U ovoj, još uvek predominantno »beloj« zemlji sa preko 90% deklarisanih hrišćana, koja vodi rat »protiv islamskog džihada« i u kojoj su crnci bili do relativno nedavno ugnjetena i prezrena manjina, Barak Husein Obama ostvaruje pravo čudo, ravno biblijskom hodanju po vodi. Jer, sama činjenica da je čovek takvog porekla, takve boje kože i takvog imena, kao niotkuda, nezadrživo, a demokratski, osvojio vođstvo stranke Džefersona, Vilsona, Ruzvelta i Kenedija, sa dobrim šansama da postane predsednik SAD – nije skoro ništa manje neverovatna. To govori tako mnogo o njemu, njegovim kvalitetima i talentima – ali i o epohalnim – iako nikad pravolinijskim i bez muka – promenama u američkom društvu i civilizaciji.
Da se potpunije sagledaju veličina i sve dimenzije ovog podviga navešćemo samo neke podvodne grebene i samo neke klipove bacane pod noge Obami u njegovom pohodu na kormilo Amerike.
Ovde je vladala konvencionalna »istina« da je postalo praktično nemoguće da se direktno iz Senata uspešno kandidujete za predsednika SAD, mahom zbog pada ugleda čitavog Kongresa SAD. Poslednji koji su to izvojštili bili su Harding (1920) i Kenedi (1960). Morate, naime, imati lansirnu rampu guvernera jedne od 50 država (Ruzvelt, Karter, Regan, Klinton, Buš II) ili potpredsednika (Nikson, Ford, Buš I). I niko još da objasni kako to: i Klintonova, i Obama, i MakKejn – senatori! Ali, Obama je samo dve godine proveo u Senatu SAD, to jest na nacionalnoj političkoj sceni, ergo »suviše junior« i »neiskusan«. Obamin odgovor: da nisu mogli i smeli još mlađi Džeferson ne bi napisao Deklaraciju o nezavisnosti, Vašington ne bi bio prvi a Kenedi 35. predsednik SAD, a sačuvaj nas bože od dugogodišnjeg iskustva Čejnija i Ramsfelda.
Obama nije dovoljno crn za crnce i suviše je crn za sve ostale, ponavljali su rasisti, desni republikanci, i aludirali nezajažljivi Klintonovi. Osim toga, on je musliman (laž), pohađao je medresu (laž), položio je senatorsku zakletvu na Koranu (laž). Klintonova je na pitanje da li je Obama musliman jezuitski amoralno odgovorila: »Koliko ja znam, nije« (s ovakvim crnim podmetanjima skoro 20% Amerikanaca i dalje nesuvislo veruje da je Obama musliman). Klintonovi su cinično igrali na pretpostavljeni široki animus protiv tamnoputog Obame, računajući da je crnačkih glasača uvek manje od navodno mnogobrojnijih rasista. I to im se obilo o glavu. Nekada listom pro-Klintonovi, crnci su se potpuno identifikovali sa Obamom (90%), a Klintonovu nije sledio dovoljan broj belaca i Hispanika.
I Klintonovi i MakKejn i cela republikanska desnica pokušali su da dovedu u pitanje Obamin patriotizam i lojalnost Americi. Njihovi argumenti: a) prestao je da na reveru nosi američku zastavicu; b) izrazio je spremnost da razgovara sa neprijateljima (Iran, Sirija itd.) i to bez prethodnog uslovljavanja; c) nije hteo da se odrekne svog pastora i pored njegovih »antiameričkih« propovedi; d) ne podržava 100% Izrael. Obamina reakcija: vratio je zastavicu na rever; citira Kenedijevo: »Nećemo nikad da pregovaramo iz straha – i nećemo se nikad plašiti da pregovaramo«; odrekao se najzad svog pastora kad ga je ovaj lično i javno provocirao; neupitni savez sa Izraelom je proglasio »sakrosantnim«, uz, ipak, blagu kritiku novih naselja.
Sve to je u redu, no šta do, i posle, avgustovske konvencije Demokratske stranke koja će i formalno ustoličiti Obamu kao svog predsedničkog kandidata na novembarskim izborima – i na kojoj će Obama izneti svoju izbornu platformu? Da li će ostati na dosadašnjim moćnim, pokretačkim – ali i uopštenim i »apstraktnim« pozivima za »promenu«, za »združene napore iznad parališućih podela«, za nužnost i realizam nadahnjujuće nade koju generiše »bolja, plemenitija strana Amerike«? Da li će uz važne ali mahom neoriginalne pojedinačne, nepovezane inicijative za pravednije poreze, za univerzalno zdravstveno osiguranje, za oslobađanje Kongresa od koruptivnog korporacijskog zagrljaja, izaći sa jednim širim, istovremeno vizionarskim i konkretnim programom reformi za bolju Ameriku u boljem svetu? Naravno, iako pravi »čuda« Obama nije svetac. Tako Frenk Rič – ugledni komentator i kolumnista Njujork tajmsa, koji je oštro zamerao Klintonovima i koji je naklonjen Obami, svejedno mu prigovara njegovu, kako on vidi, »drsku samouverenost, tendenciju da se šepuri, i da žu leruž klizi oko neprijatnih problema«.
U svakom slučaju, ako Amerika, nasuprot MakKejnu, zastarelom nastavljaču najgorih pravaca Bušove vladavine, izabere Obamu (što je do sada verovatno ali ne i garantovano), staviće sve nas pred veliki izazov. Jer slediti takav njen civilizacijski primer značilo bi da bi jednom Rom bio predsednik Srbije i Slovenije, Srbin Hrvatske i Kosova, Albanac Makedonije, a Turčin Crne Gore i Bosne. Inšallah!

	Cvijeto Job