Traganje za vrednostima je u stvari, na prvom mestu,
traganje za normalnim životom, koje nije ni lako
ni jednostavno i koje dugo traje

Vrednosti i život

Život • Ljubav • Vera • Nada • Sloboda • Pravda • Uspeh • Poštenje • Solidarnost • Hrabrost • Optimizam • Odgovornost • Širi dalje • Okretanje politike prema životu građana • Život je zakon • Prava i slobode za svakog pojedinca • Verska tolerancija • Zabrana svih oblika diskriminacije • Civilizacijske vrednosti • Evropske vrednosti • Mir • Antifašizam • Suzbijanje rasizma • Suzbijanje antisemitizma • Evropa nema alternativu • Za evropsku Srbiju • Za evropski Beograd • Da osvojimo Evropu zajedno • Vladavina zakona • Bezbednost • Socijalna pravda • Jednaka prava za sve • Sloboda kretanja • Mogućnost da kao evropski građanin putujem bez viza • Bolji životni standard • Poštovanje naše zemlje u svetu • Poštovanje za sve ljude • Kosovo je Srbija • Kosovo je srce Srbije • 1389 • Kosovo je neotuđivi deo Srbije • Podrži Srbiju • Na tvojoj strani – Vučić • Ispravimo nepravdu • Podrži Srbiju • Napred Srbijo! • Svom snagom protiv korupcije i kriminala! • Napred Srbija • Otadžbina, pre svega • Rečeno je urađeno • Kaži DA za dobro Srbije • Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive • Ustav čuva Kosovo 0 Ustav gleda u budućnost Srbije 0 Ustav podstiče nove vrednosti 0 Ustav čuva tradiciju 0 Ustav čuva zdravlje Srbije 0 Ustav čuva prava radnika 0 Ustav brine o celoj Srbiji 0 Pravo na život 0 Ljudski život je neprikosnoven 0 U Republici Srbiji nema smrtne kazne 0 Zabranjeno je kloniranje ljudskih bića 0 Život 0 Ljubav 0 Vera 0 Nada 0 Sloboda 0 Pravda 0 Uspeh 0 Poštenje 0 Vrednosti...

Iako je svakom pojedincu intuitivno uglavnom jasno šta su za njega/nju osnovne vrednosti, odnosno suštinski orijentiri osećanja, mišljenja, delanja, umesno je pitanje i šta su vrednosti i kako ih definisati.

Pojam vrednosti prisutan je u različitim disciplinama. U psihologiji se, na primer, pod pojmom vrednosti najčešće označavaju dispozicije koje su usmerene na ciljeve čije ostvarenje pojedinac veoma intenzivno i kontinuirano želi ostvariti. To znači da se vrednosti određuju kao pojam srodan pojmu stava. Tako vrednosti nastaju kada se određeni broj pojedinačnih socijalnih stavova poveže u jedan opštiji stav prema većem broju društvenih pojava, a koji obuhvata sve one odnose koji su sadržaj svakog od integrisanih stavova. Kada se takva integracija ostvari i formira odgovarajuća vrednost, ona postaje izvor i mnogih novih odnosa i stavova i determinanta za širok obim ponašanja pojedinaca (videti u: Rot, 1994). Sociolozi, pak, vrednosti određuju najčešće kao apstraktne ideje koje pojedinci, grupe, zajednice, odnosno društva imaju o onome što se smatra vrednim, važnim i poželjnim. Tako su razlike u vrednostima ključni aspekt različitosti kultura i društava. Najzad, vrednosti se ne razlikuju samo od jednog do drugog društva, odnosno kulture, već postoje značajne razlike i unutar jednog društva, odnosno kulture. Otelovljenja vrednosti, odnosno pravila ponašanja koja odražavaju i praktično održavaju vrednosti, jesu norme. Konačno, vrednosti i norme jesu jedan od konstitutivnih elemenata svake kulture – bez obzira na to da li razmatramo kulturu nekog predruštvenog sistema ljudske međuzavisnosti, odnosno zajednice ili je, pak, reč o društvu. Vrednosti i norme se veoma razlikuju od kulture do kulture, na primer, neke kulture jako vrednuju individualizam, dok se u nekim kulturama kolektivizmu pridaje značaj vrhunske vrednosti. Sa potonjim u vezi često se u literaturi može naići na primer razlikovanja u ponašanju učenika/studenata na ispitu u Britaniji i u Rusiji. Tako bi se učenici u Britaniji razbesneli kada bi otkrili da neki od đaka »prepisuje« na testu – jer takvo ponašanje/»prepisivanje« nije u skladu sa vrednovanjem individualizma, odnosno suštinskim vrednostima uspeha pojedinca, jednakosti šansi, napornog rada i poštovanja pravila. S druge strane, uzajamno pomaganje kako bi se što jednostavnije položio ispit, »prepisivanje«, odnosno kolektivno rešavanje problema uprkos pravilima, jeste odraz vrednosti kolektivizma koje su karakteristične i snažne u Rusiji, ali i u Srbiji (videti detaljnije u: Gidens, 2005, Turza, 2005, 2007).
Kada govorimo o vrednostima i normama kao otelovljenju vrednosti, ne smemo izostaviti još jedan bitan pojam. Reč je o moralu kao skupu onih vrednosti i normi koje se tiču dobra i zla, odnosno ispravnog i neispravnog/pogrešnog, te grupnih i individualnih

