Zastrašujuće đačko doba

Koga je briga u ovoj zemlji i ovoj državi o našoj deci, u kakve nam škole idu, kakve nastavnike imaju, po kakvim programima rade, u kakvo se obrazovanje i vaspitanje deca uvode, zašto smo u evropskom rangiranju na dnu po rezultatima pokazanog znanja itd. Resorni ministri za ovakva pitanja nemaju interesa, roditelji nemaju vremena, a škole prepuštene same sebi nemaju ni snage ni motivacije za samopreispitivanje (obrazovanja i vaspitanja) u sistemu opšteg raspada i nefunkcionalnosti. Raspad obrazovnog sistema vodi »kraju istorije«, ono obesmišljava život, vodi u društvo bez budućnosti!
Šta je obrazovanje?
»Obrazovanje nije potrošnja, ono je investicija«, tako nekako rekao je jedan naš političar i odmah potom uveo je veronauku u škole.
Ali, šta »izvorno« znači obrazovanje – uključujući i vaspitanje?
Obrazovanje znači »stvaranje« ili »otkrivanje« obraza i lica. Onaj ko je obrazovan (a uključujući k tome i vaspitan), taj/takav ima »obraz«, »ima lice«, ima »šansu« da postane ličnost koja je vredna pažnje i uvažavanja. Neko ko je bez-obrazan, bez-ličan, ne-otesan, raz-ularen, za njega se može reći da je ne-oformljen, ne-uljuđen, »jedva neka jedinka, bez kolektivnog značaja« (Ž.-P. Sartr). Obrazovanjem se stiču sadržina i forma, obrazovanje i ne može biti ništa drugo već formiranje celovite i slobodne ličnosti. Upravo zbog toga obrazovanje je conditio sine qua non svake zajednice i društva koje drži do sebe i svog civilizovanog opstanka. Decu šaljemo u školu da se obrazuju, da »postanu ljudi«, ličnosti, da steknu znanje i vaspitanje, naravno, ono vaspitanje koje izlazi iz kruga osnovnog i tradicijskog »porodičnog vaspitanja«. Dakle, mi decu ne šaljemo »na ispašu« već u instituciju u kojoj će biti sigurni, u kojoj će učiti valjane stvari i sticati znanja, u kojoj će učitelj ili nastavnik biti autoritet ne zato što je »taj«, već zato što je »takav« zbog svog znanja i ljudskih vrlina.
Danas slike žalosnih doživljaja najviše stižu iz zatvora i škola. Iz zatvora i škola se najviše beži, u zatvorima i školama ima najviše nasilja, u zatvorima i školama vlada najveća nesigurnost, u zatvorima i školama ima najviše potkupljivosti, u zatvorima i školama ne postoji poštovanje autoriteta znanja, u zatvorima i školama nema ni prava ni morala. Da ironija bude veća, i škole i zatvori imaju potrebe za stražarima i »čuvarima reda«, samo kod nas raste potreba za stražarima u školi a u svetu je sve manja potreba za zatvorskom stražom. U kulturnom svetu (kojem ne želimo da se priključimo) roditelji decu šalju sa napomenom da paze i vole svoje vršnjake, kod nas roditelji šalju decu u školu sa naredbom, »ako te neko udari vrati mu dvostruko«. Taj arhajski princip surovog taliona (»oko za oko...«) prenet je u našem sistemu obrazovanja na decu. Škola je samo naličje Hobsovog prirodnopravnog odnosa koji vlada kod nas, da je čovek čoveku – nečovek! Prilično naivno izgleda ono opravdanje da će uvođenje veronauke uneti blagost kod dece, smernost, krotkost, pobožnost koja oplemenjuje... Pa kako crkva da ispuni tu vaspitnu zadaću kad smo svedoci kako patrijarha pokušavaju njegovi najbliži da detronizuju mimo svih crkvenih kanona i obzira?
Od devedesetih do danas nestale su na ovim prostorima države, klase, socijalni slojevi, etničke grupe, pojedinci, identiteti... Obrazovanje je gotovo dvadeset godina na sporednom koloseku. Za to vreme protutnjalo je nekoliko neosmišljenih i jadnih »reformi« obrazovanja.
Ni vlast ni struka nisu imale na umu da je reforma obrazovanja ozbiljna, ako ne i najkompleksnija intervencija u jednom društvenom sistemu i državi. Ona se ne izvodi bez složene prethodne pripreme, bez temeljne analize postojećeg »stanja stvari« u obrazovanju, bez dobro obezbeđene finansijske logistike, bez socijalnog konsenzusa

