Nova paradigma za razumevanje današnjeg sveta

Preobražaj pojedinca i države

Najnovija knjiga Alena Turena otvara radikalno drugačiji pristup razmatranju, razumevanju i objašnjenju savremenog sveta i odnosa individualnih i socio-kulturnih činilaca u njihovoj uzajamnoj dinamici. Iako neke ideje nisu sasvim nove – neke od Turenovih ideja mogu se naći i u delima Kornelijusa Kastorijadisa, A. Sena, P. Burdijea, J. Habermasa, P. Rikera, Z. Baumana – one su kod Turena mnogo više elaborirane kao koherentni teorijski okvir za razumevanje novih odnosa i činilaca koji deluju u savremenom svetu, posebno s obzirom na ulogu individua u njegovoj dinamici. U tom kontekstu Turen nudi i novo određenje pojma moderniteta, u kojem objašnjava razliku između stare i nove sociologije koja upućuje ne samo na kritičku analizu novih istorijskih događaja koji menjaju sliku sveta, već i na nove oblike otpora takvom savremenom svetu koji sve više umnožava probleme i socijalnog i individualnog života.
Koje su glavne tačke u kojima Alen Turen preispituje paradigmu 20. veka?
• Pojam socijalnog vis-a-vis kulture koju shvata kao fundament nastajanja i konstituisanja društvenog sistema, institucija i društvenih odnosa;
• novo tumačenje ideje ljudskih prava i sloboda;
• poimanje subjekta kao aktera u novim vrstama društvenih pokreta;
• složeni odnosi univerzalnosti i singularnosti;
• pojam zajednice vs. komunitarizma;
• odnos multikulturalizma i interkulturalizma;
• različite interpretacije modernosti/modernizma.
Razmatrajući navedena pitanja Turen, moglo bi se reći, pravi kopernikanski preokret u tumačenju današnjeg sveta i zahteva koji se postavljaju svakom društvu, društvenim grupama i individuama, u cilju otkrivanja mogućnosti za rešavanje akutnih problema koji signaliziraju mondijalnu krizu, pred kojom ne mogu ostati pasivni ni sociolozi ni stanovnici ove planete, smatra Turen.
Osnovni ton ove rasprave je suprotstavljanje apologiji, demagogiji i depresivnoj pasivnosti, što je veoma aktuelno i za srbijansko društvo, i iz tih razloga vredno je pročitati ovo najnovije delo Alena Turena, koje može biti uputstvo šta nam valja činiti, da izbegnemo propadanje i kao pojedinci i kao društvo.
Bilo bi pogrešno, međutim, protumačiti ideju Turenove »nove paradigme« kao napuštanje njegovih ranijih shvatanja, budući da autor ovom prilikom primenjuje kreativno, kritičko preispitivanje svojih stavova, principa i ideja u okviru novih istorijskih iskustava, u smislu njihovog produbljenijeg, obogaćenijeg tumačenja, što ovu knjigu svrstava u red ne tako brojnih mislilaca sa živom imaginacijom i spremnošću na samokritičko preispitivanje.

