Bura na Arhijerejskom saboru

Lađa crkvena se ljulja u talasima mutnog političkog mora Srbije

Majsko zasedanje Arhijerejskog sabora SPC ostaće upamćeno po prejakim rečima izgovorenim na saboru i oko sabora. Znamo iz istorije da je na saborima bilo burnih i bučnih rasprava čak sa ozbiljnijim telesnim povredama. Ovde nije tako bilo, iako se vikalo »da se i na ulici čulo«. Mnogo je rečeno u saopštenju – Pravoslavlje, 1. 06. 2008. – ali je više nedorečenog pa i namerno prećutanog. Sabor je »bio suočen sa velikim duhovnim izazovima našeg vremena«. To je apsolutno tačno, ali sve zapinje oko odgovora na izazov. Neki su pominjali puč i raskol, ali do toga nije došlo i dobro je što nije. U saopštenju je duži pasus posvećen medijima i saborski oci i učitelji grme protiv medija koji su navodno krivi za sve. Ni to nije novo, jer naša se Crkva odavno ne snalazi u svojim odnosima s javnošću.
Nevolje počinju s onim što svi znaju – i iz crkvenih izvora – a o čemu u saopštenju nema skoro ničeg.
Ne znamo tačno ni dnevni red niti eventualne izmene i dopune na samom saboru, iako znamo sve otvorene probleme u Crkvi o kojima se odavno govori. Govori i spori javno među samim vladikama. Sve to oko patrijarha je i jasno i nije. Sinod je preuzeo svu vlast i sva ovlašćenja, ali patrijarh »nije razvlašćen«. Sinod može da obavlja »tehničke« poslove,

ali nije jasno koji Sinod i u kom sastavu i kako će to funkcionisati. Istekao je mandat dvojici episkopa, a novi članovi nisu imenovani, što je po Ustavu SPC obaveza sabora i sada se ne zna da li je Sinod legalan kao kolektivni organ, budući da je patrijarh harizmatski »muž« Crkve sve dok ne premine. Niko u ovom momentu ne zna
		SPC je pred izazovom otvoriti se za druge i drugačije hrišćane ili se zatvoriti u sebe

zbog čega je umirovljeni episkop Atanasije – uticajni teolog i još uticajniji ideolog SPC – napustio sabor. Izgleda da je oko toga i palo mnogo polemičke krvi, pa je iz nekih razloga to u saopštenju ovako objašnjeno – »Za Crkvu je prihvatljivo i to da zbog ponašanja pojedine svoje sabraće sabor napusti episkop umirovljeni Atanasije«. Najzanimljivije je da su oko nekih krupnih problema nađene neke formulacije – dok se bura ne smiri – koje deluju dvosmisleno. Zna se – Republika je o tome pisala – da je episkop bački Irinej prihvatio dokument iz Ravene kojim se pomirenje sa rimokatolicima promiče napred, ali se zna da je pod uticajem RPC veliki broj vladika protiv toga, međutim, u saopštenju stoji sibilinska fraza da »dijalog u Raveni nije ipak vođen na štetu pravoslavne crkve«. Dobro je ako je tako, ali dobre namere nisu dovoljne i SPC je pred izazovom otvoriti se za druge i drugačije hrišćane ili se zatvoriti u sebe. Ima mnogo njih koji bačkog vladiku zovu »papistom« i otvoreno govore o »izdaji pravoslavlja«. I sama crkvena pitanja su tako »objašnjena« u saopštenju. Zna se da se u SPC odavno pripremaju neke reforme u liturgiji, ali poveći broj vernika javno demonstrira protiv toga. Neki su sveštenici stupili u štrajk glađu, a na transparentima demonstranata stoji jasna poruka – »Vladike, ne prevodite nas u rimokatolike«. I to će mirovati jedno vreme, a zna se da su problemi otvoreni – ako ih izbacimo kroz vrata oni se vraćaju kroz prozor.

Oko toga je zapravo i krenula bura na saboru, odnosno oko Kosova kao »otvorene rane« za SPC. Neke su činjenice tu dobro poznate, ali ko zna zbog čega se o njima ne govori. Klerikalizacija ne donosi ništa dobro Crkvi, kao ni društvu. Milošević je imao lukavu politiku. On je javno uvlačio Crkvu u politiku, a svojim je generalima govorio ironično o

