Bezbednost na radu kao poseban oblik bezbednosti

Problem bezbednosti je jedan od najtežih problema sa kojim se suočavaju savremena društva. Proces globalizacije donosi nove rizike i bezbednosne probleme svim društvima – velikim i malim, bogatim i siromašnim, zemljama u tranziciji, svim kontinentima, svim slojevima stanovništva. Bezbednosni rizici otvaraju se na mestima stanovanja, rada, zabave (primeri bombaških napada na hotele u Izraelu 2005. godine, u jeku turističke sezone). Bezbednost nije novi predmet istraživanja u društvenim, posebno političkim

naukama. Već šezdesetih godina prošlog veka nastala su dela Zbignjeva Bžežinskog (Brzezinsky) i Henrija Kisindžera (Kissinger), koji se bave ovim pitanjem u uslovima bipolarne, hladnoratovske podele sveta. Ovo pitanje tada dobija status prioritetnog, na kojem se nije temeljila samo politička ravnoteža snaga dve tada vodeće svetske sile, već je potisnula pitanja suvereniteta države i mnoge probleme iz materije međunarodnog prava svelo na izvedena, sekundarna, u odnosu na problem bezbednosti. Kao i u prethodnoj istoriji, nova kategorija sadrži trajno praktično pitanje: pitanje vlasti u uslovima sveta koji je pun atomskog naoružanja, u kojem siromaštvo i demografski rast takođe predstavljaju neku vrstu oružja siromašnih zemalja. Period do urušavanja Berlinskog zida, 1989. godine, karakteriše postojanje ideološke podele na socijalizam i kapitalizam, i njima odgovarajuća retorika koja je bila sastavni deo javne politike i diplomatije, ali i propagandnog rata vođenog između
		Pol Gogen, gore - Neki neobičan lik kao da se skriva iza stabla (možda Oro?); dole - Odaja u kojoj Vairaumati prima boga

SAD i SSSR. Ideološke podele utemeljile su i razlike u nastanku i razvoju društvenih nauka, posebno sociologije i politikologije tokom druge polovine 20. veka, pa su pojmovi, kategorijalni i istraživački aparati bili veoma različiti unutar naučnih zajednica i naučnih institucija, što se odnosi i na pojam bezbednosti. Istovremeno, širom sveta postojale su države čije je državno i političko uređenje predstavljalo neku varijantu dva vodeća sistema, i ove modifikacije su u mnogim slučajevima predstavljale odbranu od unutrašnjih i spoljnih vojnih sukoba.
S promenama u Istočnoj Evropi, tranzicijom bivših socijalističkih zemalja ka tržišnoj privredi i parlamentarnoj demokratiji, pitanja bezbednosti dobijaju drugačiji značaj, s obzirom na to da u svetu postoji jedna globalna sila – SAD. Uspon terorizma zasnovanog na islamskom fundamentalizmu doprineo je saznanju da Evropa ne određuje vodeće političke ideje, procese i tempo promena, te da postoji disperzija terora i iz njega proisteklog straha. Dok je problem bezbednosti postojao kao vojno, političko i diplomatsko pitanje, postojala je zona bezbednosti, ili bar uverenje običnih građana da radno mesto, škola, bolnice, nisu mete terorizma, odnosno da postoje norme garantovane međunarodnim pravom i pravnom snagom države. Sada se u zemljama Evropske unije, ali i u Aziji i Latinskoj Americi otvaraju pitanja države, građanskih, ekonomskih i političkih prava, ponovo se preispituju u svetlu terorizma kao globalno prisutnog fenomena.
Francuski filosof Žan Bodrijar (Baudrillard) ističe da savremeni Zapad živi bez ideološke i političke paradigme koja bi obezbedila pozitivnu definiciju političke zajednice, pa i odnos naspram terorizma. Čist odnos hegemonizma je jedini koji postoji. S druge strane, kako ističe Bodrijar, postoji pakt samožrtvovanja među pripadnicima islamskih terorističkih organizacija, i on je efektivno jači od same tehnologije.1 Ovakvo stanovište nesumnjivo pokazuje novu polarizaciju, u kojoj »kraj istorije« (F. Fukujama) nije nastupio, već nastupa nova istorija čiji kreatori nisu zapadni mislioci i ideolozi, već islamski teroristi koji su svetu nametnuli borbu posle 11. 09. 2001. godine. Obezbeđivanje sigurnosti građana postaje totalitarno – sa mnogo nadgledanja građana na javnim mestima, u poslovnim prostorijama kompanija, banaka, praktično svuda. Globalni terorizam je posledica