(bez konsenzusa relevantnih socijalnih činilaca), bez valjane normativne podloge, bez realno postavljenih ciljeva obrazovanja, konačno, bez valjane procene efekata i različitih posledica koje mogu proisteći iz reforme obrazovanja. Reforma obrazovanja je najznačajniji događaj u kulturnoj istoriji jedne nacije ili jednog naroda koji suštinski menja njegov civilizacijski kod, njegov mentalni i moralni sklop, njegovu istinu i njegov »pogled na svet«, njegovu tradiciju i zbilju. Reforma obrazovanja ispoljava se u mnoštvu svojih komponenti – antropološkoj, psihološkoj, ekonomskoj, političkoj, sociološkoj, kulturološkoj, ideološkoj – i zato se ne preduzima niti
		Pol Gogen, Priča o Orou, sinu Taaroa: dve sestre prilaze Vairaumati dok se ova kupa

olako niti na brzinu, još manje iz pomodnih razloga ili političkih motiva, a pogotovu ne bez potrebne »stručne snage« i podrške »subjektivnog faktora« u polju obrazovanja. Pogrešni potezi su nedopustivi a greške neoprostive. Drugim rečima, opravdanja za loše pripremljenu koncepciju reforme ne može biti, naročito ne – u sistemu nestabilnih političkih institucija, nejakih ekonomskih mogućnosti, neustaljenih socijalnih vrednosti, neizvesne demokratske perspektive, nerazvijene pravne regulative i pod hipotekom (stigmom) preživele ideološke matrice u nemilosrdnim tranzicijskim tokovima u kojima se – iznuđeno ili svojevoljno – danas nalazi srpsko, odnosno srbijansko društvo. Koliko je ozbiljna stvar reforma obrazovanja više su ukazivali oni koji su imali manje razloga da od nje strahuju, nego mi koji smo u nju uleteli »kao bula u jagode«. Da ironija bude veća, na brojne opasnosti i sprudove koji prate reformu obrazovanja u zemljama iz zone socijalizma/komunizma, a mi tu spadamo »par excellence«, ukazale su brojne studije iz sveta zapadne Evrope i ugledni analitičari makrodruštvenih prilika. Primera radi, poznati britanski filozof i socijalni teoretičar lord Ralf Darendorf je u svojoj studiji Universities after Communism (Univerziteti posle komunizma) ozbiljno ukazao na probleme reforme obrazovanja u onom društvu koje nije upoznalo takmičarski princip u obrazovanju, koje nije stvorilo intelektualnu elitu, koje nije kultivisalo liberalni duh i koje je ogrezlo u monističkom »pogledu na svet«. Ovaj korpus problema u nekoj našoj »prethodnoj« fazi mi ne samo da nismo »konstatovali«, mi se na to nismo ni »osvrnuli«. Drugi primer, jedna ekonomski snažna država EU – Nemačka, pedantno i dugotrajno je pretresala svaki »segment« reforme univerzitetskog obrazovanja. Nijedno pitanje nije bilo potcenjeno i nijedno ekonomski marginalizovano. Otuda ni reformskim iznenađenjima kao ni preteranim oduševljenjima nije bilo mesta. Reforma je prošla, i još uvek prolazi test argumentovane rasprave i ozbiljnog kritičkog diskursa.
Kod nas, međutim, vertikalu obrazovanja, od osnovnog, preko srednjoškolskog do univerzitetskog, nije pratila javna rasprava, još manje konsenzus oko temeljnih pitanja obrazovanja. Obrazovanje je »ovde i sada« ostalo »opšte mesto« grubog sistemskog nemara i doslednog prezira. Ono i dalje čami na sporednom društvenom koloseku, za obrazovanje su zaduženi sporedni i nekompetentni ljudi; za obrazovanje je izdvajan sporedan i skroman novac (ministarstvo nikada nije pokazalo zanimanje za hronično lošu materijalnu situaciju u obrazovanju, ali je inostrane donacije republičko Ministarstvo olako arčilo), obrazovanje je regulisano sporednim zakonodavstvom, za obrazovanje su zaduženi sporedni policajci, o pravima deteta škola i nadležna prosvetna inspekcija nemaju pojma...
Pa šta to znači? Da smo »malo« preoblikovali đačku idilu. Bilo je »Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba«, a sada je »Od kolevke pa do groba, čisti horor đačko doba«...

	Radivoj Stepanov