Ustav Srbije budi opasne iluzije

Dva vrsna naučnika sa različitim idejama o načinu donošenja ustava u postkomunističkim i postsocijalističkim zemljama ukrstila su svoje argumente o tome da li ustav u ključnim momentima, kao što je raskid sa prošlošću, treba da donosi ustavotvorna skupština, gledište koje zastupa Molnar, ili redovno zakonodavno telo, ideja koju zastupa Dimitrijević. Uzajamno predstavljanje knjige onog drugog pretvorilo se u svojevrsni dijalog i uvid u ocene obojice autora o posledicama koje je proizveo Ustav Srbije iz 2006. godine.

Ustav nije donet na ustavotvornoj skupštini. Pobedila je ideja kontinuiteta na način kako je predviđala reviziona regulativa starog ustava, pri čemu je bilo velikih odstupanja i kršenja revizione procedure. Radi se o trećem ishodu za koje se nismo zalagali ni ja ni Nenad Dimitrijević, rekao je Aleksandar Molnar. Postojala je retorička priča o ustavnom kontinuitetu, ali se od početka znalo da odredbe koje se odnose na Kosovo i Metohiju neće moći da se primenjuju. Zato su i sami politički akteri oklevali da počnu proces ustavotvorstva, što se kasnije pokazalo kao opravdano. Upravo ideja kontinuiteta, koja je od početka bila problematična u uslovima međunarodnog protektorata na Kosovu, pokazala se kao neprevladiva barijera i mi smo dobili ako ne karikaturu ustavnog kontinuiteta, onda svakako hibrid. Što se samih političkih aktera tiče, ustav su pisale snage koje su bile na vlasti do 5. oktobra 2000, uz pridruženje nekih delova bloka koji je pobedio Miloševića. Tako da se u suštini ustav može shvatiti kao usavršavanje nedostataka režima koji je postojao pre 5. oktobra, i on proceduralno i sadržinski ima više veze sa starim režimom nego sa nečim što započinje novu epohu. Nenad Dimitrijević je podsetio na istoriju postsocijalističkih zemalja koje su pripadale istočnom bloku. Sve su te zemlje donosile ili nove ustave ili su utemeljivale ustavni kontinuitet da bi ipak potpuno promenile ustav.

Mađarska ima princip ustavnog kontinuiteta, ali od ustava koji je donet 1948. jedini član koji je ostao glasi da je Budimpešta glavni grad. Međutim, Mađari su odmah prišli promeni ustava, a mi smo fenomen, čekali smo šest godina i još bismo čekali da se nije pojavio problem Kosova. Dimitrijević je rekao da u ustavu Srbije ima mnogo nelogičnosti,

ali da je jedna najveća. U vezi s prosvećenom elitom i njenom ulogom u kreiranju ustava, Aleksandar Molnar kaže da pojam prosvećene elite podrazumeva dovoljno znanja o društvu koje se konstituiše i o okruženju u kojem to društvo treba da nastavi da postoji s obzirom na sve sukobe koji su realni. Ta elita treba da zastupa osnovnu vrednost, a to je pacifikacija. Za mene je ključna stvar pacifikacija što je moguće većeg broja problema, jer je utopičnost ovde vrlo opasna. Pragmatski treba načiniti jedan izbor između najopasnijih konflikata koji ugrožavaju društvo i obezbediti miran i spokojan život pojedincima koji bi tim konfliktima bili ugroženi. To je onaj minimum koji smatram prihvatljivim da bi se odredilo šta je prosvećena elita. Da je ustavotvorni postupak vodila ideja pacifikacije imali bismo sasvim drugačiji ishod i sasvim drugačiji ustav od ovog koji
		Ne možete se zalagati za liberalne principe zaštite ljudskih prava i podele vlasti i istovremeno reći da je Kosovo deo Srbije, jer time definišete jednu pravnu fikciju, kaže Dimitrijević. Napisao sam 2006. da ako smo ozbiljni ljudi, mi ćemo tu odredbu shvatiti ozbiljno, što znači da ćemo prekinuti veze sa svetom. Čudim se srpskim legalistima što nisu prekinuli diplomatske odnose sa svim zemljama. Ozbiljni ljudi bi prekinuli diplomatske odnose i izašli iz Ujedinjenih nacija, jer je to pravna konsekvenca ustavnog ponašanja, istakao je Dimitrijević. Ako već pretendujete na suverenitet, dodao je Molnar, ono što ostaje jeste sila, jer ako ste suvereni, to ćete manifestovati silom.

imamo, rekao je Molnar. Na pitanje kako se ustavom prevladava višedecenijska konfliktna prošlost, Molnar odgovara da ustav u prvom redu treba da omogući transparentne institucije. Mi smo imali netransparentne institucije u kojima sukobi nisu mogli da se kanališu. Ustavotvorni proces i vidim kao proces pacifikacije društva, jer neke probleme rešavate na nivou ustava, a za druge stvarate institucije koje će se njima svakodnevno baviti. Tako perspektivno smanjujete količinu sukoba koji opterećuju društvo, a pogotovo prevazilazite zataškavanje, maskiranje i prolongiranje, jer posle 10 ili 20 godina problem može biti mnogo destruktivniji nego što je u početku bio, rekao je Molnar. Podsetivši na problem Kosova, Molnar je dodao da je početkom 80-ih taj problem mogao biti neuporedivno bezbolnije rešen da su se na pravi način okupili relevantni akteri, da je omogućena ustavna rasprava i da se sagledalo šta je mera kojom može biti zadovoljena i jedna i druga strana. Molnar podseća da je u svojoj knjizi insistirao na kontekstu Evropske unije koja je stvorena iz ideje da postoji velika problematičnost granica i međunacionalnih odnosa u Evropi. Granice su sporne ne samo na istoku, nego i na zapadu, a Evropska unija je nastala upravo iz tog impulsa – da se sukobi razreše.
Nenad Dimitrijević je u vezi sa konstatacijom da je bitno da se opredelimo koju lošu prošlost treba prevazići kako bi se sprečilo urušavanje države, rekao da je Srbiji potreban ustav da bi konačno izašla iz istorije i postala normalno političko društvo. Evropska unija je nastala iz potrebe da se prevaziđe kontinuitet nacionalne mržnje koja je rezultirala Prvim i Drugim svetskim ratom i iz svesti nemačkih i francuskih političkih lidera da se