Ono što na prvi pogled može da zbunjuje u Turenovom diskursu je upotreba termina »postsocijalno«, ali zabuna nestaje kada se uđe u kompleksno razmatranje sadržaja tog pojma. Turen već na samom početku knjige piše da je osnovni cilj njegovog razmatranja »novo tumačenje svih aspekata kolektivnog i personalnog života«, kao i preorijentacija u razmišljanju od spoljašnjih kolektiviteta ka unutrašnjosti subjekata koji u njima žive (14), što smatra osnovnim obeležjem modernizacije; odbacujući takav socijalni element koji »nameće podređenost društva sopstvenim principima i vrednostima i reprodukuje zavisnost individua«. Odnosno autor ukazuje na novo tumačenje »socijalnog«, a to ne implicira njegovo odbacivanje. Dakle, nasuprot preovlađujućem sociologizmu, koji ne vidi individue kao nosioce i stvaraoce socijalnih odnosa, Turen preporučuje novu paradigmu u sociologiji, koja »stavlja u pitanje etablirani red« datog poretka, što Turen naziva »altermodernizmom« nasuprot postmodernizmu (137).
Tek u toj novoj perspektivi moguća je permanentna promena, smatra Turen, nasuprot okamenjenim društvenim strukturama koje se opiru promenama, ili ih dozvoljavaju samo delimično u već datim socijalnim okvirima, da bi društvo nastavilo da se samoreprodukuje. Stoga Turen izlaže kritici konzervativnu sociologiju,koja shvata društvo kao »sistem koji je sposoban da sam reguliše svoje funkcije i da sve koji u njemu žive prilagodi potrebama sistema«; koja podstiče trijumf tržišta (u neoliberalizmu) nad radom i stvaralaštvom (145–146). Nasuprot takvom pristupu Turen pledira za konstituisanje kritičke sociologije,koja »otkriva smisao modernosti i prevazilazi socijalno koje se javlja više u funkciji dominacije nego racionalnosti, više u funkciji dužnosti nego prava« (147). Drugim rečima, Turen odbacuje koncept društva zatvorenog u sebe u kojem ekonomija dominira društvom, orijentišući se na »novu verziju kolektivnog, kao i individualnog ponašanja« (151); a to znači, ka »stvaralačkoj slobodi aktera, a ne samo ka potrebama i funkcijama sistema«.
Turen je kritičan i prema preovlađujućem konceptu individualizma koji nameće slobodno tržište jer »degradira razum i identitetske proklamacije, pa samim tim i individualizam«, budući da takav individualizam stvara sebi lošu reputaciju (159, 161). On ukazuje na dva suprotna poimanja individualizma; 1) kao »dezagregaciju sebe budući da je individua definisana kao skup uloga« (institucionalizovanih) i 2) kao »refleksivni individualizam koji se definiše kao traženje samog sebe, kako kao individue tako i grupe, u smislu stvaralačke slobode kao pravog cilja, koji nije podređen nikakvom socijalnom ni političkom objektu« (163). Prema tome, menja se i pojam »socijalne individue«, koja se uobičajeno određuje svojim položajem u društvu, u miljeu svoje nacije, kolektiva, kulture.
Da bi još jasnije odredio pojam »postsocijalnosti« Turen se obraća kulturi,koja afirmiše kulturna prava čija je funkcija da štiti ne samo nasleđe i različitost socijalnih praksi, odnoseći se samo na partikularne kategorije i podstičući samo posebne interese (na primer, radnička prava ili prava drugih socijalnih kategorija), već štiti nove vrednosti koje ističu »respektovanje bića, da ne bude poniženo i da bude slušano« (274). Kulturna prava »transformišu sve aspekte ljudske egzistencije, da bi se (ljudi) vratili sebi, svojim kapacitetima delanja, intervencije, reagovanja, da bismo bili odgovorni sami za sebe, kao subjekti« (172). Turen konstatuje da se danas »još uvek apeluje samo na socijalne norme i zadatke, na ‘univerzalizam dužnosti’ koji se degradira u jedan manipulisani hedonizam pomoću tržišta i medija« (148). Zato je na meti Turenove kritike i deklarisana koncepcija »ljudskih prava«, koja uzeta čisto u individualističkom smislu ne obezbeđuje ista prava za sve, jer ne istražuje vrednosti i principe u sklopu konkretnih odluka socijalnog života i u kontekstu odnosa dobra i zla.
Turen takođe dovodi u pitanje orijentaciju samo na proučavanje različitosti kultura (i toleranciju različitosti), ističući potrebu da se ispituje kako se akteri formiraju ili dekompenzuju u prelazu iz jedne kulture u drugu, odnosno kako različite kulture deluju na konstituisanje individualnosti i na dinamiku individualnog razvoja (173). Tek tada se mogu u domenu kulture analizirati glavni sukobi i tražiti rešenja, budući da »kulturna prava nisu samo ekstenzija političkih prava« i ne upućuju samo da se »bude kao drugi«, već da se »bude drugi« (to je slično Fukoovoj ideji »raditi na sebi«, ili Kastorijadisovom isticanju uloge mašte u stalnom procesu sopstvene transformacije). Zato Turen kritički procenjuje i koncept »multikulturalizma« kao prostu koegzistenciju različitih kultura i ističe potrebu za interkulturalnom komunikacijom.1 Kulturna prava Turen definiše u smislu suprotstavljanja proizvodnji masovne kulture i generalnoj logici profita, pomoću imaginacije i stvaralaštva, ali u kombinaciji modernosti i kulturnog nasleđa (288), tj. »kritičkog prosuđivanja istorijskog iskustva i kulturnih praksi«. Stoga, u afirmaciji kulturnih prava on vidi budućnost današnjeg društva, jer se na taj način omogućuje dijalog između individua i kolektiva, koji istovremeno uzima u obzir kako principe tako i istorijsko iskustvo (334).
Drugim rečima, Turen se vraća izvornom antropološkom značenju kulture kao »druge prirode čoveka«, koja predstavlja fundament ljudskog načina egzistencije i svih oblika njenog ispoljavanja: u nastajanju i strukturiranju ljudskog društva, u organizaciji proizvodnje i političkih institucija, u definisanju formi društveno-ekonomskih i političkih odnosa (koji se u modernim društvima određuju u kontekstu nastajanja političke kulture, dok su u ranim, tradicionalnim društvima definisani na osnovu običaja i tradicionalnog nasleđa).
Bitni elementi kulturnog polja koji određuju oblike i pravce konstituisanja društva i dinamiku razvoja društvenog načina života čine pravila koja regulišu odnose i ponašanje članova određene zajednice/grupe u obliku običaja, konvencija, pravnih normi i moralnih principa, bez kojih bi pojam »socijalnog« bio prazan i sveden samo na institucionalni kostur. Tek na osnovu određenih pravila deklarišu se i/ili prihvataju određeni sistemi vrednosti kao referentni okvir koji služi kao uputstvo za razlikovanje šta je poželjno/dozvoljeno, a šta nije u datom društvenom okruženju. I to Turen podrazumeva kada govori o »prelazu sa socijalnog na kulturni jezik«, budući da se jezikom izražava internalizovana kultura u strukturi ličnosti, kao njena unutrašnjost; stoga on stavlja naglasak na proučavanje kako se spoljašnji (socijalni) faktori reflektuju na konstituisanje subjekata (14). A govoreći o vrednostima koje su usmerene ka tom cilju, Turen ističe: vrednost slobode vs. otuđenja, vrednost ljudskih prava (individualnih i grupnih) vs. opsesije novcem, moći i identitetom (17); što pokazuje da je u njegovom diskursu centralna figura individua, a ne društvo i socijalne institucije koje nastoje da unište personalni subjekt (36). Dakle, proces oslobađanja odnosa prema sebi (soi-meme) i razvoj svesti o slobodi i odgovornosti sadržaj su kulturnih prava,koji se ne podrazumeva u okvirima socijalnih i političkih prava.
U tom smislu Turen podvrgava kritici i stare i takozvane nove društvene pokrete (iz 70-ih godina), naglašavajući potrebu da se socijalni akteri otkriju u individuama, nasuprot bezličnosti »masovnih pokreta« i tendencijama koje nameće masovno društvo u obezličenosti tržišta i nasilja rata (132). Cilj analize društvenih pokreta je, smatra Turen, da se usmeri ka rađanju subjekata oslobađanjem kreativne slobode individua (133). Zato razmatra i novi koncept »aktivnog kreativnog društva«, koje je, dakako, konfliktno, nasuprot prostoj socijalnoj reprodukciji, ravnoteži i integraciji, tj. »zatvorenosti u društvo bezličnosti« (137). Da bi se formirao slobodni akter i afirmisala egzistencija slobode i kreativnosti nužna je transformacija savremenog društva. Autor, stoga, pokreće i pitanje, koje je postavio još Džon Stjuart Mil, kako usaglasiti ljudska individualna prava i kolektivne zahteve? On upozorava da to ne podrazumeva samo transformaciju društva i društvenih institucija, već i promenu u određenju mesta i uloge individua u društvu, nasuprot uobičajenom sociološkom shvatanju individua kao »nosilaca statusa« i »igrača (institucionalizovanih) uloga«. Dakle, Turen otvara novu viziju kolektivnog života i individualnog ponašanja u kolektivu (nasuprot kolektivističkoj koncepciji, u kojoj se gubi individualnost). Zato Turen govori o »demokratskom individualizmu« (150), suprotno ekscesivnom individualizmu koji nameće tržište. On kritikuje i ideju Antonija Gidensa o akterima kao »sistemima agencija« i suprotstavlja mu ideju Jirgena Habermasa koji u studijama aktivne komunikacije otkriva novo viđenje individua kao aktera/subjekata (155). Izvor zla u savremenom društvu (ali i u ranijim) Turen vidi u nastojanju da se »ubiju subjekti u sebi i u drugima« (177). On naglašava da subjekt postaje najsnažniji i najsvesniji samog sebe kada se brani protiv ataka na svoju autonomiju i kada radi afirmacije svojih kapaciteta deluje kao integralni subjekt (179).

Opsežna tema Turenovog razmatranja jeste pitanje ko je subjekt? Njegov odgovor glasi: »Subjekt nije onaj koji kaže ‘ja’, već onaj koji je svestan svojih prava da kaže ‘ja’«. A kao najveću prepreku za afirmaciju subjektivnosti on vidi u svim oblicima nacionalizma kao procesa »desubjektivacije« (180–181). Međutim, za razliku od pisaca koji osvešćenje subjekta tesno vezuju za pojam identiteta,2 Turen smatra da prepreke za formiranje sebe kao subjekta nisu samo autoritarizam, neznanje i izolacija, već i identitet kao etablirano određenje samog sebe, budući da se individuacija osobe ne sastoji samo u tome da

pruži otpor spoljašnjoj prisili (učvršćujući se u svoj jedinstveni identitet ili identitet nekog kolektiviteta – Z. G.), već i da »sama postane cilj svoje borbe« u smislu kontinuiranog preispitivanja i transformacije, koja prodire u »unutrašnjost individue i njene kategorije akcije« (273–274). Turen smatra da (konzervativni) princip identiteta predstavlja »afirmaciju odbacivanja principa promenljivosti« (d’altérité), koji se dešava na osnovu iskustva sa različitim drugim, ali i u suočavanju sa istorijskim razlikama određenog društva i samih individua koje otkrivaju u sebi različite potrebe, sposobnosti i aspiracije (287). Mislim da se