globalnog širenja kapitalizma, njegov izazov, ali i posredni uzrok jačanja međuljudskih sukoba, surovosti u svetu globalne utakmice. Kapitalizam države blagostanja uspeo je, bar u periodu od nekoliko decenija, da ublaži najteže sukobe unutar privrede i društva, jačanjem saradnje rada i kapitala i postizanjem socijalnog mira koji je isključivao brutalnu eksploataciju zaposlenih, masovnu nezaposlenost i bedu. Jačanje straha u globalnim razmerama – strah od terorizma, od nezaposlenosti i siromaštva – uzrok je jačanja surovosti koja se nameće u svim društvima kao
		Globalni terorizam je posledica globalnog širenja kapitalizma, njegov izazov, ali i posredni uzrok jačanja međuljudskih sukoba, surovosti u svetu globalne utakmice

borba za moć i dominaciju, ili kao borba za puki opstanak pojedinca. Globalizacija je blokirala rad mnogih legalnih oblika udruživanja, zasnovanih na mirnom i dobrovoljnom udruživanju, koja su pružala podršku pojedincima, dok se snaga organizacije ispoljava u onim njihovim oblicima koji su zasnovani na fanatizmu, destruktivnosti i apsolutizaciji sukoba sa Drugim (i drugima), kao jedinoj idejnoj osnovi delovanja. Tu mislimo na terorističke organizacije, sekte i niz sličnih fanatizovanih oblika udruživanja.
U svetu globalne agresivnosti ideja o pravnoj državi ili bar društvenim pravilima odnosa među ljudima postaje više programski politički ideal ili želja građana za smisleno uređenim društvom nego realnost koja se postepeno ali izvesno ostvaruje. Zemlje koje su prošle kroz proces privatizacije suočile su se s ovim teškim problemima, sa različitim rezultatima. Za neke od njih (Slovenija, Češka, Slovačka) moglo bi se reći da su prevazišle krizu legaliteta države i pravno-ekonomskog sistema, druge rešavaju tu krizu (Zajednica nezavisnih država), dok Srbija i deo zapadnog Balkana ne uspevaju da ostvare dovoljno jaku političku i državnu koheziju koja bi prevladala neizbežne sukobe interesa i unutardruštvene sukobe, uslovljene stvaranjem kapitalističke privrede i društva.
Ovi problemi – odnos moći, bezbednosti i ekonomskih sloboda – po prirodi stvari se jasno (transparentno) vide u ekonomskoj sferi, čak i kada mnogi konkretni podaci ne dospevaju do najšire javnosti, ili nisu proverljivi, odnosno postoje zakonske i praktične praznine i sistemske nedograđenosti koje sprečavaju uvid u celinu ekonomskih tokova.

Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu Republike Srbije stupio je na snagu novembra 2005. godine i čini onaj deo radnog zakonodavstva koji je usmeren na prevenciju i otklanjanje loših strana radnog procesa – a to su povrede i, nažalost, smrtni slučajevi. Razvoj novih tehnologija ne isključuje prljave industrije, teške i opasne poslove, na kojima stradaju zaposleni širom sveta, a takođe i u Srbiji. Ovaj zakon usvaja se u procesu usklađivanja domaćeg zakonodavstva sa propisima Evropske unije i sa standardima Međunarodne organizacije rada. Tržišna privreda i novi odnosi poslodavaca i zaposlenih zahtevali su potpunu promenu zakona, koji je zamenio prethodni zakon o zaštiti na radu. Inače je zakonodavstvo iz oblasti zaštite na radu imalo dugu tradiciju u prethodnoj državi, počev od Zakona o zaštiti na radu FNRJ iz 1947. godine, potom uz mnoge izmene i dopune, te donošenje novih zakona u skladu sa razvojem privrede, tehnologija i različitih podela rada i hijerarhijske odgovornosti u radnim procesima.
Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu ima sledeće delove:

1) osnovne odredbe (čl. 1–6); 2) preventivne mere (čl. 3); 3) obaveze i odgovornosti poslodavca (opšte i posebne obaveze, čl. 8–26, osposobljavanje zaposlenih, čl. 27–31); 4) prava i obaveze zaposlenih (čl. 32–36); 5) organizovanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu (čl. 37–43); 6) predstavnik zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu (čl. 44–48); 7) evidencija, saradnja i izveštavanje (čl. 48–53); 8) stručni ispit i izdavanje licenci (čl. 58); 9) uprava za bezbednost i zdravlje na radu; 10) nadzor, kaznene, prelazne i završne odredbe (zaključno sa čl. 82).

Subjekt zaštite i dalje je zaposleni, ali se ekonomski kontekst, nadzor i organi kontrole menjaju, odnosno imaju drugačije nadležnosti i hijerarhijske odnose. Zaposleni i dalje imaju pravo i obaveze u sopstvenoj zaštiti na radu, što je već predviđeno Zakonom o radu kao osnovnim zakonom u oblasti radnog zakonodavstva. Ova prava i obaveze su, međutim, u funkciji smanjenja štetnih pojava i štete od određene opasnosti, koje bi prouzrokovale štete preduzetniku i umanjile mu profit. Ovo se može utvrditi tumačenjem značenja pojmova sadržanih u čl. 4. Zakona, gde se u st. 1. tačka 4) navodi: »Bezbednost i zdravlje na radu jeste obezbeđivanje takvih uslova na radu kojima se, u najvećoj mogućoj meri, smanjuju povrede na radu, profesionalna oboljenja i oboljenja u vezi sa radom i koji pretežno stvaraju pretpostavku za puno fizičko, psihičko i socijalno blagostanje zaposlenih«. Tačka 6) »Radno mesto jeste prostor namenjen za obavljanje poslova kod poslodavca (u objektu ili na otvorenom, kao i na privremenim i pokretnim gradilištima, objektima, uređajima, saobraćajnim sredstvima i sl.) u kojem zaposleni boravi ili ima pristup u toku rada i koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca« (istakla D. S.).
Zakonodavac još utvrđuje šta su opasne materije (gadne, zarazne, zapaljive i dr.) u tač. 10) a opasnost »jeste okolnost ili stanje koje može ugroziti zdravlje ili izazvati povredu zaposlenog«, dok se pod pojmom opasna pojava (tač. 11) smatra: »događaj kojim su

ugroženi ili bi mogli da budu ugroženi život i zdravlje zaposlenog ili postoji opasnost od povređivanja zaposlenog, dok rizik« (tač. 13) »jeste verovatnoća nastanka povrede, oboljenja ili oštećenja zdravlja zaposlenog usled opasnosti«. Pravo na bezbednost i zdravlje na radu zasnovano je na radnom statusu: zaposleni u punom radnom odnosu, sa delom radnog vremena, lice na profesionalnoj obuci, dokvalifikaciji, prekvalifikaciji, učenici i studenti na praksi radi obuke za buduće zanimanje, pripravnici. Preventivne mere obuhvataju primenu stručnih znanja i sredstava kojima se primenjuju ta znanja u cilju zaštite bezbednosti i zdravlja svih lica u procesu rada. Ovde su primenjena
		Pol Gogen, Crtež koji prikazuje »nastajanje muškog elementa« i »pasivnog ili ženskog«; Gogen je stranicu s ovim crtežom prekrio drugom, da bi je maskirao

