Ivan Medenica, selektor Krugova Sterijinog pozorja, za Republiku

Pozorište je buntovnička umetnost

Vreme »velikih naracija« je prošlo, naš odnos prema svetu je krajnje fragmentizovan i parcijalan – što ga više poznajemo, teže uspevamo da ga pojmimo... to je paradoks savremene civilizacije. Značajno pozorište je danas, nesporno, buntovnička i »leva« umetnost. Naš teatar ostvaruje kritički angažman posrednim putem, prepoznavanjem autora bitnih za današnje srpsko društvo, kao što su Bernhard i Krec.

Kako bi sada, posle Pozorja, a 40 godina posle 1968. ti odgovorio na pitanje koje si sam postavio: »Da li je danas moguća radikalna politička promena zasnovana na naprednim idejama?« Koje su to ideje?
Mislim da je promena sve teža, gotovo nemoguća. Meterijalni konformizam postaje jedno od najkarakterističnijih obeležja savremenog globalnog sveta, pa čak i njegove najmlađe generacije koja bi, po nekoj logici, trebalo da bude najbuntovnija. Neću uopšte biti originalan ako kažem da je vreme »velikih naracija« izgleda prošlo, da je naš odnos

prema svetu krajnje fragmentarizovan i parcijalan; što ga više poznajemo, zahvaljujući savremenim sredstvima komunikacije, to teže uspevamo da ga pojmimo, suštinski percipiramo, razumemo, a kamoli dobijemo želju da ga menjamo; to je paradoks savremene civilizacije. Ali, kao što kaže Ela, lik iz sjajne drame Nevinost nemačke spisateljice Dee Loer, koja je nedavno postavljena u Ateljeu 212, možda se upravo glavna intelektualna šansa savremenog sveta nalazi u teoriji »fundamentalno parcijalnog«, u odbacivanju svih velikih sistema, u
		Pol Gogen, Sedmo nebo i njegova usta »kuda ulazi svetlost«

induktivnom poimanju sveta – od dole na gore, korak po korak, jedan napred dva nazad, pa dokle stignemo. Kako kaže Loer, takav odnos prema svetu, to kretanje od mikroskopskog raščlanjivanja ka revoluciji, jeste delikatno tkanje Sizifove mreže (a mogli bismo slobodno reći i Penelopine) koja se raspliće sa svakim novim saznanjem, svakom novom parcijalnošću koja ulazi u naše iskustvo. Da i dalje ostanem u Elinom polju razmišljanja: možda danas samo prirodne nauke, ali prirodne nauke duboko prožete etičkim principima – bioetika je danas jedna od najzanimljivijih naučnih disciplina – mogu da pruže neke »univerzalne odgovore«, možda one artikulišu te ideje za koje me pitaš. Da li odgovori na izazove globalnog zagrevanja, promene pola i kloniranja mogu da daju univerzalnu intelektualnu, moralnu, ideološku platformu našem svetu? Najdelikatnija pitanja humaniteta danas se definitivno rešavaju u sferi humanizovanih prirodnih nauka. Da li su ekološka i biološka etika jedina značajna, radikalna politička opcija u savremenoj civilizaciji?

Da li u savremenom pozorištu ipak postoji i neko estetsko nasleđe tog perioda? (Dodajem – posebno u domaćem, srpskom pozorištu)?
Ono sigurno postoji: sveopšte scensko oslobađanje, princip golog tela izvođača, na primer, jeste jedna od tekovina ovog perioda. U pozorištu je, za razliku od, recimo, filma, gotovo nemoguće ostvariti značajnu umetnost koja će se kretati u okvirima jasnog žanra, građanskog sistema vrednosti, čiste atrakcije, zabavljačkih ambicija. Značajno pozorište je danas, nesporno, buntovnička i »leva« umetnost; za razliku od filma, ono niti treba niti može da zavisi od komercijalnih parametara. Pozorište je bogataška levičarska zabava. Mislim da je u 20. veku teatar konstantno imao to usmerenje, ali je sa razvojem mas-medija ono postalo nesporno. Pozorište ne može da se takmiči sa medijima za masovnu zabavu i komunikaciju – oni će uvek biti brži, lakši, jeftiniji, pristupačniji i atraktivniji – tako da slobodno može da se povuče u sferu najsmelijeg eksperimenta, kontemplacije, introspekcije, provokacije, pokretanja bitnih pitanja civilizacije, povratka ritualnom zajedništvu, komunalnom doživljaju sveta. I tako sve dok to neko hoće da plaća... Što se tiče našeg pozorišta, ono je, kao i celo naše društvo, prilično konzervativno; uticaj ’68. bio je prisutan u ex-YU kulturnom prostoru, s projektima kao što su Pupilija ili KPGT, ali je prilično slab u savremenom srpskom pozorištu.