ova ideja slaže sa shvatanjem pluralnosti identiteta, što podrazumeva stalno »traganje za identitetom«, budući da ukotvljenost u jedan nepromenljiv model identiteta vodi homogenizaciji i suprotan je demokratizaciji kulturnih prava, koje Turen vezuje, kao što je rečeno, za kreativnost i subjektivnost; nasuprot socijalnim i političkim, institucionalizovanim pravima, koja se kao »individualna građanska prava« propisuju od strane društva »nastojanjem vlastodržaca da u ime tradicije i identiteta nametnu autoritarnu koncepciju društva« u čijoj biti je otpor promenama (166).
U tom kontekstu Turen piše o »transformaciji načina razvoja« i o »dekompoziciji klasičnog modela« (334), da bi se građanstvo (citoyanneeté) shvatilo kao jednakost ljudi bez obzira na njihove socijalne atribute i bilo nesvodivo samo na politička prava. Autor pravi razliku između suženog principa građanstva, koje odbija kulturni pluralizam i otvorenog principa građanstva,koji nastoji da ujedini modernost sa različitošću kulturnih istorija, jer treba imati u vidu, upozorava Turen, da postoji stalna asimetrija između društava i kultura (330–331). Veliku ulogu u toj transformaciji autor pripisuje školama koje treba da razvijaju racionalno mišljenje (u protivstavu instrumentalnoj racionalnosti) i podstiču subjektivnost individua. Ali takva uloga pretpostavlja da i sam školski sistem mora da doživi transformaciju, naročito u odnosima onih koji podučavaju i onih koje podučavaju, što zahteva radikalne promene u samom sistemu prenošenja znanja i korišćenja stečenog saznanja u razvoju sposobnosti racionalnog mišljenja.
Permanentnu promenu Turen označava kao osnovni princip moderniteta/modernizacije (143). On uvodi pojam »altermodernizma«(u duhu alterglobalizma, mada potonjem konceptu zamera što ne definiše u čije ime i za koje interese, sa kojom koncepcijom borbe nastupa), koji pretpostavlja red nasuprot neredu, uspostavljanje mira nasuprot ratu i nasilju (106–107); ali istovremeno naglašava da modernizacija obezbeđuje principe koji stavljaju u pitanje etablirani red u korist »kreativnosti društvenih sistema« i »slobodnih individualnih aktera« (137), isključujući nacionalizme iz ovog pojma, koji su, kako kaže, daleko od modernosti.
Cilj modernosti je, po Turenovom mišljenju, da usmeri društvo ka rađanju subjekta. Smisao modernosti otkrila je kritička sociologija – kao prevazilaženje dominacije socijalnog nad racionalnošću i funkcije dužnosti koja preovlađuje nad pravima i nad individualnom odgovornošću (147). Turen shvata modernost kao apel za univerzalnošću prava na stvaralačku slobodu svakog – svake individue ili kategorije individua – kao najviše vrednosti (148). On se na taj način jasno distancira kako od neograničene i neupitne slobode (da svako radi što želi), tako i od isključivo individualnih sloboda, naglasivši »kreativnu slobodu« i individua i kolektiva, kojom se doprinosi napredovanju procesa modernizacije i demokratije; slobodu koja se povezuje sa razvojem subjektiviteta i subjektivnih kapaciteta za delanje i promene u ustaljenim oblicima života, kao i sposobnost za različitost.
Turen precizno definiše i pravac promene kada kaže da modernizacija nije opredeljenje za ove ili one vrednosti već za univerzalne vrednosti i univerzalna prava (148), »izvedenih iz različitih pokreta za oslobođenje koji odbacuju dominaciju i subordinaciju, nepravdu, nejednakost i poniženje, a u korist poštovanja koje individue zaslužuju kao subjekti u naporu da se formiraju kao građani« (161–162). Zato ovaj autor ističe kao zadatak liberalne moderne demokratije da shvati društvene institucije kao »milje produkcije slobodnih i odgovornih individua koje deluju prema univerzalnim kriterijumima vrednosti«. Drugim rečima, stvaralačka afirmacija »u srcu je modernosti, koja je otporna na socijalnu organizaciju u smislu upitanosti koliko ona afirmiše subjektivnost«. Prema tome, piše Turen, modernost se ne dokazuje stabilnošću poretka, već sposobnošću da »provali« ustanovljeni poredak, u otvaranju ka »svetu dostignuća«, koji se suprotstavlja »svetu prelaza«.3
Principe modernosti Turen određuje na sledeći način: poštovanje prava drugih, podređivanje svih oblika društvene organizacije jednom cilju – formiranju individua sposobnih da intervenišu u odbrani svojih pravih kapaciteta, da kombinuju racionalno mišljenje i fundamentalna ljudska prava u socijalnim institucijama, povezujući efikasnost i slobodu (167). Tome autor dodaje i liberalnije shvatanje razuma, nasuprot konzervativnim oblicima racionalizacije (u ime interesa, novca i dr.).
U duhu Habermasove komunikativne teorije, ali svestranijim tumačenjem, Turen definiše modernost kao društvo komunikacije, koje se ne svodi samo na intersubjektivnu komunikaciju, već pretpostavlja kompleksnu transformaciju komunikativnog odnosa između društva i individua, kao i komunikacije individua sa samima sobom (170). On ukazuje na to da preokret određenih grupa (etničkih, nacionalnih, religioznih), koje su egzistirale u sferi privatnog, na osvajanje javne egzistencije, ne može da ispunjava zahtev za modernom komunikacijom, ako se odvija samo u ime prava manjina, budući da se takva komunikacija ne centrira na subjekte čije je oslobađanje težište Turenove nove paradigme (i u tom smislu on povlači jasnu razliku između dosadašnjih društvenih pokreta i modernih emancipatorskih pokreta).
Da je osnovni princip altermodernizacije stvaralački razvoj subjekata (kao pravih nosilaca tog razvoja) Turen potvrđuje konstatujući da ne postoji jedinstven put modernizacije, kao jedini »bolji svet«, budući da se mora uzimati u obzir različitost kombinacija između

kulturnog nasleđa i modernosti (288); stoga se mora istraživati kako da se otvori put ka modernizaciji u »masovnom društvu« koje nameće svoju moć u svim domenima (u proizvodnji, u potrošnji, u komunikacijama) i u kulturama zatvorenim u sebe (naročito u domenu religioznih verovanja, koja nemaju za cilj modernizaciju već rat protiv hegemonističke i političke moći drugih zemalja). A to je, kaže Turen, potpuno suprotno modernizacijskim tendencijama ka uspostavljanju mira. Zato je potrebno podsticati razvoj svesti o multiplicitetu puteva kojima će neka populacija ući u modernizaciju, u kombinaciji univerzalnih principa i različitih istorijskih iskustava. Turen reaguje i na takozvano importovanje modernizacije (i demokratije) sa upozorenjem da najmoćnije zemlje teže »da daju primer«, iako nijedna situacija nije egzemplarna, budući da se radi o »melanžu različitih elemenata i epoha« (297). Stoga
		Nevestina toka iz Dragaša Na prizrenskoj pijaci 1985, u trećem redu tezgi, ugledala sam nešto sjajno, zlatno i glasno zapila šta je to »zlatno, zavijeno u novine«. Kraj mene se našao jedan mladić i pozvao udaljenog prodavca da donese to »zlatno«. Prodavac je razvio novine i sjaj zlatnog šujtaša na toki i pasu je zablistao. Mladić me upitao da li mi se zaista sviđa, klimala sam glavom zatečena lepotom na tom zgužvanom novinskom papiru. Mladić je već plaćao kad sam pitala odakle je ova toka, odgovorio je – »To je nevesti za svadbu, u Dragašu«. Gledali smo se. Ja ozarena, on zadovoljan sobom