stavova o tome (videti: Turza, 2007). Kako sociolozi promišljaju moral? Kao posebna sociološka disciplina, sociologija morala se fokusira na ispitivanje uticaja morala, kao društvene svesti i društvenog fenomena na odnose u društvu, i obrnuto, na istraživanje društvenog stanja i društvenih kretanja na moral i moralne vrednosti. Tako Radomir Lukić određuje predmet sociologije morala s obzirom na dve dimenzije – moral kao društvena pojava i uzajamni uticaj društva i morala. Prema Lukiću, bitno je istaći da nauci nije poznato društvo u kojem bi postojao samo jedan jedinstveni moral, jer nema društva u kojem ne bi postojale različite uže skupine iz kojih se društvo sastoji. Naime, svaka uža društvena skupina teži da ima svoj sopstveni moral, kao deo svoje sopstvene kulture. Tako se, smatra Lukić, složenost društva ogleda i u složenosti njegovog morala. Dakle, u
		»Ubica društva« tokom 90-ih ali i danas bio je, zasigurno, i dominantan etnonacionalistički diskurs koji teži da pojedince svede prevashodno na pripadnike naroda, odnosno nacije, upućujući pojedince da svoj identitet grade u nekritičkom okretanju prvenstveno tradiciji, takoreći kroz »vladavinu mrtvih nad živima«

savremenom društvu ne postoji jedan jedinstven, nego više različitih morala, grupnih i individualnih (Lukić, 1982, I. Šijaković u: Sociološki rečnik, 2007). Sa potonjim u vezi, navedimo jedno slikovito razmatranje morala koje se tiče i pripadajućeg, nama bliskog i za nas značajnog, srbijanskog ambijenta. Naime, reč je o »moralnom pastišu«, odnosno mešanju i prelivanju različitih »moralnih boja« koje sve pretenduju na to da budu priznate, ako ne i jednako važne – naročito kada su u sprezi sa realnom političkom, finansijskom moći, kao dominantan moralni poredak. Ovim izrazom prevashodno se označavaju stanja moralnih poredaka u visoko heterogenizovanim sistemima ljudske međuzavisnosti, odnosno društvima visoke/refleksivne modernosti (detaljnije videti u: Turza, 2007). Kako, pak, glavne karakteristike »moralnog pastiša« zadobijaju i globalni karakter, tako možemo govoriti o »moralnom pastišu« i u srbijanskom ambijentu. Ovde je, pak, »moralni pastiš« pratilac i/ili sastavni element, brodelovski rečeno, dugotrajućeg sociocidnog procesa, odnosno društvoubistva1koje je obeležilo devedesete godine prošlog veka u Srbiji. Šta to zapravo znači? Osim što je u krvavim sukobima u procesu raspada SFRJ život izgubilo na stotine hiljada muškaraca, žena i dece, osim što su žrtve besmislenih sukoba ne samo usmrćeni građani, civili, vojnici, već i ranjeni i obogaljeni – i fizički i mentalno, kao i nestali, i osim što je prognanima novi život »obezbeđen« u centrima, odnosno barakama i kampovima za izbegle (na području bivše SFRJ je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma bilo oko 3.600.000 raseljenih lica), razoreno je, odnosno ubijeno i ono malo društva stricto sensu, koje je uspelo da bude izgrađeno do početka raspada države, uprkos nemodernosti2 dotadašnjeg socijalističkog sistema. Sociocidni proces je, tokom 90-ih, zahvatio sva polja – kulturno, političko, te područje ekonomije, školstva, zdravstva: do tada u istoriji nezabeležena inflacija, tačnije, hiperinflacija koja je 1993. godine iznosila oko 19.810,2% i time postigla svetski rekord,