stručna znanja iz mnogih oblasti, od tehnologije do socijalne politike, u primeni prilikom projektovanja i izgradnje poslovnih objekata koji služe za proizvodnju, trgovinu, uslužne i razne druge delatnosti. Značajna odrednica u prevenciji je obrazovanje i informisanje zaposlenih o opasnim uslovima, rizicima na određenom poslu i merama kada se dogode povrede i druge opasne pojave. Primarne obaveze u ovom institucionalnom krugu ima poslodavac, što znači da njegove obaveze predstavljaju prava zaposlenih na zdravu radnu sredinu. Poslodavac se ne oslobađa odgovornosti prenošenjem svojih ovlašćenja na drugo lice – ova odredba uvažava realnost da preduzeće ima personalno i radno odvojene funkcije vlasnika i menadžera koji su, po odredbama zakona, suodgovorni za obezbeđivanje uslova rada.
Bitna karakteristika procesa zaštite na radu je davanje prednosti kolektivnim merama zaštite nad individualnim (čl. 12), što odgovara složenosti tehnoloških procesa, ceni zaštite zaposlenih i prirodi i karakteru kolektivnog ugovora o radu (bilo kod poslodavca, granskog ili opšteg).
Zakon precizira konkretne obaveze poslodavca: dužan je da donese akt o proceni rizika u pisanoj formi za sva radna mesta u radnoj okolini i da utvrdi način i mere za njihovo otklanjanje. Suština obaveze poslodavca je prevencija nastupanja rizičnih situacija obaveštavanjem zaposlenog, a posebno zaduživanjem zaposlenog za bezbednost i zdravlje na radu. Ovo lice polaže poseban ispit, a u organizaciji Ministarstva za rad i socijalnu politiku, dobija licencu i time je kvalifikovano i odgovorno da reaguje kao prva odgovorna osoba u slučaju nesreće i povreda na radu. Obaveza ovog lica je i obaveštavanje nadležnih organa izvan preduzeća (kompanije, institucije, organa). Zaposleni imaju pravo na opremu za zaštitu na radu, a poslodavac je dužan da im takvu opremu izda (čl. 27). Sve nabrojane činjenice predstavljaju skup opštih obaveza, dok posebne obaveze čine: obaveštavanje o početku rada poslodavca, radi utvrđivanja ispunjenosti bezednosnih uslova na radu. Posebne obaveze postoje i kada kod poslodavca rade zaposleni drugog poslodavca. I njima je dužan da obezbedi isti stepen bezbednosti na radu kao i svojim zaposlenima. Istovremeno, kako određuje čl. 34. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, »kada mu preti neposredna opasnost po život ili zdravlje, zaposleni ima pravo da preduzme odgovarajuće mere, u skladu sa svojim znanjem i tehničkim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju i da napusti radno mesto, radni proces, odnosno radnu okolinu.
U slučaju iz st. 1. ovog člana zaposleni nije odgovoran za štetu koju prouzrokuje poslodavcu«.
Lice zaduženo za zdravlje i bezbednost na radu ima niz obaveza koje obuhvataju pripremu akta preduzeća o bezbednosti, pripremu preventivnih mera, upoznavanje zaposlenih sa rizicima, obavljanje tehničke kontrole, a takođe prati stanje zdravlja zaposlenih, a po potrebi i izdaje rešenje o zabrani rada. Ono je neposredno ovlašćeno za saradnju sa službom medicine rada.
Budući da je interes sindikata u preduzeću da štiti zdravlje zaposlenih, čl. 45. st. 4. Zakona utvrđuje da će se odnosi sindikata i Odbora za bezbednost zaposlenih regulisati kolektivnim ugovorom. Ovde se ne precizira da li je to samo kolektivni ugovor kod poslodavca. Svakako, donošenje Opšteg kolektivnog ugovora o radu Republike Srbije obavezalo bi sve poslodavce na teritoriji Republike da preduzmu minimum mera u zaštiti bezbednosti zaposlenih, usaglašeno sa sindikatom i sa Odborom za bezbednost i zdravlje. Ovo se prvenstveno odnosi na preventivne mere, a manje na slučajeve kada je štetna posledica već nastupila. Kolektivni ugovor treba da precizira saradnju sindikalnog poverenika, poslodavca i osobe zadužene za zaštitu zdravlja i bezbednosti. Time se smanjuju slučajevi povreda, nastupanje rizičnih situacija, koje su regulisane na sledeći način: »Poslodavac je dužan da predstavnika zaposlenih, odnosno Odbor upozna:

	1) sa nalazima i predlozima ili preduzetim merama inspekcije rada; 2) sa izveštajima o povredama na radu, profesionalnim oboljenjima u vezi sa radom i o preduzetim merama za bezbednost i zdravlje na radu; 3) o preduzetim merama za sprečavanje neposredne opasnosti po život i zdravlje« (čl. 47).