Turenov zaključak glasi da ne postoji jedan model modernosti aktuelan u kontekstu globalizacije (koja nameće jedinstvenu standardizaciju različitim društvima i kulturama), budući da se sve zemlje i svi pojedinci suočavaju sa složenim odnosima moderniteta, sa pokretima za i protiv procesa modernizacije (298); što vodi ka ideji da u duhu koncepta modernizacije treba kreativno istraživati alternativne modele, u »borbi svakog ponaosob – i sa samim sobom i u društvu – protiv onoga što je suprotno principima modernosti, služeći se kritičkim prosuđivanjem istorijskog iskustva i kulturnih praksi«.
Pri tom, napominje Turen, nužno je shvatiti komplementarnost univerzalnog i singularnog u svakoj pojedinačnoj situaciji (299). I u tom smislu on kritički prosuđuje monopol moći Zapada u razvoju moderniteta i zalaže se za participaciju svih u okviru jedne civilizacije koja je »umnogome mondijalistička u prihvatanju modernosti i njenih fundamentalnih principa« (331). Turen smatra da su male zemlje često sposobnije da razlikuju druge koji ih okružuju i da su više disponirane da shvate drugog. Ali napominje i da »mi nismo svi građani istog sveta«. Međutim, svi imamo ista kulturna prava koja nam omogućuju da uspostavimo odnos prema sebi i drugima. Utoliko je važnija svest o odgovornosti jer, kako piše Turen, danas se suočavamo sa suprotnim silama: sa onima koje podstiču tržište, ratove i destrukciju svih elemenata života; i sa onima koje apeluju za afirmaciju sopstva. I zato postoji prostor za istraživanje alternativnih puteva razvoja. Dakle, Turen ne smatra da su sve šanse propale, ali naglasak stavlja na to da put izlaska iz pritisaka prvih sila umnogome zavisi od naše odgovornosti da to stanje prevaziđemo. U traganju za alternativama Turen sugeriše da se razreši ambivalentnost između onih koji brane univerzalnost individualnih prava i singularnost puta kojim neko društvo ide, budući da postoji razlika između društava koja daju prioritet svojim partikularnim ciljevima i društava koja privileguju afirmaciju prava individua (300).
A da bi precizirao razlike između društava, Turen raspravlja o pitanju odnosa zajednice i komunitarizma, koji se pojmovno upotrebljavaju kao sinonimi. Prema Turenu, nužno je razlikovati te pojmove: dok komunitarizam predstavlja potpunu identifikaciju individua sa nekom zajednicom koja određuje sve aspekte njihovih života i prava, kada se kulturna pripadnost shvata u smislu nacionalnog identiteta, a različite populacije imaju osećanje inferiornosti i zavisnosti; zajednica (uspostavljanje zajedništva) je, međutim, reakcija na takve uslove i odbacivanje statusa žrtve manjina, i oni koji su bili isključeni i loše situirani, stoga, zahtevaju kvalitativno novu definiciju sebe (321). Zato se, kaže Turen, zajednica ne može definisati u smislu »identiteta« kao ideološke konstrukcije (na primer, nacionalnog ili konfesionalnog identiteta – Z. G.), već je nužan prelaz ka afirmaciji individualnih identiteta u univerzalističkoj perspektivi.4 A da bi se razrešila ambivalencija između komunitarizma i apstraktnog univerzalizma (koji se i suprotstavljaju ali i dopunjuju), Turen predlaže da se »rekombinuju«, a ne da se bira između njih; to, pak, znači kombinovati različite načine modernizacije sa nasleđem i kulturnim projektima – personalnim i kolektivnim (i u tome se sastoji prelaz sa apstraktnog univerzalizma na racionalnu univerzalističku perspektivu – Z. G.).
Debatu između liberalizma i komunitarizma Turen ocenjuje kao konfuznu, jer se »liberalima nazivaju i oni koji afirmišu ekonomsku racionalnost iznad svih drugih socijalnih i kulturnih modela, ali i oni koji brane ideju o univerzalnim pravima u svim društvenim različitostima« (323).5 Liberalizam, koji potčinjava subjektivnost aparatu moći, piše Turen, »definiše svaku individuu njenom pripadnošću jednoj zajednici koja ne prepoznaje ni manjine ni opoziciju« (159); te konstatuje da takav apel za »individualnu singularizaciju u okviru slobode tržišta, dovodi do degradacije razuma...« Zato i u toj raspravi Turen naglašava da je prelaz od političkih prava na socijalna prava, zatim na kulturna prava, proširio prostor za demokratsko priznavanje svih aspekata društvenog života i, kao posledicu, egzistencijalnu i individualnu svest (272); on zamera socijaldemokratiji da je tražila rešenje samo u kompromisu između univerzalizma prava i partikularizma interesa, zanemarujući pitanje o preobražaju normi i vrednosti, kao i formi organizacije (273).
Pitanje koje postavlja Turen odnosi se na novi model modernizacije koji bi se mogao pojaviti u današnjem društvu – takav model koji će odbaciti dominaciju i subordinaciju i koji bi afirmisao »biće pravde«; i u tom kontekstu autor dolazi do preispitivanja mogućnosti stvaranja novih društvenih/kulturnih pokreta, koji bi bili u skladu sa novim modelima modernizacije kvaliteta života.

Turen se osvrće na shvatanje Aksela Honeta (Axel Honneth), koji je potpuno odbacio ideju novih socijalnih pokreta i, u stvari, samih socijalnih pokreta kao takvih kao veštačkih političkih konstrukcija, odvojenih od patnji i protesta protiv nepravde, na šta je ukazivao i Pjer Burdije.6 Tim povodom Turen se distancira od takvog shvatanja, ali učestvuje u debati da bi pokazao da se novi socijalni pokreti definišu voljom da se postignu nova prava, da su »novi socijalni pokreti« veoma različiti međusobno i da zahtevaju svest o novom tipu (kulturnih) prava; da su takvi njihovi zahtevi novi i ne vraćaju se na industrijska i predindustrijska društva; ali da i kulturna prava, kao i socijalna, mogu postati instrumenti antidemokratičnosti, autoritarnosti, ili čak i totalitarnosti, ako nisu povezana sa univerzalnim političkim pravima i ako ne nađu mesto u unutrašnjosti socijalnih organizacija (276).
Ovo Turenovo upozorenje potvrđuje da je reč o radikalno novom shvatanju društvenih pokreta, koje proizlazi iz kritike slabosti ranijih pokreta, koji su samo ponavljali da je društveni sistem reprodukcija nejednakosti i privilegija (iako te ideje nisu bez osnova – primećuje autor), ali se nisu bavili problemom reprodukcije elita i kako da mehanizam kontrole u svim domenima bude od centralne važnosti, ili kako da se prošire oblici participacije i diverzifikacija inovacija i uvedu u međunarodni svet nove tehnologije komunikacija (156–157).
Turen analizira slabosti radničkog pokreta, pokreta za nacionalno oslobođenje i ranog

feminističkog pokreta.7 Ranijim društvenim pokretima je nedostajalo, smatra Turen, usmerenje ka »celokupnom oslobađanju kapaciteta slobodnih aktera«, navodeći kao drugačiji primer novih socijalnih pokreta one feminističke pokrete koji se ne bave samo pitanjem jednakosti prava i situacija, već se bore za svoju slobodu i slobodu svih subjekata (278); što pretpostavlja »jedan drugačiji smisao reči priznavanje/proveravanje i ostvarivanje sebe,u smislu transformacije aktera kao subjekta« (279). Stoga Turen kaže da nasuprot socijalnom determinizmu, koji se ističe kao najjača snaga društvenog uticaja,

