Dve jedinice Enciklopedije 68, nedavno objavljene u Italiji (Enciclopedia del 68, Manifestolibri, Rim 2008, prevod Milana Miloševića, preneto iz Teatrona br. 142), posvećene su studentskim događajima u Beogradu

U jednoj se hronološki konstatuju protesti u svim jugoslovenskim gradovima, počev od januarskog, beogradskog, protiv vijetnamskog rata, a u suštini »sa ciljem borbe protiv apatije u kojoj se nalazila jugoslovenska mladež, kao i duboke krize koja je zahvatila zemlju: problemi poput recesije, rastuće nezaposlenosti, nedostatka stambenog prostora, kao i prepunjenosti univerziteta spram malih mogućnosti za zaposlenje mladih diplomaca«: »Ako se studentski protest činio različit od republike do republike i od grada do grada, njegovu srž u stvarnosti činila je kritička reakcija na sve težu ekonomsku situaciju i neizvesnu socijalnu organizaciju. Čitava jugoslovenska zajednica postala je predmet diskusije u programu pokreta jugoslovenskih studenata koji je već našao svoje kritičko uporište u napisima časopisa Praxis. To je, međutim, bilo kratkog daha...«
Opisujući, zatim, junska zbivanja, autor ove jedinice između ostalog, navodi: »... Uprkos crvenim zastavama i Titovim slikama koje ističu u protestnim šetnjama i na fakultetima, studenti su optuženi za ‘rušenje socijalističke demokratije’. Napetost dostiže kritičnu tačku kada Tito odlučuje da lično interveniše. Studentima obećava važne reforme i lično se angažuje na rešavanju mnogih problema, preteći čak i ostavkama ako se protest ne okonča. Beogradski studenti primaju Titov govor s entuzijazmom i proslavljaju pobedu na ulicama. U julu, najtvrdokornija struja SK preuzima punu kontrolu nad situacijom i potpuno onesposobljuje protest«.
Druga jedinica tretira sadržaj programa protesta beogradskih studenata, u čijoj je »osnovi« bila »svest o protivrečnostima hibridnog jugoslovenskog društva označenog samoupravljanjem i snažnim etatizmom«: »... Prevazilaženje postojeće situacije razvijanjem celovitog samoupravljanja bilo je cilj pokreta, koji u demokratizaciji sistema vidi nužan uslov za ostvarenje reformi«.
»Sa ovog gledišta, to je bila propuštena prilika, kakva se više nikada neće ponoviti. Studentski pokret ’68. bio je, zapravo, jedan od poslednjih protesta snažnog političkog i društvenog karaktera (osamdesetih godina jedini sličan pokret bio je talas radničkih štrajkova 1985) pre rođenja nacionalističkih pokreta u nekim republikama i propasti zemlje 1991/92.«

Diana Koloini, dramaturginja »Edipa u Korintu«, kaže da je tokom protekle dve godine, koliko se igra predstava, recepcija i publike i kritike izrazito podeljena. »U Sloveniji danas i inače postoji problem s recepcijom nove drame i tih predstava je vrlo malo. Imali smo više loših kritika, više nego što smo očekivali, a isto je i s publikom. Neki su oduševljeni, ali neki i ozbiljno ogorčeni, najviše – zbog golotinje!«