Poslodavac vodi evidenciju o zaštiti i bezbednosti na radu. Na republičkom nivou, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku obrazuje Upravu za bezbednost i zdravlje na radu, koja je nadležna za upravni nadzor, organizuje i kontroliše rad inspekcije u oblasti bezbednosti, uključujući i kontrolu primene odredaba kolektivnih ugovora i ugovora o radu u delu koji se odnosi na bezbednost zaposlenih i zdravlje na radu. Inspektori imaju ovlašćenje da uđu u poslovni objekat, utvrde okolnosti u vezi sa bezbednošću zaposlenih, da izdaju nalog o obustavljanju rada kako bi se sprečile poledice štetne za zdravlje zaposlenih. Obaveza poslodavca je da u roku otkloni nedostatak ili nepravilnost i o tome obavesti nadležnu inspekciju rada.
Za poslodavce, pravna i fizička lica, predviđene su visoke kazne, čime zakonodavac želi da ostvari efikasno obezbeđenje zdravog rada i radne sredine.
Novi organi nadležni za zaštitu bezbednosti zaposlenih dokazuju da je zakon usaglašen sa uslovima tržišne privrede, njenom logikom i zakonitostima efikasnosti i profita. Međutim, manjkavost zakona vidimo, pre svega, u prilagođenosti njegovih odredbi industriji, nešto manje trgovini i uslužnim delatnostima, a najmanje se može primeniti u oblasti rada sa visokim tehnologijama, državnim institucijama i intelektualnim delatnostima (školstvo, zdravstvo, nauka, kultura). Tamo gde preovlađuje živi ljudski rad tržišna utakmica takođe je promenila način rada i odnose među zaposlenima, koji su formalnopravno uređeni po novim principima. Suštinski, to je sistem uređene neodgovornosti (ili sistemske neodgovornosti), ispunjen utakmicom koja razara pravila rada i ostatke ljudske i sindikalne solidarnosti.

Socijalna povelja Evropske unije utvrđuje pravo zaposlenih na »dostojanstvo na radu«. Ova naizgled etička odrednica zapravo je široka definicija koja omogućava da nacionalna zakonodavstva, uključujući kolektivne ugovore o radu, razrade pojam mobinga i njegovo sankcionisanje u praksi. Zdravlje zaposlenih u uslovima tržišne utakmice i borbe za profit preduzeća, kao i za ličnu promociju i napredovanje u hijerarhiji preduzeća, sve više je ugroženo stresom, koji preuzima primat kao uzrok bolovanja i velikih troškova za

zdravstvene fondove, u odnosu na klasične povrede i masovne nesreće na radu. Ova pojava postoji u svim privredama, uključujući privrede u tranziciji. Uslovi rada u klasičnim industrijskim granama svakako su i dalje rizični, ali postoje novi oblici diskriminacije zaposlenih u drugim granama i delatnostima. Zakon o radu Republike Srbije u čl. 18. uveo je zabranu svakog oblika diskriminacije zaposlenih, pa je i taksativno navedeno više vrsta moguće diskriminacije (po polu, starosti, verskoj, sindikalnoj, političkoj pripadnosti i dr.). Međutim,
		Uslovi rada u klasičnim industrijskim granama svakako su i dalje rizični, ali postoje novi oblici diskriminacije zaposlenih u drugim granama i delatnostima