»iskustvo moje slobode ima istu jačinu kao i iskustvo socijalnog determinizma, koji nas ograničava«, te apeluje za autokorekciju kao princip (164).
Ono što je novo u shvatanju »novih socijalnih/kulturnih pokreta« jeste akcenat na oslobađanju i samih aktera u pokretu, odnosno »odbrana slobode i odgovornosti svake individue, nasuprot impersonalnoj logici i protiv prava etabliranog poretka da određuje šta je normalno/nenormalno, dozvoljeno/zabranjeno« (285). Autor, stoga, naglašava svest o sopstvenoj odgovornosti,»o vlastitoj sposobnosti da stvaramo, transformišemo i razumemo svoj život i svoju okolinu« (335), suprotno od delegiranja odgovornosti uvek nekom drugom, božanskom ili ljudskom autoritetu.
Veliku pažnju Turen posvećuje raspravi o feminizmu, tj. ženi–subjektu,koja doživljava društveni život kao »personalno iskustvo«, suprotno doživljaju inferiornosti, prekoračujući relacije (ustaljene) moći (368), koja kontroliše samu sebe u protivstavu prema odnosu muškarac–žena, odnosno prema muškoj moći i ženskoj funkciji reprodukcije; dakle, koja se ne definiše takvom zavisnošću. Turen smatra da je opravdano govoriti o »rađanju jednog društva žena« u protivstavu muškarcu kao dominantnom akteru prošlog društva (371–372). To opravdanje vidi u afirmaciji superiornosti žena zbog njihove kompleksnosti, njihove sposobnosti da se bave mnogim zadacima u isto vreme, u tome što odbijaju da biraju između personalnog i profesionalnog života; što »daju prioritet konstruisanju akcije koja se upravlja ka afirmaciji slobodnog i odgovornog aktera« (373). Na taj način se prevazilazi odnos dualiteta polova, budući da govore u ime dva ravnopravna subjekta. I time, kaže Turen, upravo žene »rekomponuju svet i prevazilaze davnašnju opoziciju polova«, sugerišući drugačiju zajednicu koju skupa čine žene, muškarci i deca. Turen, dakle, ne zagovara novu polarizaciju, u kojoj žene zauzimaju nov položaj a muškarci postaju marginalizovani, već je u pitanju »stvaranje jednog novog tipa društva« novih odnosa među ravnopravnim članovima zajednice (374–376).
Međutim, Turen smatra da se, na taj način, »l’apres-feminisme« ubrzano transformiše u »post-feminisme«, koji nagoveštava jedan preokret od ogromnog značaja kada je u pitanju prevazilaženje jednog sveta maskuliniteta u svet feminiteta, koji prodire u subjektivnost svakog, težeći da svakog učini individualnim subjektom (378). Tada opada značaj socijalnog i političkog aktera partija, sindikata i njihovih ideologija, jer se ti socijalni i politički akteri smeštaju u drugo viđenje i druge figure – u personalni siže u kojem su, pre svega, žene, ali takođe i kulturne manjine. Ali, s druge strane, nastavljajući da se organizuju sa ranijim skupinama socijalnih aktera, protiv globalizacije, ne zato što je odbijaju, već zato što je smatraju jednom »ekstremnom formom kapitalizma« (isto).
Analiza kojom se bavi Turen u svom najnovijem delu je vrlo suptilno razmatranje transformacije društva i njegovih oblika autoriteta, komunikacije i odnosa između individua i grupa, kao i politike koja treba da odustane od traganja za »vođama«. Ali bez udubljivanja i pažljivog čitanja Turenove poruke mogu biti jednostrano protumačene, samo u smislu negacije ranijih oblika socijalnog života, dok je u pitanju, u stvari, temeljna transformacija poimanja socijalnih kategorija i odnosa socijalnih/kulturnih činilaca, čiju svrhu Turen određuje kao razvijanje individualiteta svih aktera društva/kulture. Analiza koja je oslonjena na brojna istraživanja postojećeg društva i javne konferencije uperena je protiv još jakog ideološkog nasleđa, u čijoj borbi Turen ističe naročito doprinos žena i njihovih aktivnosti, koje sugerišu značaj kulturnih prava i kulture kao temeljne osnove svih društvenih pojava i institucija. U tom kontekstu Turen zaključuje da su »istraživanja o ženama najbolji put da se pristupi opštoj sociologiji« (379), u kontekstu osvajanja »kulturnih prava«.

Sažeto rečeno, fundamentalna ideja Turenove »nove paradigme« glasi da se socijalno oslobođenje ne može ostvariti bez kulturne (antropološke) i personalne emancipacije. Sam Turen na kraju knjige precizira osnovne tačke svoje paradigme:
• otklon od globalizacije kao ekstremne forme kapitalizma, kao potpunog odvajanja ekonomije od drugih institucija, koje se više ne mogu kontrolisati;
• kritika fragmentacije društva;
• kritika individualizma koji je »trijumfovao na ruševinama naše socijalne egzistencije i doveo do fragilnosti sopstva«;
• afirmacija jedne druge dimenzije individualnosti, jednog »bića prava« (un etre de droits), koje teži da konstituiše slobodnog aktera u smeru borbe za svoja prava (382);
• proučavanje samog sebe kao aktera–subjekta svoje egzistencije;
• respekt prema univerzalnim pravima individua u okviru racionalnog mišljenja;
• institucionalne-kulturne paradigme stavljaju u prvi plan ustanovljenje kulturnih prava (383);
• na postavljeno pitanje: da li su individue koje same sebe preobražavaju osuđene na izolaciju i privatnu komunikaciju, odgovara negativno; ali konstatuje da komunikacija nije moguća bez saznanja o razlici koja postoji između realnih učesnika;
• u takvoj komunikaciji ne gubi se borba, jer svaki subjekt ulaže napor da stvara institucije i pravila/prava koja obezbeđuju sopstvenu slobodu i kreativnost;
• shvatanje modernizacije koja stalno kombinuje modernost sa kulturnim i društvenim različitostima, posebno u odnosu na razvijene zemlje Zapada koje nemaju monopol na načine modernizacije (384);
• stoga, potrebno je preispitivanje zapadnog modela modernizacije koja je polarizovala društvo, akumulirajući sve resurse poretka u rukama jedne elite;
• nasuprot tome, novi dinamizam zahteva rekompenzaciju onoga što je zapadni model razdvojio i prevazilaženje svih polarizacija, što se manifestuje u ekološkim pokretima, u pokretima protiv globalizacije, ističući naročito akcije žena koje »pored sopstvenog oslobađanja preduzimaju jednu generalnu akciju da rekompenzuju sva iskustva – individualna i kulturna« (385–386).

Može se konstatovati da Turenova nova paradigma ima značajne dodirne tačke sa inovacijama koje je uneo Kornelijus Kastorijadis u objašnjenje novog pogleda na moderni svet i njegovo tumačenje. Osnovne bliske ideje mogu se naći u sledećim Kastorijadisovim formulacijama:
• ideja o nužnosti antropološke transformacije individua u savremenom društvu;8
• nužan je projekat društva koji obezbeđuje individualnu i kulturnu autonomiju, u kojem svi građani učestvuju u javnim poslovima, podstičući participaciju građana (isto, 13);
• pridaje odlučujući značaj zasnovanosti antropoloških relacija socijalne politike;
• modernost je permanentno dovođenje u pitanje svega onoga što je bilo prihvaćeno, u filozofiji, politici, umetnosti (isto, 16);
• ističe ulogu imaginacije i kreacije kao svojevrsnosti ljudskih bića;
• ideja o nepostojanju konačnih pravila, rešenja – uvek je moguće novo i neizvesnost – otvorenost u susret novom (41);
• renesansu ljudskih aktivnosti vidi u kritici sistema i participaciji građana u javnim (komunalnim) poslovima;9
• smatra da je demokratija »edukacija građana« da bi čovek birao između toga da se »potčini ili da bude slobodan« (isto, 36);
• naglašava i potrebu za edukacijom pokreta u cilju odbijanja dominacije u svim domenima života i istraživanje puteva autonomije i aktivne participacije vs. socijalizacije za pasivnost;10
• ideja o nepostojanju »definitivne države«, niti jednog krajnjeg cilja, jer je budućnost uvek neizvesna, ali je i sadašnjost nepoznata (isto, 172); a razvoj se meri time da li služi autonomnom ili otuđenom društvu (181);
• racionalnost određuje kao podsticanje novog aktivizma pomoću čina (isto 192);
• demokratiju definiše kao ispoljavanje »moći ljudi u svim domenima života«, kao stvaranje novih oblika i značenja u svim domenima (196);
• ističe da se etika ne zaustavlja na pravima individua, već uključuje i univerzalne vrednosti (301);
• ideja da se bez aktivnosti ljudi ne može osigurati sloboda i pravda; a sloboda postoji samo ako postoji jednakost participacije svih u moći (317);
• naglašava važnost feminističkih pokreta kao primer pasionirane borbe za slobodu, jednakost, pravdu i autonomiju, na osnovu stvaranja nove kulture (320).11

