Forsiranje »pomirenja«

Imamo li samorazumevanja?

U raspletu nove političke krize oko sastavljanja vlade nisu se birale reči. Ona o nacionalnom pomirenju bila je jedna od »najubojitijih«. Umesto da se demokratske snage dovijaju kako bi izbegle glupiranje sa pričom o ad hoc nacionalnom pomirenju sa političkim naslednicima onih koji su devastirali Srbiju i okolinu, oni prednjače u hvalisanju »pomirenjem«. Malo im je, pri tom, da proglase »partijsko pomirenje«, za koje bi dozvolu mogli da traže samo od svojih članova. Glasači će se o tome izjasniti na narednim izborima. Neka se svako slobodno divi sebi i svojima, kaže predsednikov savetnik. Predsednik je pitanje otvorio još dramatičnije već poslovičnom frazom da »svako ima svoju nesreću i svoju bol«, ali da to ne sme biti prepreka na putu ka uspostavljanju društva socijalne pravde i jednakih šansi...
Pre nego što se zamislimo nad političkim imperativom nacionalnog pomirenja, zapitajmo se na kojim je vrednosnim osnovama utemeljena buduća »proevropska« vlada. Ima li među akterima »istorijskog« sporazuma DS-SPS i ostali elementarnog poverenja bez kojeg nema ni najmanjeg, makar i kratkotrajnog a uspešnog dogovaranja? U stvarima običnih ugovora ali i tzv. nacionalnog pomirenja, kažu stručnjaci, neophodna je »psihološka« baza-poverenje. Tako američki sociolog Martin Lipset, u knjizi Demokratski vek, zaključuje: »Teško je ako ne i nemoguće pregovarati sa ljudima u koje nemate nimalo poverenja«. Smatra se da je uspostavljanje poverenja osnova preobražaja društva nakon dramatičnih, autoritarnih ili diktatorskih vladavina. Osećaj stabilnosti i poverenja, kako među političkim akterima tako i u relaciji građana i vlasti, ne dostiže se preko noći, a posebno ne bez raskida sa »nepravičnom« prošlošću.

Prema iskustvima svih koji su sami ili uz pomoć međunarodnih institucija krenuli ka pomirenju, pomirenje je »teško«. U vremenu tranzicije društva ka uspostavljanju demokratskih institucija, garanta buduće političke stabilnosti i elementarnog poverenja u društvu i među političkim akterima, mora doći do makar elementarnog raskida sa prošlošću. Uspostavljanje raznih varijanti komisija za istinu (i pomirenje) ili istražnih komisija koje bi kao osnovni zadatak imale ispitivanje kršenja ljudskih prava, od masovnih do političkih ubistava, kroz metode lustracije ili, za teže oblike, krivičnog gonjenja, bile su prva stepenica ka »normalizaciji«. Da bi se dostiglo poverenje u institucije a zatim i kakvo-takvo pomirenje, sa političke scene, iz sudstva, vojske i policije, moraju da odu akteri nepravične prošlosti. Znamo da u SRJ i Srbiji ništa slično nije preduzeto. Komisija za istinu i pomirenje koju je, odmah nakon pobede nad Slobodanom Miloševićem, osnovao novi jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica raspala se zbog neslaganja oko načela delovanja i nadležnosti. Malo ko se zbog toga zabrinuo, a mnogo ih je kojima je to bila najradosnija vest. Kako bismo se, inače, i danas bavili »velikim« temama kao što su misli, osećanja, očekivanja i »prihodi« Ivice Dačića, Dragana Markovića Palme, Vojislava Šešelja i, zaista, još mnogih.
Knjiga, zbornik tekstova, Teško pomirenje (priredio Enver Đuliman), pojavila se i kod nas, baš nekako u vreme nastanka Koštuničine komisije. Ona nas upozorava da se karakter promene jednog režima pokazao kao najvažniji za perspektivu napretka društva koje je doživelo »promenu«. »Rezultat obračuna u sledećoj fazi, ima važan uticaj na dalji razvoj demokratije«, podsećaju autori na primerima dvadesetak zemlja koje su institucionalizovale »obračun«. Autori dalje upozoravaju na značaj »kolektivnog pamćenja o prošlosti«, koji utemeljuje demokratsku kulturu i obrazuje građane u novim, pre svega humanističkim vrednostima. Uspostavljanje elementarne granice u društvu u relaciji pravično-nepravično, pravo svakoga na život i ljudski dostojan život, legitimizuje novu vlast i počinje da »radi« poverenje u nju. Vlast koja to omogući, pokazuju primeri »teškog pomirenja«, integriše društvo oko novih vrednosti i, istovremeno, sebi omogućuje neophodnu stabilnost za sprovođenje dalje institucionalne promene. »Način na koji će pitanje grubih kršenja ljudskih prava u prošlosti biti rješavano, često je odlučujuće za sposobnost nove demokratske vlade da politički preživi i ojača demokratiju.«