borbe interesnih grupa u kompanijama jednih protiv drugih i grupa protiv pojedinaca označavaju mobing. Da je Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu regulisao pitanje mobinga bio bi celovit i moderan. Zbog pravne praznine u najskorije vreme moraće da se donese zakon o mobingu. U praksi zemalja Evropske unije postoje uputstva i preporuke sindikata zaposlenima kako da prepoznaju mobing, a sindikalnim poverenicima kako da postupe u ovim situacijama. Sudska praksa postoji u zemljama Evropske unije, što zajedno s izvesnim brojem teorijskih radova olakšava praktičan rad sindikalnih aktivista i drugih, koji moraju da deluju u svakodnevnim situacijama, u različitim radnim sredinama. Praksa u nas je tek u začetku: postoji spor koji je radnica iz Vrbasa povela protiv poslodavca, koji se vodi pred prvostepenim sudom od 2006. godine.2
Neki od najčešćih oblika mobinga, koje poznaje sudska praksa i praksa sindikata u Evropskoj uniji, su sledeći:

• izolovanje pojedinca–zaposlenog, nedavanje bitnih poslovnih informacija od strane kolega i/ili pretpostavljenih; • prekid komunikacije za vreme rada i odmora; • davanje prekratkih rokova i nerealno velikog obima posla, ili nedavanje posla; • sprečavanje žena da napreduju u poslu; • uskraćivanje obuke, pomoći i saradnje u radu pripravnicima i mladim zaposlenima; • diskriminacija, omalovažavanje starijih radnika i premeštaj na slabija radna mesta.

Mobing (mobbing) je engleska reč koja označava zlostavljanje i maltretiranje osobe koja se nalazi u određenom odnosu podređenosti ili zavisnosti. Dakle, bitan je status pojedinca kao zavisnog u određenoj organizaciji, hijerarhijskom poretku u preduzeću ili ustanovama. To mogu biti: mladi lekar stažista ili asistent na klinici, mladi radnici bez iskustva, samohrane majke u svim radnim sredinama, mlađi referent u organima uprave, profesor početnik u obrazovnim ustanovama. Takođe i stariji radnici, bilo zbog smanjenog radnog učinka, neprilagođenosti novim tehnologijama i neuklapanja u nove oblike i standarde organizacije rada, mogu biti žrtve mobinga.
O mobingu među menadžerima i intelektualcima ne iznose se činjenice u javnost. Menadžeri su opredeljeni za visoku karijeru, upravljačka mesta, visoke zarade i odgovarajući standard života. To dovodi do prikrivenih borbi među njima, koje retko mogu biti prepoznate izvan kompanije, sem u slučaju velikih zloupotreba službenog položaja i pronevera sredstava zaposlenih, kao što je slučaj sa menadžerima svetski poznate kompanije »Enron«.
Da je mobing postao problem prakse, ali i teorije, pokazuju sve češće rasprave i tekstovi stručnjaka iz oblasti radnog prava. Zato je Savez samostalnih sindikata Beograda organizovao skup pod nazivom »Kako se boriti protiv mobinga«, 21. marta 2008. godine. Profesor sa Megatrend univerziteta Živko Kulić istakao je da se u borbi protiv mobinga moraju uključiti predstavnici kapitala, rada i države. Profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu Senad Jašarević dao je definiciju mobinga: »to je zlostavljanje na radu, sa ciljem da se zaposleni izoluje ili natera da napusti posao«. Profesor je objasnio da strah od gubitka posla i rastući stres ne bi tako razorno delovali na odnose među zaposlenima da nije nestalo solidarnosti. To je suštinski problem koji se pojavio u praksi u procesu privatizacije i tržišne ekonomije, zasnovanima na egoizmu. Socijalni dijalog koji su učesnici rasprave o mobingu razmatrali kao zakonsku i sistemsku mogućnost i okvir kojim bi se, neposredno i posredno, uticalo na smanjenje mobinga, u Srbiji je jedva započeo. Međutim, ovo je hipotetička postavka, jer u praksi svi preduzetnici stiču dobit, eksploatišući zaposlene. Podaci iz početka 2008. godine pokazuju da oko 600.000 lica radi bez legalno zasnovanog radnog odnosa. Ta masa ljudi prihvata sve uslove rada, obara cenu rada i predstavlja grupu koja je najviše izložena različitim oblicima mobinga. Legalizacija statusa radnika je takođe način borbe protiv mobinga, ako ne preventivno onda njegovo naknadno prepoznavanje u praksi i njegova eliminacija.
Edukacija zaposlenih, sindikalnih poverenika i inspektora rada je ne samo potrebna, već ukazuje na složen problem – teško je u praksi dokazati mobing. U praksi ima malo

