši), teže razbijanju jugoslovenske zajednice da bi u lokalnim okvirima razmahale svoju moć. Težnja za razbijanjem jedinstva radničke klase, jugoslovenskih naroda uopšte, plastično se ispoljila minulih dana kroz izolacionističke nalete na jugoslovenski studentski pokret insinuirajući pojedinim njegovim delovima nacionalistički karakter, odvlačeći pažnju javnosti sa socijalnog sadržaja na teren »nacionalnog pitanja« gde ima, iskustvom potvrđenu, efikasniju diskvalifikatorsku moć.
Otkrivanje istine o stanju stvari u svim sferama društvenog života, a pre svega demistifikacija erozivnih sila suprotstavljenih mogućnostima humanijeg sveta putem javnog dijaloga ne može biti privilegija posvećenih ukoliko ne ignorišemo narod kao subjekt sopstvene istorije. Istorijski subjekti, proletarijat i njegova avangarda okrenuti budućem svetu i mogućnostima njegove realizacije danas, potvrđuju svoj epohalni nivo prepuštanjem »mrtvima da sahranjuju svoje mrtve« (Marks) prevazilazeći religiozni odnos ne samo prema bivšim već i sadašnjim bogovima. Ishodi zavise od mnogo čega, pa i od smisla aktera politike za shvatanje trenutka i kontinuiteta (i diskontinuiteta) istorije, u protivnom: ko ne ume da sluša pesmu, kako kaže pesnik, slušaće oluju.

	Nebojša Popov

Iz: Student, godina XXXII, 25. jun 1968.