Zašto u tvojoj selekciji nema nijedne predstave iz Srbije u kontekstu tekovina ’68? Posle petog oktobra, kako kažeš, naš teatar veoma bojažljivo ulazi u koštac sa društvenim i političkim problemima postmiloševićevske Srbije, a socijalistička prošlost ove zemlje je poseban tabu – tretira se površno, samo kao mračna diktatura, bez potrebe za kritičkim i dijalektičkim sagledavanjem i eventualnim prepoznavanjem nekih pozitivnih tekovina. Zašto je tako i koje bi tekovine bilo vredno prepoznati, sačuvati i nadgraditi? Koje traume bi trebalo otvoriti i raščistiti? U čemu se prepoznaje strah/oklevanje/oportunizam pozorišnih autora da »zagrizu«?
Zato što su Krugovi sada samo međunarodni program, a nijedna predstava koje su izabrali selektori nacionalnog programa ne uklapa se u moju temu »nasleđa ’68. u savremenom teatru«. Da je takve predstave bilo u nacionalnoj selekciji, ona bi bila prirodna kopča s Krugovima, te bi, istovremeno, učestvovala i u mom programu. Ovo nije kritika na račun selektora nacionalnog programa, jer takve predstave, jednostavno, nije bilo u »ponudi« našeg teatra... Što se tiče drugog dela pitanja, ono je suviše obimno i iziskivalo bi posebnu studiju. Samo ukratko: pozitivne tekovine socijalističkog uređenja u bivšoj Jugoslaviji su, po mom osećanju, kosmopolitizam izvan bilo kakvih binarnih podela (jako značajna tekovina Pokreta nesvrstanih u percepciji i prihvatanju dalekih kultura i naroda; za mene je, kao dete sa Vračara na kojem je bilo nekoliko ambasada nesvrstanih zemalja, bilo najnormalnije na svetu da imam crne drugare u razredu; danas pak imamo tu politički bitnu i korisnu, ali kulturno provincijalnu fokusiranost na Evropu i Zapad), socijalna politika (zdravstvo, školstvo, socijalno i penzijsko osiguranje), antifašizam... Što se tiče nedostatka nekog artikulisanijeg političkog angažmana u srpskom teatru, razloge te pojave treba tražiti u sklopu opšte društvene dezorijentisanosti u kojoj ne može da se stvori ni najosnovniji etički konsenzus o tome šta je zločin i kako ga treba tretirati. Naš teatar ostvaruje kritički angažman posrednim putem, prepoznavanjem autora bitnih za današnje srpsko društvo, kao što su Bernhard ili Krec. I to je sasvim legitiman i značajan pristup. Uopšte, možda ne bi trebalo da budemo tako kritični prema srpskom pozorištu, ono je, sasvim sigurno, bolji deo našeg društvenog i kulturnog života.

Da li kao univerzitetski nastavnik (docent FDU), u komunikaciji sa studentima uočavaš, kao stvaralačke, ideje koje se danas gotovo nostalgično pominju u kontekstu ’68. (pobuna, utopija, ideali, razmicanje granica slobode, sreća, rodna ravnopravnost, prosvetiteljstvo, antifašizam...). A koliko ste tih ideja bili svesni, u vreme stasavanja, ti i tvoja generacija, koja je negde između šezdesetosmaške i današnjih dvadesetogodišnjaka – rođena koju godinu posle ’68?
Te ideje se teško uočavaju, jer je jedna od osnovnih odlika naše najmlađe generacije konzervativnost. To nije konzervativnost koja je nastala kao svestan i autonoman izbor,