Slovenačko iskustvo: Alternativa, pola šala pola zbilja, do – Evrope

Moj sin, kome je sada 30 godina, ne shvata šta smo mi radili, kako je bilo moguće živeti onako kako smo živeli. Danas su na sceni evropska desnica i rekatolizacija i šire se iz dana u dan. To me je motivisalo da sada, sa Dragom Jančarom, pišem tekst o Edvardu Kocbeku, paradigmatičnoj ličnosti, homo dupleksu – pesniku i političaru. Duh sadašnjeg vremena me je naterao da ga uzmem kao dramskog junaka iz jeseni 1943. godine, kada je otišao u Jajce i bio delegiran za ministra kulture, čime je bio onemogućen da boravi i deluje u Sloveniji...
Ili, evo svežeg primera: Janeza Pipana, više nego uspešnog ravnatelja Drame Slovenskog narodnog gledališča, kome je nedavno obnovljen mandat, pre neki dan smenio je – odlazeći ministar kulture, bez obrazloženja i razloga! Samo da pokaže da je i to moguće na kraju ministarskog mandata! I, što je najstrašnije, niko nije imao hrabrosti da mu prigovori!
... Moja generacija bila je apolitična, u kontekstu sloboda proklamovanih ’68. Dve godine ranije bio je zabranjen časopis Perspektive, uredništvo je strogo kažnjeno, Jože Pučnik, urednik, robijao je, otišao u Nemačku, bio je jedini pravi disident u Sloveniji, kasnije je osnovao Demos... Tvrdim da je ’68. u Sloveniji počela ’57, kada su Kosmač, Zajc, Božič, počeli umetničku karijeru, a naša generacija došla je posle tog iskustva. Iz ignorancije, mi, osamnaestogodišnjaci, nismo imali potrebu za njihovim iskustvom, ali, kad su se »perspektivaši« okupili oko časopisa Problemi, odjednom smo shvatili da su vrata pred nama otvorena. Bilo je vreme postepenog otvaranja prema Zapadu, putovali smo, kupovali ploče... Tada smo počeli da objavljujemo literarne radove, da stvaramo i svoje pozorište, iz toga je nikao projekt Pupilija Ferkeverk. U godinu i po imali smo tri predstave, a ’69. bila je ona sa kokoškom...
Ovo govorim zato što je, generalno, naš stav bio apolitičan, ali sve što smo radili odmah je dobilo političku komponentu. Nismo išli u alternativu, nego u sam centar pažnje politike i publike. Igrali smo u Maloj drami SNG, sceni institucije, koju je vodio Bojan Štih. Ali, Štiha su postepeno uklanjali i došao je Janez Šenk (osamdesetih, tokom upavničke krize, doveden u Jugoslovensko dramsko pozorište za upravnika – SL. V.). Tada je počela letargija SNG, koja je trajala skoro 20 godina, sve do dolaska Pipana.
Pitate kako je bilo moguće da Beograd ima Bitef, a nema alternativu a, istovremeno, mala Ljubljana stvara pravu pozorišnu alternativu... Mi smo imali selekcionisane informacije o dešavanjima u Jugoslaviji i to nam je davalo osećaj da pripadamo većoj grupi. Nismo shvatali koliko smo, u širem smislu, mali. Tek smo načuli o Livingu, o Bitefu i, sećam se, jedne od tih godina, u Rimu, na ulici sam samo prošao pored Džulijana Beka i Alena Ginzberga... Osećao sam se kao da sam razgovarao sa bogovima. Kod nas su se već prevodile Ginzbergove pesme... Te, takve, minimalne informacije uradile su mnogo... Neki od nas imali su već snažnije konflikte sa Partijom, Brvan je zbog pesme pozvan na sud, Gajšek je imao probleme sa crkvom, ja zbog zbirke Slovenačka apokalipsa... U Sloveniji smo imali »12 apostola«, od Vidmara do Miška Kranjeca... i onda smo, u novinama, objavili Demokratija da, raspad ne, prozvali smo vlast da demokratija kojom se deklarišu ne sme da sankcioniše ekscese. Ništa strašno nam se nije desilo, ali bilo je to još jedno iskustvo koje je direktno delovalo u smeru provokacije, hteli smo više od agitke, u ime umetnosti.
Naša Pupilija postigla je, 1970. godine, izvanredan uspeh na beogradskom BRAMS, na festivalu u Zagrebu, a ja tek sada, kada čitam kritike, shvatam kako je to dobro bilo primljeno. Tada sam, recimo, upoznao Ljubišu Ristića, prevodio sam, imao veče poezije u beogradskom Domu omladine, gostovao u Novom Sadu... brzo smo shvatili da je prostor mnogo veći od slovenačkog. Beogradska dešavanja bila su na širem planu, pisci koje sam tamo upoznao već afirmisani... Zagreb, Sarajevo, Beograd, sve su to bila mesta bitnijih dešavanja nego Ljubljana – osećali smo se kao provincijalci u velikom gradu...
E, kad su u Ljubljani, 1968. godine, počele studentske demonstracije, to je više bio odjek beogradskih, nego autentično slovenački problem. U to vreme, mi smo imali teškoće sa Austrijom oko manjina, a u poseti je bio francuski predsednik Šaban Delmas i demonstriralo se protiv njega, zbog dešavanja u Parizu! Tek 1971. godine najjasnije smo iskazali stav, da ne verujete, zbog opterećenja ulica kamionima na liniji Stokholm–Istanbul! Došla je policija, Adam Franko je pozvan na sud, Milan Jesih je, metaforično, tražio da se postave barikade i policiji puca u oči!