desila se u Srbiji; dogodio se, i još uvek je na delu, »odliv mozgova«, odnosno gubljenje najobrazovanije potencijalne radne snage; državne, odnosno društvene, ali i novonastale privatne banke nemilosrdno su pljačkale već uveliko osiromašene građane; masovno kršenje krivičnog zakona dešavalo se svakodnevno – nelegalnom kupovinom deviza od uličnih preprodavaca; desilo se slabljenje i svojevrstan slom školskog sistema – štrajkovi koji su uslovili svakodnevno »skraćivanje« časova, te »gubljenje« nastave itd. Dalje,
		Pol Gogen, Bog završava stvaranje sveta

svakodnevna vožnja gradskim prevozom, kupovina neophodnih namirnica za svakodnevni život, poseta medicinskim ustanovama pogođenim nestašicama lekova i sanitetskog materijala itd., sve navedene, tako obične stvari iz svakodnevice konkretnih pojedinaca bile su tokom 90-ih, rečju, »nemoguća misija«... Desilo se i bombardovanje, dogodile su se i »kolateralne štete«... Najzad, »ubica društva« tokom 90-ih, ali i danas, bio je, zasigurno i dominantan etnonacionalistički diskurs koji teži da pojedince svede prevashodno na pripadnike naroda, odnosno nacije, upućujući pojedince da svoj identitet grade u nekritičkom okretanju prvenstveno tradiciji, takoreći kroz »vladavinu mrtvih nad živima« (H. Spencer), te pothranjujući ksenofobiju, nacionalnu dezorijentaciju i autizam, samodovoljnost, a tražeći krivce isključivo na strani onog »Drugog«... Desila su se i brojna ubistva koja su u javnosti moralno opravdavana(?), kao ubistvo premijera Zorana Đinđića, ubistvo Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića... Ne zaboravimo i »nepodnošljivu lakoću« indiferentnosti kojom aktuelni premijer »komentariše« nedavne pretnje smrću predsedniku Tadiću, kao i pojavljivanje plakata na kojima su Boris Tadić i Božidar Đelić proglašeni »državnim neprijateljima«... itd.
Bez sumnje, desio se i dešava se moralocid/ubistvo morala (videti detaljnije: Turza, 2005, 2007, Radenović, 2008).
Najzad, desila se i još uvek je na delu devalvacija života. Materijalna i duhovna devastacija i potpuno obezvređivanje života.
Ne smemo izostaviti ni brojne primere nevidljivog, tačnije, neosvešćenog i nereflektovanog obezvređivanja života koji čine još jedan segment ovog našeg Thánatos-ambijenta. Na mapi kontaminiranih područja Srbije jedno mesto pripada i Pančevu u kojem Pančevci redovno udišu brojne »koktele« zagađujućih jedinjenja, a sve više beba u Pančevu pati od opstruktivnog bronhitisa... Žitelji Pančeva se više i ne obaziru na sirene jer smatraju da su nemoćni... Podsetimo, dalje, na neka od brojnih, na primer, beogradskih romskih nehigijenskih naselja i zapitajmo se kakva je svakodnevica ovih naših sugrađana koji su osuđeni na život u kartonskim kućama, bez struje i vode? Najzad, prepoznajmo i biocid – kao ubijanje celokupnih živih sistema. Setimo se »ubijenih reka« Srbije, podsetimo, na primer, na prošlogodišnji pomor ribe, najveći zabeležen pomor na našim prostorima, kada je iz Tise sakupljeno preko 30 tona uginule ribe... itd.