već više nekako iz nužde, zbog nepoznavanja onoga što »veliki svet« nudi kao stil života, sistem vrednosti itd. Mislim da se tu javlja klasičan odbrambeni mehanizam: ono što ne poznajem to me ni ne interesuje. Već duže vremena ponavljam da su potrebne temeljne sociološke i psihološke studije naše »omladine«, njihovih interesovanja, pogleda na svet, sistema vrednosti, jer se ona nije razvijala u normalnim uslovima (današnji dvadesetogodišnjaci su bili
		Pol Gogen, Porodica ribara izbegla pred Potopom

tek rođeni kada su ovde počinjali ratovi). Olako se prelazi preko novinskih izveštaja o nasilju među maloletnicima ili drugim »čudnim« oblicima ponašanja. Recimo, sada ne samo da je normalno da deca od 14 godina slave malu maturu po kafanama, već ima slučajeva da se obeležava i prelazak iz četvrtog u peti razred (šta bi to bilo, minijaturna matura?) što samo svedoči o sveopštem estradizovanju i prostituisanju. Deci se nameću modeli ponašanja (izazovna garderoba, scenski i, uopšte, javni nastup, glamur, erotske igre, javni plasman intimnog iskustva putem mobilnog telefona i youtube-a...) koji su potpuno neadekvatni za stepen njihovog psihološkog i biološkog razvoja. Problem te »pink kulture« nije toliko u estetskom neukusu, kiču, koliko u vulgarnoj eksploataciji seksualnosti u kombinaciji sa idealom finansijske i političke svemoći i potpuno degenerisanim pojmom javnosti (ovde javna ličnost postaje neko ko podriguje pred kamerama u rijaliti programu). Prosto je neshvatljivo kako je tu »pink kulturu«, kao svestan politički projekat Miloševićevog režima s ciljem totalne društvene anestezije, oberučke prihvatila vlast posle 5. oktobra... Što se moje generacije tiče, rođene krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, mi možda nismo bili toliko »svesni« ideja o kojima govoriš – antifašizam, prosvetiteljstvo, ideali – ali je to bila prirodna klima u kojoj smo se razvijali, to su bile priznate i raširene vrednosti u ono doba. Imali smo sreću da uhvatimo poslednji voz; ljudi mlađi od mene svega šest-sedam godina već su imali otežano intelektualno, etičko i društveno formiranje.

Šta, u predstavama koje si pozvao na Pozorje, vidiš kao bitnu trajnu društvenu i pozorišnu vrednost u smislu ideala ’68? Kako tumačiš raspon između »Ljubavi 68«, »Reza« i »Gustava Husaka«?
Predstave iz ovogodišnjeg programa Krugova referišu se na ’68. na sasvim različite načine. Neke tematizuju tu epohu i konkretne političke događaje kao što je sovjetska invazija na Čehoslovačku (»Doktor Gustav Husak«); neke se referišu na političke događaje proistekle iz ’68, kao što je levičarski terorizam u Nemačkoj (»1977«), neke nas vraćaju u umetničke i društvene dileme ondašnje pobunjene omladine (»Ljubav 68«); neke se bave mogućnošću političke pobune mlade inteligencije u jednom drugom, totalitarnom kontekstu (»Rez«); neke preispituju čisto estetsko nasleđe ’68 (»Edip u Korintu«). Mislim da je jedna od tih trajnih vrednosti ’68. o kojima me ti pitaš – mada nju ne treba vezivati samo za ovaj period – visok stepen društvene svesti u umetnosti, pogotovu u zapadnom svetu, koncept po kojem umetnost nije odvojena od društva i politike. Naglašavam »na zapadu« jer je u mnogim zemljama bivšeg istočnog bloka pozorišna umetnost prilično društveno sklerotična. To je najizraženije u najproblematičnijem društvu – ruskom. Iako im se društvo guši u različitim vidovima nemorala, ruski pozorišni umetnici i kritičari misle da je angažman u teatru nasleđe socrealizma, agitki, pa ga zato izbegavaju, a materijali im se nude na svakom koraku. Trajna pozorišna vrednost, koja takođe može da se dovede u vezu sa ’68, je ono o čemu sam već govorio – eksperiment, antigrađanski stav, pobuna.