Skandalozna izjava Tadića

Predsednica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije Vesna Pešić ocenila je danas kao »skandaloznu« izjavu predsednika Demokratske stranke (DS) Borisa Tadića da i demokrate i socijalisti imaju »svoj bol zbog izgubljenog predsednika«.
Pešić je agenciji Beta rekla da je LDP podržala pravljenje vlade sa Socijalističkom partijom Srbije kao pitanje pragmatičnosti, ali je dodala da za formiranje te vlade nije traženo da se smrt »diktatora«, koji je uništio Srbiju devedesetih godina, poistoveti sa ubistvom prvog demokratskog premijera Srbije.
»Ne iznenađuje nas to da će socijalistima biti nuđene kule i bregovi zato što je to postalo uobičajeno kod stvaranja novih vlasti, ali na jučerašnjem sastanku DS-a nije bilo potrebno da Boris Tadić ide toliko daleko da izjednačava smrt Slobodana Miloševića sa ubistvom Zorana Đinđića«, istakla je ona.
Prema njenim rečima, time se nepotrebno iskazuje poštovanje prema bivšem lideru SPS-a i predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, koji je umro u pritvoru Haškog tribunala.
»Ovakve izjave ukazuju na opravdane sumnje da li će vlada liste ‘Za evropsku Srbiju’ i SPS-a biti proevropska ili će hteti da spasava poraženu politiku Slobodana Miloševića iz devedesetih godina«, naglasila je Pešić.
Lider DS i predsednik Srbije Boris Tadić rekao je na jučerašnjoj sednici Glavnog odbora DS da su i njegova partija i SPS suočeni sa činjenicom da lideri stranaka »nisu među njima« i da obe »imaju svoj bol«, ali da moraju u budućnosti da pokažu spremnost i nađu bolju šansu za svakog građanina Srbije.

	Beta,  8. 06. 2008.

Predsednik bez šminke

U Srbiji se za vladare uvek nađu nekakvi izgovori. Bolji su u prirodi nego na ekranu. Nekada se govorilo »eh kada bi Tito znao za ovo«, nego, eto, ne zna, pa zato stvari idu loše. O Miloševiću se govorilo da je za sve kriva njegova žena. On je dobar, a još je i bolestan. Ima »visok šećer«, a taj visok šećer je dobio jer se žrtvuje za srpski narod. Dinkić za Tadića kaže da je tako dobar da ni »cvet ne bi zgazio«. Ako poneki cvetić i zgazi najčešće se krivica baca na preterani marketing. Neko ga je prešminkao. Ne misli on tako, već to što priča mu šapuće Šaper. A mora se, dešava se, pragmatična politika svašta traži od vođe koji pravi proevropsku vladu.
Postavlja se pitanje kako neko može stalno da se šminka? Ima li momenata kada je bez šminke? Ako je Boris Tadić stalno pod šminkom onda mu je šminka priroda. Nema sakrivene prirode koja je dobra, nego je to što vidite i čujete prirodna šminka. Kako se prepoznaje da je šminka isto što i priroda? Šminka u politici mora da bude funkcionalna. Ako se pređe granica funkcionalnosti, to jest ako šminka prestane da služi nekom cilju, onda to znači da je progovorila priroda i da je pred nama čisto lice bez i trunke šminke.
Pravljenje vlade je pragmatična stvar, pa je šminka potrebna samo u onoj meri u kojoj je potrebno obaviti pristojne razgovore sa partijom koja je upropastila zemlju tokom devedesetih godina. Shvatamo za toliko. Znamo da treba da se nude i kule i bregovi. To je već uobičajena stvar kod podele plena, to jest kada se pravi vlast. Ali izgleda da se ne radi o tome o čemu smo mislili. Predsednik ne obavlja tu uobičajenu i pragmatičnu stvar. Kada kaže »stegnite ruku onima sa kojima ste se sukobljavali 90-ih godina i nađite zajedničko rešenje za bolju budućnost«, stvar je samo malo preglumljena. Ali kada kaže da su »DS i SPS suočeni sa činjenicom da lideri tih stranaka nisu među njima i da obe imaju svoj bol, ali da moraju u budućnosti da pokažu spremnost i nađu bolju šansu za svakog građanina Srbije«, to ne može biti šminka, nešto funkcionalno i pragmatično, nego namera da se sačuva i obodri ono što je bila suština 90-ih godina.
Tadić neće da ta prošlost bude mrtva. Pretrajaće tako što će se Milošević izjednačiti sa Đinđićem.
Ovo nije Šaper, ovo je on njim samim. Za stvaranje vlade sa SPS-om nije potrebno iskazati poštovanje prema Slobodanu Miloševiću. Još manje se za taj posao traži da se smrt diktatora i masovnog ubice izjednači sa ubistvom prvog demokratskog premijera Srbije, Zoranom Đinđićem. Posle ove spontanosti više nema mesta Tadićevoj rečenici u kojoj on konstatuje da je dobijena »istorijska pobeda«.
Građani na izborima jesu rekli da neće devedesete i za to su glasali. Oni su se odrekli srpskog nacionalnog programa koji muči i uništava ovu zemlju već dva veka. Ali sada Tadić ima problem. Ne zato što će praviti koaliciju sa jednom malom strankom preostalom od Miloševića, nego zato što on sa glavnom temom tih devedesetih nije raskrstio.
Izgleda da se ne radi samo o famoznoj matematici, koja ga tera u jednu neobičnu koaliciju, da bi spasao proevropsku vladu. Matematika mu dobro dođe da spase srpski nacionalizam od poraza, koji se dogodio na majskim izborima.

	Vesna Pešić Peščanik.net, 8. 06. 2008.