Razaranje institucija

Kad bi kojim slučajem stranac, neupućen u naše prilike, banuo u Srbiju našao bi se u grdnoj nedoumici: da li se ova zemlja nalazi u predizbornom ili postizbornom periodu? Istini za volju, ni mnogima od nas nije lako da se snađu – izbori su toliko česti da se granica između ova dva perioda već gotovo izbrisala. Ipak, naša najveća nevolja nije samo u tome. I u pouzdanijim demokratskim zemljama naiđu potresi i smutne situacije, učestaju izbori, ali se vremenom legalnim putem dođe do političke stabilnosti. Kod nas je nekako sve obrnuto – što je više izbora neizvesnost je veća. Idemo li ka nekoj uljuđenoj državi ili se samo batrgamo u istim ili, možda, u sve gorim neprilikama?
Prosto je neverovatno koliko su naše stranke, posle onolike predizborne samohvalisavosti, spremne da u postizborno vreme brutalno pogaze volju građana. Ni Demokratskoj stranci, ni Demokratskoj stranci Srbije birači nisu dali mandat da izaberu baš ove koalicione partnere (prvi SPS, drugi SRS), ali su obe, s neviđenom lakoćom, izdale načela lojalnosti. U svojoj nekontrolisanoj samovolji odlaze i korak dalje. Tadić, sa svojim lakomislenim izjavama, jednog dana priča o »pomirenju«, da bi dva dana kasnije priznao da je to, možda, prejaka reč. Onda krene da zanoveta o »zajedničkom bolu« koji deli sa socijalistima za izgubljenim vođama čime neukusno izjednači Đinđića i Miloševića. Kad se u javnosti podiglo nezadovoljstvo, iz njegovog kabineta je stiglo tumačenje da »to nije vrednosni sud, nego konstatacija«. Građanima je samo ostalo da se zapitaju da li je mogućno da u vođstvu ove stare i ugledne stranke vlada tolika zabuna u idejama i osećanjima.
Još mučniji utisak ostavlja drsko i otvoreno kidisanje na institucije, i to one najviše. Koštunica je upro iz petnih žila da privoli Krkobabića da sazove Narodnu skupštinu zarad odbacivanja tek usvojenog Ustava Kosova (šta će mu to kad je nedavno odbačena kosovska nezavisnost). Pošto Krkobabić, kao privremeno predsedavajući, nema za tako nešto ni ustavne ni poslovničke nadležnosti, Koštunica mu je u pretećem tonu poručio da će »odgovarati«. Ali ni tu nije kraj priče o opasnom poigravanju s najvišim institucijama zemlje. Koštunica je sa svojim ekspertskim timom pripremio jednu pravnu analizu da bi poslužila kao osnova za skupštinsko odbacivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji je upravo njegova vlada nedavno potpisala sa Evropskom unijom. Toma Nikolić je na sve to imao jednu »kreativnu« dopunu: neka Skupština ipak prihvati i ratifikuje SSP, ali i da donese deklaraciju o tome »kako mi razumemo taj akt«. Drugim rečima, važnije je kako mi interpretiramo međunarodne ugovore, nego šta oni izvorno znače. Ni po koju cenu, dakle, ne napustiti svoje carstvo samovolje.
Sve je ovde mogućno revidirati i okrenuti na glavu, pa čak i sudske presude. Radikal Mirčić, dok se u prvoj polovini juna osokoljeno nadao vladi sa SPS, pretio je da će ponovo otvoriti istragu kako bi se otkrile »prave ubice« Zorana Đinđića. Požarevački sud je oslobodio krivice Marka Miloševića i njegove pajtaše za evidentno nasilje nad grupom

otporaša, što je izazvalo razumljivo ogorčenje u javnosti. Sada imamo zbunjujuću podvojenost među građanima: s jedne strane saučešće zbog ubijenih sudija i solidarnost sa tužiocem Specijalnog suda Vukčevićem, kome se stalno preti smrću, a s druge srdžbu prema sprezi političara i nekih sudija koji zajednički proizvode nakaradne presude. Kada je u jednom narodu toliko uzdrmano osećanje pravednosti ima li uopšte valjane atmosfere za zakonito sudovanje? I sama institucija izbora, koja se doskora sačuvala kao pozitivna tekovina promena 2000, sada je na ozbiljnoj probi. Ovde više nije najveća izborna sreća da dobijete najveći broj glasova nego da steknete status »jezička na vagi«. Onda i najmanji stranački patuljak može preko noći da postane politički džin. To im otvara, kao sada SPS-u, neograničene mogućnosti ucenjivanja i prizemne trgovine sa potencijalnim partnerima. Naš parlamentarizam, ionako ranjiv, sve
		Pol Gogen, Priča o Orou, sinu Taaroa: dve sestre prilaze Vairaumati dok se ova kupa

se više povlači pred neparlamentarnim i divljim metodama vladanja. Tipičan primer za to je ponašanje v. d. gradonačelnika Beograda Alimpića koji odlaganje konstituisanja gradske skupštine za 14. jul objašnjava svojom procenom da će u prestonici da zasedne »loša vlast«. Možete vi da sakupite ne znam kakvu većinu, nečiji politički motiv je jači od svakog demokratskog običaja.
Praksa međusobnog stranačkog dopunjavanja u razaranju unutrašnjih institucija prenosi se i na međunarodne odnose. Naš šef države napustio je nedavno međunarodni skup u Bugarskoj jer je prisustvovao i predstavnik Kosova, potpredsednik vlade Đelić prepotentno traži da se smeni visoki uglednik u Evropskoj uniji, ministar spoljnih poslova Jeremić svojim izjavama dovodi u pitanje dobre odnose sa Hrvatskom. Kakva je to tehnička vlada ograničenih nadležnosti kada može toliko toga da pokvari, a malo šta dobrog da učini. Tadić je pre nekoliko dana na sednici Saveta bezbednosti UN odbio predlog generalnog sekretara svetske organizacije Ban Ki Muna o Kosovu. Nigde na vidiku ni tračka mogućnosti ohrabrujućeg sporazumevanja sa svetom. Samo je negativna energija neograničena, a ekumenska na nuli. Nasuprot tome, žilavo pretrajavaju samoobmane i virtuelna rešenja o Kosovu kao sastavnom delu Srbije.
Svi smo mi žrtve očiglednog paradoksa – građani su na tri poslednja izbora (predsednički, parlamentarni i pokrajinski) sve snažnije potvrđivali svoje opredeljenje za Evropu, a stranke su nas sve više udaljavale od uljuđene države. Dugotrajno kompromitovanje rezultata izbora stvara loše mnenje i podstiče sklonost ka autoritarizmu. To je i razlog što svih ovih godina sporo napredujemo, jer glavni akteri, i vlast i opozicija, odbijaju da se menjaju. Zato nam je i potrebna Evropa. Da se kritički upoređujemo s drugima, a ne da se jogunasto nadgornjavamo, da naše moći i ambicije više odmeravamo prema Evropi nego prema sopstvenim zavodljivim iluzijama, da se otvaramo prema svetu i razvijamo sopstveni kreativni duh za nove kulturne i građanske vrednosti. Ako tvrdimo da to možemo zašto još nismo sigurni kada ćemo obema nogama stajati čvrsto na tom putu?

	Dragoš Ivanović