Život i smrt ili život nasuprot smrti? Eros i Thánatos. Život u svim njegovim oblicima, nivoima, fazama i pojavnostima – bios, svet života... Čovekov život. Još nerođeni život. Odgovornost. Život ljudske vrste. Sav živi svet i priroda u celini... Svakodnevni život... Suživot, život jednih pored drugih i jednih sa drugima... Odgovornost za svet života...
Pravo na život je jedno od najočiglednijih ljudskih prava, jer bez zaštite samog života uživanje drugih prava je ugroženo, pa i nezamislivo. Pravo na život jeste, zapravo, osnovno dobro, tačnije urođeno pravo. Na primer, na to upućuje i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (čl. 6 st. 1): »Svako ljudsko biće ima urođeno pravo na život. Ovo pravo mora biti zaštićeno zakonom. Niko ne može biti samovoljno lišen života« (videti: Dimitrijević, Paunović, Đerić, 1997). Nije potrebno navoditi sve međunarodne kodekse, deklaracije i slična dokumenta u kojima se, iz različitih aspekata, pledira za apsolutno poštovanje ljudskog života, te celokupnog sveta života – biosa (videti, na primer: Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, Ženevsku deklaraciju, Helsinšku deklaraciju, Internacionalni kodeks lekarske etike, Opštu deklaraciju o bioetici i ljudskim pravima itd.).
Koja su osnovna određenja pojma život u različitim humanističkim disciplinama?
Jedan od najkompleksnijih pojmova u filozofiji je pojam života. Kompleksnost ovog

pojma dolazi otuda što potonji u sebi spaja filozofske, teološke, svetonazorne, etičke, naučne, empirijske, te emocionalne konotacije. U uobičajenoj jezičkoj upotrebi, u pojmu života mogu se relativno jasno diferencirati različita osnovna značenja, te spajanje potonjih u jedinstveno značenje. Značenje pojma života se najpre izdvaja iz svesti o suprotnosti životnosti i smrtnosti, iz koje proističe određenje života kao stanja suprotnog smrti. Drugi smisao podrazumeva život kao delatnost, opredmećenu kao promenu, kretanje i proces. Najzad, u trećem smislu, život se poima kao trajanje, odnosno temporalni razmak između početka i kraja života. Iz ovakvog oblikovanja osnovnog značenjskog polja pojma života oblikuju se i osnovni refleksivni oblici filozofske, teološke i naučno-biološke upitanosti o životu: o karakteru,
		Pol Gogen, Sveti par: bog Taaroa i jedna od njegovih supruga

biti, egzistenciji i smislu života, zatim o poretku i određenju životnih pojava, njihovom izvoru i načinu povezanosti, te o poreklu, nastanku, toku, kraju i cilju života (videti: Perović, 2007).
Pojam svakodnevnog života u sociologiji se određuje na različite načine, u zavisnosti od usvojene teorijske perspektive. U najopštijem smislu, svaka sociologija koja analizuje neprekidno odvijanje društvenog života može se smatrati sociologijom svakodnevnog života, dok se, u užem smislu, sociologijama svakodnevnog života smatraju simbolički interakcionizam, fenomenologija i etnometodologija, egzistencijalistička sociologija i pojedini ogranci marksizma. Novija sociologija svakodnevnog života bavi se elementima svakodnevnog ponašanja kao punopravnim sociološkim pojavama, nastojeći da ih kvalitativno opiše i time empirijski pokazuje, naglasimo, da praktični metodi običnih aktera, interakcije i odnosi unutar svakodnevnog života imaju značajnu ulogu u održanju, reprodukciji, ali i promeni društvenog poretka. Itd. (detaljnije videti: I. Spasić u: Sociološki rečnik, 2007).
Najzad, pomenimo kategoriju odgovornosti. Kao načelo, odgovornost za život je ključni element etike odgovornosti, odnosno etike budućnosti kao moralnog odgovora na kriznu situaciju u orijentaciji čoveka i društva. Etika budućnosti se ne odnosi na nekakvu buduću etiku, etika budućnosti je sadašnja etika koja vodi računa o budućnosti, koja se brine za budućnost i štiti buduće i sadašnje generacije od njima neprihvatljivog vlastitog delovanja. Time se načelo odgovornosti postulira kao odgovornost i za još nepostojeći život, za buduće generacije. Zbog toga su odgovornost i etika odgovornosti kulturna esencija održivosti koja je, na primer, proklamovana u poznatoj sintagmi »održivi razvoj«. U modernim društvima, odnosno društvima visoke/refleksivne modernosti, prevashodno zbog masovne primene tehnike u svim aspektima čovekovog delanja, problem odgovornosti je postao jako kompleksan – odgovornost je postala distributivna, razdvojena na pojedine vrste i aspekte, te zahteva odgovor na više pitanja: ko odgovara, zašto, za šta, pred kim, kada, kako. Sve to se odnosi na pojedinca, institucije i društvo, te na tri vrste odgovornosti: moralnu, socijalnu i političku odgovornost. Bez obzira na tu složenost, odgovornost je više nego suma navedenih aspekata, koja ih nadilazi i postaje imperativ koji jamči kontinuitet života, a ne samo život vrsta ili jedne generacije (detaljnije videti: Cifrić, 2007). U ovom ogledu plediramo za navedeno poimanje kategorije odgovornosti.
Na kraju, čitaocima predlažemo da se pozabave razmišljanjem o problemu odgovornosti (u svim pomenutim aspektima) u našem srbijanskom, ovde opisanom, sociocidnom ambijentu.