Rezime Turenovog opusa (na tragu drugih istaknutih kritičkih intelektualaca) može da glasi: Turen vraća sociologiji humanitarni smisao stavljajući naglasak na kulturnu paradigmu kojom prevazilazi sociologizam klasične sociologije, pokazujući vrlo argumentovano da se bez razumevanja i proučavanja kulture(a) i kulturnih prava ne mogu odrediti tipovi društava u smislu da li zatvaraju mogućnosti za postizanje autonomije

individua i kolektiva, ili otvaraju nove puteve za afirmaciju individualnosti/subjektivnosti u svim domenima ljudskog života; odnosno da li nameću modele dominacije ili tragaju za različitim modelima afirmacije slobode i kreativnosti kao osnovnih ljudskih moći i vrednosti. U tom pogledu se Turenova nova sociološka paradigma povezuje sa kulturologijom, i na taj način prevazilazi sterilni institucionalizam i pragmatički utilitarizam, u cilju afirmacije teorije emancipacije kao fundamentalnog pristupa u proučavanju

današnjeg (modernog) sveta i u objašnjenju savremenih pojava, događaja, sukoba i dostignuća u svetlu otvaranja (ili sprečavanja, ograničavanja) mogućnosti za razvijanje ljudskih, individualnih i kolektivnih kapaciteta; nasuprot političkom pojmu moći kao vlasti i dominacije, na jednoj strani, i marginalizacije individualnosti i slobode (ograničavanja subjektivnosti), na drugoj strani. Istovremeno, Turen promoviše povezivanje sociologije i antropologije, jer »nauka o društvu« mora biti i »nauka o čoveku« kao akteru društvene dinamike i u individualnom i u kolektivnom smislu, uključujući ostvarenje subjektivnosti svih učesnika društvenog događanja, budući da se samo tako može prevazići etablirani odnos dominacije i subordinacije. Zato Turenovu »novu paradigmu« treba čitati u ključu reafirmacije interdisciplinarnog objašnjenja modernog sveta i humanističkog pristupa u pokušaju traganja za alternativama vis-a-vis nametanja jednog neupitnog modela (tržišta, ekstremnog kapitalizma, globalizacije koja guši svojevrsnost kultura i subjektivnosti itd.).

Turenova »nova paradigma« je naročito značajna u tumačenju karaktera i ciljeva novih socijalnih pokreta, koji od pokreta depersonalizovanih masa prerastaju u pokrete racionalnih subjektivnih aktera, koji nisu podređeni grupi/masi, već se razvijaju kao subjekti–kreatori strategija društvenog razvoja, afirmišući individualnost i pojedinaca i grupa koji sačinjavaju određeni pokret. I kako sugeriše Alen Turen, novi ženski pokreti mogu biti uzeti kao uzor nastajanja nove klime u društvenim pokretima današnjeg sveta, budući da su pokazali sposobnost da izađu iz ograničenog kruga »svoje« (rodne) grupe, učestvujući u akcijama koje motivišu ne samo žene već i muškarce za samooslobođenje i stvaranje novog tipa društva, u kojem akcenat nije na ranijim polarizacijama (polova, klasa, statusa, socijalno-političkih vs. kulturnih potreba i institucija), već suprotno, na udruživanju različitih aktera kao subjekata. Drugim rečima, nema tituliranih »vođa«,12 poštuje se demokratski princip »svaki učesnik – jedan glas«, odnosno afirmišu se respekt i dostojanstvo, pravo na dijalog svakog učesnika.
Ovakva vizija novog tipa društva, u kojem su individue primarna kategorija društvene organizacije i odnosa, koje, kako smatra Turen, mogu da ostvare samo transformisani novi socijalni pokreti, može zvučati utopijski u svetu koji je još uvek izgrađen više na podelama i sukobima, sa dosta jakim ostacima autoritarnih pogleda i odnosa, sa skoro neograničenim moćima velikih sila, koje se ne odriču težnje da manjim i nerazvijenijim društvima silom nameću svoje vrednosti i zahteve, prenebregavajući različitosti kultura i shvatajući »univerzalne vrednosti« u smislu standardizacije prema svojoj slici. Ali da to nije »utopija« u smislu nemogućeg ostvarenja, već utopijski poriv kao sasvim aktuelna potreba za oslobađanjem od raznih vrsta podređenosti, potvrđuje se narastanjem novih alterglobalističkih pokreta, naročito u Južnoj Americi, koja je bila pod teškom prinudom i eksploatacijom svojih američkih suseda (bez obzira na to što ti pokreti nisu još u potpunosti jasno artikulisani u idejnom smislu, ali je jasno da oživljavaju ideju o mogućnosti humanijeg sveta i većeg ostvarenja socijalne pravde). Koliko će ti pokreti, koji su vrlo raznovrsni u pogledu društvenog statusa učesnika, a istovremeno i dosta masovni, uspeti da se transformišu u smislu koje je naznačio Turen, još je neizvesno,13 ali se nazire novo shvatanje ljudskih prava, što Turen naziva »kulturnim pravima« i nova potreba za borbu koja izlazi iz okvira samo za ostvarenje partikularnih interesa određenih društvenih grupa, nagoveštavajući i potrebu za samoostvarenjem svakog pojedinca (što je Erih From već početkom šezdesetih godina označio kao najvažniju fundamentalnu ljudsku potrebu).

Naravno, bilo bi pogrešno ono tumačenje orijentacije koju sugeriše Turen u »novoj paradigmi« za objašnjenje današnjeg sveta, koje bi se razumelo kao afirmacija individualizma koji postulira danas nova dominantna ideologija neoliberalizma; jer Turenova paradigma podrazumeva borbu protiv depersonalizacije i individua i društva, a ne posesivni individualizam, u kojem su individue zatvorene u svoje egoističke interese i potrebe. Iako Turen ne upotrebljava pojam personalizam,14 njegovo objašnjenje »demokratskog individualizma« jasno se distancira od posesivnog individualizma, budući da sasvim određeno govori o kombinovanju individualnih, socijalnih i kulturnih (višedimenzionalnih antropoloških) potreba i projekata, te izbegava zamke u koje upadaju individualisti i komunitaristi, koji su skloni da jednodimenzionalno tumače ljudsko društvo i čoveka.
Ostaje, ipak, upitanost u pogledu realističnosti ovakve vizije u skoroj budućnosti, kada se ima u vidu da današnji svet (ne samo društvo u Srbiji) pokazuje tendenciju da se vraća unazad (na primer, nagoveštaji obnavljanja hladnoratovskih sukoba, rekolonizacije i

reimperijalizacije, porast rasističkih i nacionalističkih pokreta itd.), a da su čak i mlađe generacije sve manje zainteresovane za učešće u stvaranju humanijeg sveta, štaviše da su i same jako inficirane potrebama potrošačkog društva, a oni koji se time ne zadovoljavaju podležu bespomoćnosti i letargiji i postaju sve više agresivni, da bi dali oduška svojim frustracijama. To ne znači, međutim, da je opravdano odbacivati svaku nadu u mogućnost alternativa postojećoj dominantnoj varijanti današnjeg sveta (u kojem se produbljuje jaz između enormno bogatih kategorija društva i sve veće bede milionskog stanovništva u svetu), jer se javljaju novi kritički intelektualci u svetu, čije reči ne ostaju bez odjeka; a sve je više i knjiga u kojima se raspravlja o alternativama »otuđenom svetu« (u upotrebi je sve više ovaj Marksov termin koji je doskora bio izbačen iz rečnika filozofije i društvenih nauka). Isto tako, imena Kastorijadisa, Burdijea, Čomskog, Volerstina, Štiglica, vrše danas, čini se, jači uticaj nego što bi ga mogli izazvati ranije, upravo zato