slučajeva koji mogu da budu osnov sudovima za zauzimanje jedinstvenog stava u postupku po tužbi zbog mobinga. Ovde je snaga kapitala ta koja određuje status radnika kao zaposlenog, pa i kao tužitelja, odnosno stranke u sudskom sporu. Zakon o radu zabranjuje poslodavcu uznemiravanje zaposlenih, ali ne precizira bliže ovaj pojam, pa je šikanu teško dokazati na sudu. Ovo važno pitanje izneo je sudija Vrhovnog suda Srbije Predrag Trifunović, koji je istakao da je najveći problem što sama žrtva mora da dokazuje mobing. Po rečima Trifunovića, mobing je u praksi korišćen radi smanjenja viška zaposlenih, ali i odstranjivanja političkih protivnika. On je naveo jedan konkretan primer iz svoje sudske prakse: »Sećam se slučaja kada je urednik lokalnih novina, nakon promene vlasti, otpušten. Odlukom suda, vraćen je na posao, ali mu je dodeljeno da radi pijačni barometar, kao pomoćnik novinara sa srednjom školom. Nažalost, iako je presuđeno u korist žrtve političkog mobinga, novo ‘radno mesto’ je u toj meri bilo degradirajuće za čoveka sa završena dva fakulteta, da je umro nakon
		Pol Gogen, gore - Okean satire »kontinentalno tlo« i ostavlja samo »ostrva« dole - Svinja koja je prožderala ljude poprima crte Fanura i Fatuhuija, dva diva

tri dana«.3 Kao i drugi stručnjaci, sudija Trifunović smatra da zakonska regulativa treba da se dogradi.
Već smo napomenuli da pravna praznina u vezi sa mobingom postoji u Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu. To su istakli i drugi učesnici u raspravi, među njima i dr Aleksandar Ilić, predsednik udruženja Stop mobingu, koji je rekao: »Kao da je neko namerno sastavio i doneo takav zakon, kako bi lakše završio tranziciju. Nadam se da ćemo dobiti poseban zakon o mobingu, kao i zakon o sindikatu«.4
Ovde već treba otvoriti pitanje: gde su bili predstavnici zaposlenih – timovi pravnika reprezentativnih sindikata, koji bi trebalo svojim amandmanima da unesu pojam mobinga

u postojeći Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Ili su se sindikati uplašili visoke nezaposlenosti i ne postavljaju visoke zahteve poslodavcima? U svakom slučaju, ove primedbe treba dostaviti njima. Zakon o mobingu mora jasno da definiše biće ovog dela (šta znači mobing), kako bi mogao da se sudski procesuira. U raspravi je istaknuto da je mobing u privredi Srbije dostigao razmere ekonomskog i društvenog zla. Ovaj problem prvi su definisali sindikati Vojvodine, označivši kao svoj prioritetni zadatak zahtev vladi da se donese zakon koji reguliše ovu materiju. Docent na Megatrend univerzitetu dr Vesna Baltezarović naglasila je da je borba protiv
		Podaci iz početka 2008. godine pokazuju da oko 600.000 lica radi bez legalno zasnovanog radnog odnosa. Ta masa ljudi prihvata sve uslove rada, obara cenu rada i predstavlja grupu koja je najviše izložena različitim oblicima mobinga