U Srbiji je 2003. godine, nakon atentata na premijera Zorana Đinđića, postalo jasno da je zakasneli obračun sa akterima prošlosti potkopao i destabilizovao novu vlast i omogućio organizovanje državnog udara. »Sablja« je samo počela da rešava taj problem koji je, uskoro, gotovo zaboravljen...
Iskustva zemalja koje su prošle kroz razne forme procesa očišćenja i katarze pokazuju da promene nisu uvek uspešne niti moraju da se stabilizuju i pokrenu društvo napred. Neretko dolazi do procesa destabilizacije i »unazađivanja« i zbog toga je važno odmah postaviti pitanje odgovornosti i krivice. Tamo gde nije došlo do »raskida sa prošlošću«, ustanovljavanja krivice i kazne kao puta ka oprostu i pomirenju, stare snage se brzo

odlučuju za razne forme revanšizma. Prema uspostavljenom »odnosu snaga«. Stari režimi uvek gledaju da svoje ljude, ako ne mogu na političkoj sceni i u vrhovima partija, ostave u vojsci i policiji. Na neki način i mi smo se u tome osvedočili. Zato su se zemlje odlučne u menjanju borile »protiv nekažnjavanja za kršenje ljudskih prava«. Kod nas su u tome jedno vreme istrajavale pojedine NVO, neki mediji i
		Tamo gde je linija između žrtava i krivaca nejasna dolazi do velikog pritiska poraženih za davanje amnestije i negovanje zaborava

»hrabri« pojedinci. Sada se pristalo na tezu političara da će srpsko sudstvo u tranziciji ka nezavisnosti rešiti sve te, pre svega društvene probleme. Političari koji su bili za promenu Miloševićevog režima igrali su se temema lustracije i istrage politički motivisanih ubistava. Zakon o lustraciji izglasan je kroz stranačku nagodbu i trgovinu, a Komisija za lustraciju, i nakon angažmana predsednika Skupštine Srbije Olivera Dulića, ostala je tek zaboravljeni marketinški trik.
Teoretičari kažu da su »krivica i oprost« u centru pitanja pomirenja i da je teško odlučiti kada je do pomirenja došlo... Nekada se sukobljeni ne mire već se samo tolerišu, ali je i za to potrebno da se ustanove osnovne činjenice.
Tamo gde je linija između žrtava i krivaca nejasna dolazi do velikog pritiska poraženih za davanje amnestije i negovanje zaborava. Ali baš zbog toga što je česta potreba nove vlasti da amnestira deo počinilaca, iz »pedagoških« ili tehničkih razloga, neophodno je i to iskoristiti za utvrđivanje istine. Uloga kulture je, u jednoj fazi napredovanja ka pomirenju, najvažnija. »Zbog toga je veoma važno u podeljenim društvima, gdje su tumačenja istorije suprotstavljena, doći do jednog opisa ranijih kršenja ljudskih prava u koji se može imati povjerenja.«
Kod nas je danas teško složiti se i oko toga da li je budući prvi zamenik premijera zadužen za našu bezbednost, Ivica Dačić, još samo pre tri meseca, javno tražio progon onih NVO i medija kojima ne smeta nezavisnost Kosova. Predlagao je, istrajni Dačić, i vojnu intervenciju na Kosovu, valjda po ugledu na vojevanja i izgubljene ratove njegovog prethodnika.
Ipak, za »teško pomirenje« najvažnije su promene u »samorazumevanju društva«, u »socijalnim epistemama«. »Jedna nova temeljna vrijednost mora zamijeniti ono što je ranije predstavljalo autoritarni režim.« Da li smo joj uopšte na tragu ili smo se ponovo izgubili, stvarajući nove frustracije i nezadovoljstva?

	Nastasja Radović