vladikama, a za patrijarha je ponavljao da je »onaj nejaki Pavle«. Istorijske rezultate svi znamo – SPC i danas stoji pod ratnim krstom pogrešne politike. Sada kada se nazire poraz forsirane klerikalizacije, koju je vodio V. Koštunica, mnogo toga izbija na videlo. U taboru kosovskog vladike Artemija sve je jasno – za njega su i B. Tadić i vlada izdajnici a jedino rešenje je u otvorenom svrstavanju SPC uz DSS–SRS–NS. On javno zasipa medije svojim apelima u smeru takvog svrstavanja koje je – po njemu – spas i za Crkvu i za državu. Sada se ne zna samo jedno – da li su plodovi politike V. Koštunice većma gorki za državu ili za SPC. Premijer je od ministarstva vera načinio bezmalo ministarstvo sile i sukobio se oko toga i u zemlji i u EU odakle stižu sasvim jasne poruke o famoznom zakonu o crkvama i verskim
		Pol Gogen, Priča o Orou, sinu Taaroa: dve sestre prilaze Vairaumati dok se ova kupa

zajednicama. Srećom, ni sve vladike o Kosovu ne misle isto jer postaje jasno da za Kosovo neće biti dovoljne patetične fraze i epski slogani koje prvi ministar srpske vlade umeće u svoje poruke naciji koje bezmalo svakodnevno upućuje. On je očigledno zaboravio da te poruke čitaju i u Evropi. Tu su se lomila koplja na saboru a to se zvalo – nezvanično sasvim – druga tačka dnevnoga reda. Nije mali broj vladika koji govore da se na Kosovu mora razgovarati sa »postojećim vlastima«, da se mora gledati u oči jednoj stvarnosti, odnosno da se na Kosovu mora razgovarati sa živim Srbima i sa živim Albancima, a ne samo s onima koje tamo forsiraju V. Koštunica i njegovi loši ministri. To je jasno i samom mitropolitu Amfilohiju koga mnogi doživljavaju – s razlogom – kao pobornika jedne »tvrde« struje. Sučeljeni tabori na saboru znaju, i to sasvim dobro, »na kome je carstvo«, ali lađa crkvena se ljulja u talasima mutnog političkog mora Srbije. Nema među saborskim ocima mnogo njih kojima nije jasno kuda vodi famozna »sabornost« koja je postala pokriće za loše shvaćenu politiku »nacionalnog pomirenja« o kojoj u novije vreme i šef države B. Tadić govori – ne mnogo jasno ili politički sasvim neartikulisano. Sada kada se vidi početak kraja političke upotrebe Crkve od strane V. Koštunice zna se i to da je nacionalno pomirenje moguće u istini i na istini po rečima Hristovim. Drugačije neće ići. Već se zna i to da zbog Koštunice ni u SPC neće biti proliveno mnogo suza – kada on »odlazi«, kako se govori – jer s ovakvom politikom srpski premijer nije trebalo ni da dolazi. O svemu tome je bilo reči na saboru, ali se još ne zna kako će se stvari prelomiti – tabori se bore ljuto i mešaju se glasovi razuma s nekim čak glasovima nekakve – još se nekima tako čini – spasonosne monarhističke nostalgije. U svakom slučaju, majsko zasedanje sabora se zaista suočilo s velikim izazovima vremena, ali tek predstoji veliki posao suočenja s prošlošću i podvlačenja crte ispod jednog od najmučnijih poglavlja u novijoj istoriji SPC. Sve će biti jasnije kada budu objavljeni zapisnici sa sabora i kada se bude videlo sve ono o čemu se nagađa – da li su odgovori sabora bili na visini »velikih izazova našega vremena«.

Pod bremenom godina i bolesti patrijarh Pavle ne pristaje na izgubljene bitke unapred. On se odavno ironično odaziva na knjige u kojima ga slave kao »živog sveca« i otvoreno se smeje lošim pesnicima koji mu sastavljaju tropare za života. I onima koji ga ovako neukusno glorifikuju i onima koji ga zovu »nejaki« on nema mnogo da kaže. On ipak zna da ga u svemu drži trud savesnih lekara na VMA i molitve koje mu kao najdublje želje šalju vernici. Kada ga je nakon bure na saboru posetila visoka delegacija sa mitropolitom Amfilohijem na čelu, da mu ipak podnese izveštaj, on je izgovorio reč po kojoj će ostati upamćen – »Hvala Bogu velikome za mir i jedinstvo naše svete Crkve«. Znao je kako je tekao sabor – a kako, to on jedini zna – i sasvim je jasno sve komentarisao. To potvrđuju i njegove izjave u susretu sa bosanskim kardinalom Puljićem. Sve ostalo je politika koja je i nekima u Crkvi sudbina, a ta politika je – na relaciji crkva–država i obratno – do sada bila loša.
Beogradske novine prenose izjavu prvog čoveka Sinoda, mitropolita Amfilohija, koji se navodno Bogu moli da ne bude patrijarh srpski jer mu je »mnogo i ovo što je«. Lepo zvuči ali je u najmanju ruku dvosmisleno. Vladike sve brže proširuju svoje zvanične titule i one su sve čudnije jer odavno se ne poklapaju s realijama ni istorijskim ni geografskim – uostalom, volja za moć i ne mari za to.

	Mirko Đorđević