mobinga uzaludna bez sindikata, jer je pojedinac nemoćan da se suoči sa grupom ili menadžmentom. Ona je iznela podatak da u svetu godišnje od svih evidentiranih zaposlenih da trpe mobing, njih 8% izvrši samoubistvo. U SAD svaki četvrti zaposleni je žrtva mobinga, dok u Evropskoj uniji broj takvih radnika dostiže tri miliona. Svakako, efekat razvoja višeg nivoa pravne svesti kod zaposlenih i sindikalnih poverenika pokazao se u broju prijavljenih i procesuiranih slučajeva mobinga. Ali visoke cifre pokazuju nešto drugo – da neoliberalni globalni kapitalizam nikoga ne ostavlja bezbednim, bar što se tiče sigurne poslovne perspektive. U našim uslovima visoke nezaposlenosti i siromaštva, mnogi zaposleni prepoznaju mobing, ali ga svesno trpe u strahu od otpuštanja. U raspravi je učestvovala i klinički psiholog Mirjana Vuksanović, iz Doma zdravlja »Milutin Ivković«, koja je ukazala na glavnu posledicu mobinga, a to je stres. Psiholozi su utvrdili kriterijum za mobing: smatra se da postoji ako se javlja bar jedanput nedeljno i traje u periodu dužem od šest meseci.
Predstavnik Ministarstva za rad i socijalnu politiku Snežana Bogdanović je istakla da Zakon o radu predviđa sankcije za poslodavce koji uznemiravaju zaposlene. Međutim, rukovodilac u sektoru za rad naglasila je da ovo Ministarstvo želi da proveri stanje mobinga u praksi, kako bi utvrdilo adekvatne mere sankcionisanja. Navela je primer zaposlenog kome poslodavac onemogućava da iskoristi zakonsko pravo na godišnji odmor, i upućuje da takav zaposleni traži zaštitu države. Ovaj primer smatramo previše jednostavnim i benignim da bi bio karakterističan za mobing u realnoj praksi.
Racionalan pristup imao je predstavnik Unije poslodavaca Srbije, njihov sekretar Zoran Pualić, koji je istakao da se bez tripartitne akcije »ništa ne može učiniti protiv mobinga«, ističući da je svakom poslodavcu cilj da ima mir u kolektivu i »da je Unija poslodavaca zainteresovana strana koja će učestvovati u borbi protiv mobinga«.

Zapušteno stanje u oblasti tripartitnog dijaloga i saradnje u Srbiji donelo je mnoge negativne posledice u svim oblastima sveta rada, a posebno se odrazilo u oblasti zdravlja i bezbednosti na radu. Ovo je široka oblast pravne regulative i prakse, koja obuhvata sve poslodavce i zaposlene, sve oblike zapošljavanja i u kojoj su se pokazali tehnički problemi, pitanja bezbednosti zaposlenih, ali i najnovija pojava u tržišnoj privredi koja se označava nazivom mobing. Težina i razmera ove pojave pokazuju da nije lokalna, kao da ni suzbijanje ne može biti sprovedeno putem lokalne akcije, već delovanjem na najvišem republičkom nivou, u okviru rada Ekonomsko-socijalnog saveta Vlade Republike Srbije. Svakako je neophodno što brže donošenje zakona kojim će se sankcionisati mobing, jer je na skupu Saveza samostalnih sindikata Beograda rečeno: »Maltretiranje je efikasnije od otkaza«.
Bezbednost i zdravlje zaposlenih više nisu ograničeni okvirima klasičnih industrijskih rizika, već se sve više iskazuju kroz različite oblike psihičkog maltretiranja.
Mobing je proizvod tržišne privrede i više neće moći da bude eliminisan kao društvena pojava. Međutim, uređeno delovanje sva tri socijalna partnera može da ga smanji i ukine najdrastičnije i najprimitivnije oblike mobinga, od kojih smo neke naveli u ovom tekstu.

	Dubravka Stajić

Bibliografija
»Mobing na radnom mestu« i »Nemar kosi neimare«, u: Sindikalni poverenik br. 3124/315–316, 31. 03. 2008, str. 12–33.

1 Žan Bodrijar, Politika 4. 04. 2008, str. 28 i 5. 04. 2008, str. 29.
2 Radi predstave o uslovima i oblicima mobinga u Srbiji navodimo primer iz lanca velikih supermarketa (obaveštenje dobijeno u pravnoj službi centrale UGS Nezavisnost): kasirke u lancu supermarketa ne mogu da napuste radno mesto osam časova, nose pelene za odrasle osobe i obavljaju fiziološke potrebe u njih, a presvlače se posle završetka svog radnog vremena.
3 Sindikalni poverenik, 31. 03. 2008, str. 12.
4 Sindikalni poverenik, op. cit, str. 12.