Ali, bitno je da je tih deset dana okupacije fakulteta bila neka manifestacija slobode, fantazije, političkih zahteva, ministar Ernest Petrič, koji je sada sudija Ustavnog suda, vrlo kultivisan čovek, došao je na fakultet, hteo da razgovara sa nama, a mi smo ga izviždali i isterali! Izdavali smo manifeste, biltene, potpuno utopijski... Jedna od »predstava« bila je da Boris Vuc, student, počne štrajk glađu. Uradio je nešto, šta, ni danas ne znamo. Marko Švabić i on su to organizovali. Švabić je pored Vuca stavio plakat, štrajk, po tačkama, do smrti. Bila je to jedna vrsta performansa, sa bodi artom (novom »umetnošću« u to vreme), cirkus jedan, ali – to je motivisalo čula, isprobali smo sve oblike mogućeg protesta. Izašlo je na prvoj strani Njujork tajmsa, a onda je došao vikend, grad se ispraznio, ostalo nas nekoliko...
Bitno je da smo tada shvatili da je moguća alternativa onome što Partija pokušava. Ali, posle Pisma i ona je počela drukčije da reaguje i više nije bilo šale. Počela je da se bavi samom sobom, svesna i da u njoj samoj treba nešto reformisati. Tako su uradili nešto što ni Lenjin nije – masovno učlanjenje. I tu su sebi potpisali kraj.
Početak sedamdesetih je našoj generaciji značio gašenje Pupilije i početak Gleja i Pekarne, koji su bili poluprofesionalni... već smo imali za sobom prve knjige poezije, objavljivali su ih »Prosveta«, »Mlada slovenačka lirika«, »Narodna knjiga«... Polako smo se profesionalizovali (ja sam, recimo, postao sekretar Pekarne),tu se završavao naš apolitični entuzijazam. Počeli smo da se zalažemo za humanizam, za slobodu čoveka, opet, utopijski, ali bez referenci na samoupravljanje i socijalizam. Tada je moja Apokalipsa objavljena u poslednjem broju Tribune, Dolanc je poslat u Beograd, a Dimitrije Rupel, u to vreme glavni urednik književnog časopisa, nije postao ministar, iako je to žarko želeo... Bili smo naivni u odnosu na prve konflikte u Jugoslaviji, to nas se nije ticalo!
... Nikada nisam shvatio šta je to brutalni nacionalizam. Mi smo u Jugoslaviji imali poteškoće sa jezikom, ali ne i u vojsci. Tamo nam nije smetao jezik, smetala nam je sama JNA, a tekovine ’68. pomogle su nam da slobodno javno raspravljamo, iako smo znali da će biti implikacija...
Ja sam, 1972. godine, objavio pesničku zbirku koja erotsku poeziju konfrontira sa tekovinama marksizma/lenjinizma! Lenjina sam video kao mitološki lik, tražio sam kod njega stvari koje iskazuju njegovu privatnu sferu... Ta zbirka nije izašla, iako je već bila urađena i prva korektura, ali, ipak, vratili su mi tekst! Bilo je to vreme pokušaja da se Partija reorganizuje, da se oslobode »jeretici«, vreme amandmana, a crkva je sve jače počinjala da se čuje (doduše, tadašnji nadbiskup Šuštar bio je i te kako umereniji od sledećeg, koji je sada kardinal u Vatikanu). A ljudi su ponovo naivno verovali da, ako se vrate verski praznici, to je pravo čoveka, nisu shvatali da se, u stvari, crkva vraća u javni život... Pre dve godine bila je neka 250-godišnjica Linharta, u Radovljici, i shvatio sam da on nikada, zapravo, nije imao pravo mesto, između Trubara i Prešerna. Teatar je uvek bio malo skrajnut, a ateista Linhart bio je na školovanju u Beču, razumeo je Evropu... Današnji političari, zapravo, treba da shvate da je sve rečeno u vreme prosvetiteljstva i da je ’68. nastojala da taj duh ponovo uspostavi... Tražimo nešto novo, čega nema, a ne primećujemo ono što je već bilo i nije iskorišćeno. Sada je kasno, ali vredelo je pogledati Kocbekove zapise o budućnosti zajedničke države. Konačno, svi živimo u tom svetu...

Da li je i današnja generacija spremna na traženje nemogućeg u pozorištu i u životu, ili utopije više nema? »Nema je«, odgovara Ivica Buljan. »Ta činjenica je još strašnija za generacije koje tek dolaze. Iskustvo života u društvu koje nikad nije ni poželelo da formuliše neku utopiju, a kamoli da joj teži, stravično je. Moja generacija je bar imala neko iskustvo te vrste... Ja ’68. vidim kao emancipatorsku godinu, a njen uticaj na pozorište kao ideju apsolutne slobode, ideju da je teatar povlašćeno mesto, gde je metaforička revolucija moguća. To je vreme Pitera Bruka, Living teatra... Danas je teško, kad stvarate pozorišni čin, novu predstavu, promišljati svet iz tmurne, sive svakodnevice. Šezdeset osma je bila poslednja iz koje su nastajale vizije. Danas nema nikakve utopijske projekcije sveta, pa nema ni vizije, niko ne nudi svet u kojem je sreća moguća. Pitanje je kako teatru, u današnje vreme diktata ekonomije, vratiti osećaj tog ludizma, zaigranosti slobodnog tela.«