što su kontroverze današnjeg sveta sve uočljivije. Mislim da će značajan uticaj na razmišljanje o savremenom svetu imati i Turenova nova paradigma »altermodernizacije«, koja nas nevraća u 18. i 19. pa ni 20. vek, već predstavlja novu perspektivu budućnosti, za koju su izvesne pretpostavke već u začetku.
U Turenovoj novoj koncepciji »kritičke sociologije«, u kojoj ističe u prvi plan razvoj individualnih/ljudskih moći kao subjekata, posvećena su detaljna poglavlja kritičkoj analizi stanja »socijalnog koncepta«: u oblasti društvene i državne organizacije, socijalnih odnosa, položaja individua u datom društvenom miljeu; i u tom kontekstu Turen obrazlaže potrebu za redefinisanjem pojma »socijalnog«, koje je izgubilo svoju širu, humanu konotaciju.
Akcenat Turenove kritike današnje društvene situacije je na sledećem: a) raskinute su sve socijalne veze i pojedinci, ostavši usamljeni, gravitiraju ka depresiji ili kriminalu, jer postmoderno društvo razdvaja sistem i aktere; stoga se mora konstruisati jedna nova reprezentacija kulturnog i personalnog života; b) akcenat sa promena društva premešta se na rat (misli na borbu protiv terorizma), pretvorivši nacionalne države u nacionalizam; c) globalizacija potrošačkog društva, koja nije elaborirala jednu drugu alternativu, predstavlja »amerikanizaciju« sveta, koja čini većinu zemalja zavisnim od moći spoljašnjih sila (Turen ukazuje i na slabosti EU koja podleže američkoj hegemoniji, budući nesposobna da uspostavi jednaku geopolitičku ulogu u odnosu na SAD; te konstatuje: »Evropa nije više kontinent boraca, ona je postala kontinent uzmicanja« – 83 ); d) prema Turenovoj analizi, kriza društva je najvidljivija, prvo, u pogledu mesta koje zauzima rad u životu svakog pojedinca, koji je sada zamenjen potrošnjom i, drugo, u pogledu uloge škole, koja se nije izmenila, jer nastoji, pre svega, da obezbedi disciplinu i poštovanje prema organizacijama društva; odnosno ostala je koncepcija edukacije kao faktor socijalizacije (u smislu prilagođavanja individua na date društvene uslove), umesto da razvija individualnost i samostalnost onih koje obrazuje, odbijajući da uzme u obzir psihološku, socijalnu i kulturnu situaciju učenika, te umesto da škola favorizuje jednakost individua, ona čini suprotno, pojačavajući nejednakost, s obzirom na prepreke koje stoje pred deprivilegovanim slojevima u pogledu viših stepena obrazovanja (videti slične zaključke P. Burdijea). Na osnovu tih analiza Turen je došao do zaključka da je nužno konstruisati »novu paradigmu« socijalnog fenomena, nasuprot staroj koja se zasniva na ideji da »društvo nema drugi fundament nego što je socijalni« (kao da se društvo kreira samo sobom – 84), koji je postao svrha samom sebi, tj. jednodimenzionalno socijalno i antiindividualno.

Turen se manje bavi načinima na koje se može doći do tako radikalnih transformacija koje ima u vidu u svojoj »novoj paradigmi«. On se detaljnije zadržava samo na stvaranju novih socijalnih pokreta (kako su napred objašnjeni), što je, svakako, značajna pretpostavka procesa samooslobađanja i osvajanja novog položaja individua u društvu. Ali se javlja pitanje: kakve se promene moraju događati u strukturi društva i u političkoj kulturi da bi se i sami socijalni pokreti transformisali na odgovarajući način. A zatim, budući da socijalni pokreti ne mogu da traju permanentno (osim, recimo, ekoloških i feminističkih, ali ne i oni koji se organizuju u cilju rešavanja nekih akutnih problema, kao ni oni koji demonstriraju protiv primene autoritarnih mehanizama vlasti), jer bi mogli proizvesti kontinuirano »vanredno stanje« i destabilizovati neophodnu regulaciju društvenih odnosa i komunikacija.
Tačna je Turenova primedba da su socijaldemokratska društva nastojala da proceduralno preurede načine upravljanja društvom, ali ostajući u okvirima »etabliranog reda«, ne dotičući se dubljih socijalnih i kulturnih transformacija (u tom smislu i »welfare state« je služio kao neka vrsta kompenzacije za nepromenjenu strukturu moći, jer je predstavljao orijentaciju na socijalnu pomoć ugroženima, a ne na restrukturiranje odnosa moći i smanjivanje bespomoćnosti i na transformaciju društvenih i međuljudskih odnosa u kojima učestvuju individue kao subjekti; o tome je donekle pisao Antoni Gidens u svom projektu »Trećeg puta«).
Zato kada je u pitanju Turenova »nova paradigma«, koja uvodi nove pojmove, kao »postsocijalno«, da bi se naglasio primat kulturnog – opštije kulturne/antropološke paradigme i kulturnih prava kao promotera individualiteta i subjektiviteta slobodne ljudske kreativnosti – može se steći utisak (zbog izvesnog zapostavljanja navedenih pitanja) da su marginalizovane dimenzije društvene pripadnosti čoveka kao pojedinca i snaga nejednake distribucije moći u određivanju ljudskih sudbina. I u tom kontekstu čini se da Turenov koncept nove paradigme za razumevanje današnjeg sveta zanemaruje nužne promene u onim domenima ljudskog života i dinamike koji se smeštaju u »spoljašnju sferu«, a u stvari, kao činioci svakodnevnog života individua, značajno utiču na mogućnosti samotransformacije, kao i transformacije postojećih tipova društva i uspostavljanja novih odnosa između individua i društva.
Tim pitanjima se znatno više bavio Kastorijadis, stavljanjem akcenta na stvaranje novih projekata za transformaciju društva, koji obezbeđuju individualnu i kulturnu autonomiju; drugim rečima, ukazujući na dva uporedna procesa transformacije, jedan koji prodire u temelje društvene organizacije i dinamike, i drugi koji se tiče unutrašnje transformacije pojedinaca kao autonomnih slobodnih subjekata. I tek u toj perspektivi može se objasniti kompleksnost procesa transformacije individualnih i društvenih fenomena. Zato Kastorijadis piše o zasnovanosti antropoloških relacija politike kao o preduslovu za širenje prostora individualne i kolektivne autonomije.15
Nije neuputno podsetiti se i nekih misli Karla Marksa, u kojima se skreće pažnja na posledice »hiperinstitucionalizovane realnosti«, koja se javlja kao spoljašnja sila, kao nešto otuđeno i objektivno i pritiscima koje vrši na individue kao superiorna sila zahteva da joj se ljudi potčine; učvršćujući, na taj način, predstavu čoveka o sopstvenoj nemoći; što je Marks izrazio u poznatoj sintagmi »postvarenja«, u kojem se skriva univerzalnost individualnosti, njihovih odnosa i kapaciteta. Drugim rečima, pojam moći i njegova vekovima cementirana nejednaka distribucija ključno je pitanje u Marksovoj analizi (kao i u analizama izvesnih novih filozofa, na primer, Fukoa), što nije dovoljno elaborirano kod Turena. Marks, takođe, govori o tome da razvoj individualnih stvaralačkih potencijala zavisi od ranijeg istorijskog razvitka; i od toga da li je taj razvitak stavljao razvoj ljudske moći kao cilj po sebi, ili ga je merio »predodređenim merilom« (yardstick).16 A budući da se monopol hijerarhijske moći nastavljao, sa manjom ili većom jačinom, tokom celokupne dosadašnje istorije, subordinacija individua silama moći predstavljena je kao prirodna pojava, konstatuje Marks. Time se može objasniti i lakše prihvatanje ropstva od slobode, za koju treba uložiti veliku snagu i uhvatiti se u koštac sa rizicima (setimo se Fromovog objašnjenja »bekstva od slobode«).
S obzirom na duboku ukorenjenost odnosa dominacije i subordinacije, potrebno je ući dublje u razmatranje takozvane spoljašnje dimenzije (iako društveni činioci nisu spoljašnji, izvan individualne egzistencije čoveka, ali se doimaju kao spoljašnji zbog najčešće malih mogućnosti pojedinaca, ili kategorija pojedinaca, da vrše uticaj na društvenu strukturu i društvene institucije) – da bi se ustanovile granice unutrašnjih transformacija u sferi individualne egzistencije čoveka.
Turen je obratio naročitu pažnju na kulturno pravo individua da se bore za svoje

oslobođenje. A kada raspravlja o pojmu »socijalnog«, on mu pridaje političko (ideološko) značenje, kao samoreprodukciju društvenog sistema i gušenja subjektiviteta, što jeste preovlađujući model koji vlada u društvu današnjice i možda je snaga opstanka takvog tipa društva bila razlog da Turen skrene, prvenstveno, pažnju na neophodnost potrebe transformacije individualnog i kolektivnog karaktera u smislu samotransformacije. Stoga je u tom pogledu njegova »nova paradigma« važna dopuna teorijskim opusima drugih kritičkih intelektualaca koji se, uglavnom, bave kritikom postojećih društava i isticanjem principa na osnovu kojih bi
		Peje je Peć, i obrnuto Razglednica kupljena u novinarnici u Peći, 1984. godine. Manastir Dečani se nalazi nekoliko kilometara od Peći. Sada stoji u radnoj sobi iznad uramljene nepoznate mlade žene, kao deo kućne »instalacije«