*

Zaključimo, dakle: traganje za vrednostima je, u stvari, na prvom mestu, traganje za normalnim životom, koje nije ni lako ni jednostavno i koje dugo traje (videti: Popov, 2007). Svakako da time ništa novo nismo otkrili, a čitaoce smo možda i umorili već poznatim podacima kojima smo ilustrovali sociocid, moralocid i devalvaciju života. Ipak, smatramo da je neophodno iznova reflektovati sve te procese koji su bitno uticali i još uvek utiču na našu svakodnevicu, na svakodnevni život svakog konkretnog pojedinca, svakog građanina, svake građanke Srbije.
Ponovno promišljanje i osvešćivanje, nezaboravljanje, sastavni su procesi revalvacije života, kako svakodnevnog života, tako i celokupnog sveta života, biosa, te uspostavljanja svesti i savesti o odgovornosti pojedinca i pripadajućeg društva za celokupan svet života.

Autorka je magistar sociologije i asistent Univerziteta u Beogradu

Literatura:
Cifrić, Ivan (2007), Bioetička ekumena – Odgovornost za život susvijeta, Pergamena, Zagreb.
Dimitrijević, Vojin, Milan Paunović, Vladimir Đerić (1997), Ljudska prava – udžbenik,Beogradski centar za ljudska prava, Beograd.
Gidens, Entoni (2005), Sociologija, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
Lukić, Radomir (1982), Sociologija morala, Naučna knjiga, Beograd.
Perović, Milenko A. (2007), »Pojam života u Hegelovoj filozofiji«, u: Integrativna bioetika i izazovi suvremene civilizacije (ur.) Velimir Valjan, Bioetičko društvo u BiH, Sarajevo.
Popov, Nebojša (2007), Traganje za normalnim životom (Srbija, 2000–2007. godine), u: Republika br. 418–419, 1–31. 12. 2007.
Radenović, Sandra (2008), Oblici rasizma u Srbiji nakon petooktobarskih promena (2001–2006), Akademska misao, Beograd.
Rot, Nikola (1994), Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
Sociološki rečnik (2007), (ur.) Aljoša Mimica, Marija Bogdanović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život (2002), (ur.) Silvano Bolčić, Anđelka Milić, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd.
Turza, Karel (1996), Modernost na biciklu: Renesansa, grad, porodica, Akademia Nova, Beograd.
Turza, Karel (2005), Medicina i društvo – Sociološki aspekti, Libri medicorum, CIBID, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
Turza, Karel (2007), Medicina i društvo – Uvod u medicinsku etiku, Libri medicorum, CIBID, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

1 Domaći sociolozi se uglavnom slažu u oceni da je tokom 90-ih godina XX veka u Srbiji na delu razaranje društva (M. Lazić, S. Bolčić) (videti detaljnije u: Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život, 2002), odnosno društvoubistvo – sociocid (K. Turza).
2 Podsetimo da su osnovni uslovi/atributi modernosti, kao širokog idejnog i praktičnog projekta: tržišna privreda, privatno vlasništvo, individualizam i racionalnost (detaljnije videti u: Turza, 1996).