moglo doći do društvene transformacije. Takva orijentacija, ipak, ostavlja izvesnu prazninu usled izostavljanja iz razmatranja pitanja o makroekonomskom projektu za radikalnu transformaciju pojma »socijalnog«, budući da se tek u tom kontekstu može odvijati uspešna samotransformacija individua i transformacija novih odnosa individue/društva, putem respekta socijalnih i političkih prava, koja se povezuju sa kulturnim pravima. S druge strane, pak, može se, takođe, konstatovati izvesna jednodimenzionalnost kod drugih kritičara modernog društva, kojima nedostaje neophodna antropološka/kulturna perspektiva, u smislu razmatranja egzistencijalnih problema sa stanovišta mesta i položaja individua i transformacije njihove uloge i učešća u procesima menjanja današnjeg društva. Iz tih razloga može se reći da je Turenova »nova paradigma« ponudila neophodni novi uvid u tumačenje posledica današnjeg globalizujućeg sveta, koji, namećući »ekstremni kapitalizam«, još više ugrožava individualnu autonomiju. Rukovođen time, Turen ističe potrebu da ukaže na nedovoljno proučavani individualni/subjektivni aspekt nužnih promena na mikronivou. Mislim da je time Turen otišao dalje u objašnjenju kompleksne dinamike sveobuhvatnijeg procesa transformacije, sa naglaskom na odgovornosti svakog pojedinca, kako u nastojanju da sam sebe transformiše, tako i da preuzme odgovornost za transformaciju društva. Smatram, stoga, da se može reći da je Turenov doprinos u tome što je minuciozno protumačio šta podrazumeva proces emancipacije,odnosno da je neophodno složeno i sinhronizovano menjanje sebe samih i društva/kulture u kojoj živimo, preuzimanjem saodgovornosti između socijalnih, kulturnih i personalnih činilaca.17

	Zagorka Golubović

1 O odnosu multikulturalizma i interkulturalizma videti moj tekst »Multikulturalizam kao oblik demokratske države«, u mojoj knjizi Izazovi demokratije u savremenom svetu,gl. V, Braničevo, Požarevac 2003.
2 O kompleksnosti pojma identiteta u smislu pluraliteta formi pisala sam u knjizi Ja i drugi,»Republika«, 1999.
3 Ovaj iskaz je naročito aktuelan u eri »tranzicija«, koje postaju dugotrajni prelazi, bez jasno određene strategije »ka čemu« i bez ostvarenja vidljivih dostignuća, najčešće vrteći se u krug ili čak vraćajući se unazad.
4 Turen u objašnjenju »nove paradigme« pridaje značajnu vrednost univerzalističkoj perspektivi, koja nije u protivstavu individualnim aspiracijama, budući da pod tim pojmom podrazumeva izvesne fundamentalne vrednosti i prava, koja obezbeđuju razvoj ljudskih kapaciteta (i individualnih i grupnih), kao što su: sposobnost za slobodno delanje, za kreativnost, za samopreispitivanje, za postizanje autonomije i sl.
5 Videti knjigu: S. Mulhall & A. Swift, Liberals and Communitarians, Blackwell, Oxford, 1994.
6 Videti: P. Bourdieu, Misere du Monde,1993.
7 Da se to odnosi na rane feminističke pokrete vidi se po tome što Turen ističe veću demokratičnost novih feminističkih pokreta i uzima ih, na izvestan način, kao uzor »kulturnih pokreta«, kada se pokret za ravnopravnost i različitost pretvara u zahtev za dubinskim promenama industrijskog društva.
8 C. Castoriadis, Mašta, kritika i sloboda, »Republika« 2001, str. 14.
9 C. Castoriadis, Sur l’insignifiance,Editions de l’aube, 1998, str. 22. Kastorijadis ukazuje na to da danas u društvu vlada rezignacija i da ljude treba probuditi.
10 C. Castoriadis, Domaine de l’homme, Editions du Seuil, 1977, str. 29.
11 U ovom pogledu držim da je Turen ipak dublje pronikao u domete novih feminističkih pokreta, ukazujući na preokret od borbe za jednakost polova i za oslobođenje žene, ka afirmaciji žene kao subjekta u svim domenima života, što pretpostavlja i promenu sadržaja pojma muškarca kao aktivnog subjekta, nasuprot dominantnoj figuri muškarca u mačo koncepciji. Iako nije reč o podudarnosti ideja već o bliskosti i eventualnom dopunjavanju, može se reći da je smer isti, jednom rečju, u smislu razvijanja zaboravljene ideje o ljudskoj emancipaciji.
12 Istorijsko nastajanje takve vrste pokreta naznačio je poljski pokret Solidarnost 1981. godine, u kojem je bila izbrisana razlika između vođa i članstva; umesto tituliranih vođa, intelektualci su igrali ulogu samo »savetnika« koji su predstavljali jednog partnera u ravnopravnoj raspravi učesnika o ciljevima pokreta, načinu organizovanja i načinu borbe za ostvarenje strategije pokreta.
13 Zapaža se među tim pokretima i tendencija vraćanja na stare, komunističke pokrete, kojima je nedostajala glavna orijentacija na oslobađanje individualnosti i kreativnosti učesnika, budući da su ti pokreti bili zasnovani na kolektivističkom principu, koji guši subjektivnost. Međutim, ako se stvaranje sličnih pokreta proširi i na zemlje u okviru zapadne civilizacije, nova levica, kao revizionistička orijentacija, može odigrati ulogu u cilju ugrađivanja savremenih načela u nove socijalne pokrete, što se već primećuje u Evropi, gde se u formi generalnih štrajkova ujedinjuju različiti društveni staleži (i kada su u pitanju radnička prava ili reforme sistema obrazovanja, penzija i sl.) sa jasnom porukom protivljenja dominaciji moći i manje ili više jasnom težnjom za osamostaljivanjem, kao subjekata društvenih odnosa.
14 Ja upotrebljavam pojam personalizam da jasno razgraničim jednostranost i individualizma i kolektivizma, naglašavajući potrebu da se u razmatranje odnosa individua–društvo uvede višedimenzionalna perspektiva. Videti moju knjigu Pouke i dileme minulog veka,gl. XI, »Individualizam ili kolektivizam? – Personalizam kao alternativa«, »Filip Višnjić«, 2006.
15 O tome sam više pisala u knjizi Politika i svakodnevni život,gl. V i VII.
16 Videti: K. Marx, Grundrisse,Vintage Books, Random House, New York 1973, str. 162, 488.
17 Na tragu Turenovih ideja pisala sam 1972. godine o kulturi kao »pobuni novog (ideja) protiv etabliranog sistema koji guši ljudsku ličnost, kao afirmaciji ljudskih prava i uslova da pojedinci samostalno odlučuju o svojoj sudbini... kao protivstav sistemu kao cilju po sebi« (videti: »Kultura kao most između utopije i realnosti«, Praxis br. 1–2, 1972, str. 247–260). A 1973. godine pisala sam o shvatanju slobode kao samorealizacije čoveka, »sloboda shvaćena u smislu da se čovek nesmetano razvija i oslobađa sav svoj ljudski potencijal«, ali naglašavajući potrebu za stvaranjem takvih društvenih i kulturnih uslova koji bi podsticali da sloboda bude dostupna za sve da »stvaraju uslove sopstvenog života i da suvereno o njima odlučuju«. Pri tom, pisala sam o tome kako se reprodukuje društvena nejednakost (i u nejednakosti materijalnih uslova i u kulturi, pre svega u procesu obrazovanja), što uslovljava samoreprodukciju društvenih slojeva i stvara privilegovane i deprivilegovane slojeve i pojedince (videti: »Samorealizacija čoveka jednakošću i slobodom«, Praxis br. 1–2, 1973, str. 19–26).