tome učini kraj tako što će se akcenti pomeriti iz žarišta međunacionalnih odnosa, pri čemu se ono što je učinjeno neće zaboraviti. Taj niz malih koraka uspostave EU nije mišljen kao pacifikacija onoga što se ne sme zaboraviti. Pacifikacija u prosvetiteljskom smislu ne znači zaborav, ali znači iskorak iz užasavajućeg konteksta u kojem smo stalno prinuđeni da sa nekim ratujemo i da se ubijamo. Navodeći primer nemačkog ustava, Dimitrijević je rekao da nije slučajno što Nemci ne pominju koncept narodnog suvereniteta koji kaže da sva vlast proističe iz naroda i pripada narodu, nego imaju drugu referencu i ustav počinju odredbom »Ljudsko dostojanstvo je

nepovredivo«. Nama je potrebno tako nešto, rekao je Dimitrijević dodajući da bi usvojio i nemački koncept »militantne demokratije koji kaže da nema tolerancije za one koji krše temeljne ustavne vrednosti. Potrebno je napraviti ustavni okvir u kojem ćemo živeti kao ljudi koji se razlikuju po mnogo čemu, ali u zajedničkim vrednosnim koordinatama«, zaključio je Dimitrijević.
Svaka prošlost je dovoljno loša ako joj se da dosta prostora i ona može da upropasti i sadašnjost i budućnost, dodao je Aleksandar Molnar. Nema naroda koji ima prošlost na koju bi mogao bezrezervno da se poziva i da na njoj temelji političku budućnost. Zato EU nosi poruku da istoriju treba prepustiti njoj samoj, a sadašnjost i budućnost su nešto što treba da bude selektivan izbor iz istorije koji pomaže pacifikovanom suživotu svih naroda na ovim prostorima, bez ikakve diskriminacije. To je tekovina koja je starija od našeg tragičnog raspleta u SFRJ i još uvek nam se nudi kao neko rešenje, a videćemo u narednim danima (reč je o tome kakva će se vlada obrazovati posle održanih izbora) kakav ćemo odgovor dati na to pitanje, rekao je Molnar.

Govoreći o knjizi Nenada Dimitrijevića Aleksandar Molnar je izdvojio osnovne autorove poruke: kada piše o ustavima postsocijalističkih zemalja, Dimitrijević ocenjuje da je ustavotvorna skupština i suviše opterećena pitanjem (kvazi)kontinuiteta sa starim režimom. Autor smatra da su ustavni sudovi u donošenju ustava pravi kreatori osnovnih normi i tumači osnovnih vrednosnih principa zajednice. Tako je bilo u slučaju Poljske i Mađarske, čiji su ustavi u znaku beskompromisnog raskida sa prošlošću. Oni na konzistentan način definišu orijentaciju ka budućnosti i nemaju zadatak samo da štite individualne slobode i pravno institucionalizovanje političke vlasti, nego i da kreiraju građansko društvo, što je temeljna razlika u odnosu na ustavnu demokratiju koja je izrasla »iz sveta života«, za šta je uzor američki ustav. Kada je reč o Dimitrijevićevom odnosu prema ustavu Srbije, Molnar je ukazao na tekstove »Rodoljupci pišu ustav« i »Srbija u okovima loše prošlosti«. U njima Dimitrijević odgovara na pitanje da li u Srbiji u uslovima neprevladane loše prošlosti može da nastane ustav u demokratskoj liberalnoj tradiciji. Autor je skeptičan kada su u pitanju očekivanja da će Srbija dobiti odgovarajući ustav upravo zbog neuspeha u prevladavanju loše prošlosti, konstatovao je Molnar.
Nenad Dimitrijević je ocenio da Molnareva knjiga predstavlja »kulturno dostignuće kakvim se ne mogu pohvaliti ni mnogo kulturnija društva« i da ta knjiga »nadilazi srpsku kulturu i reintegriše rano prosvetiteljstvo, liberalizam sve do srpske političke prakse«. Ustavotvornu skupštinu Molnar vidi kao najbolji uslov da se ispuni legitimacijski zahtev svakog pojedinca da živi u skladu sa umnim zahtevima i bude uključen u stvaranje zajednice, rekao je Dimitrijević. Ustavotvorna skupština, kako je vidi Molnar, materijalizuje ideal izreke »ono što se tiče svih mora biti prihvaćeno od strane svih«. I zato legitimacijski ustav mora biti kreiran tako da reflektuje ono što se može braniti kao svačije dobro, istakao je Dimitrijević.
On je izdvojio i Molnarevo stanovište »da je u prosvetiteljskoj tradiciji ustav temeljni akt pravne regulacije, a ne stvar nepisanog običaja«, što vodi drugom njegovom stavu, koji glasi: »Nova srbijanska elita morala je da zauzme stav prema ključnom pitanju: da li joj je osnovno vrednosno opredeljenje prosvetiteljska pacifikacija unutrašnjih i spoljnih prilika ili ‘Kosovska etika’, te da li je, shodno tome, za rešavanje kosovskog problema spremna da reskira otpočinjanje nekog novog etničkog čišćenja, evropsku perspektivu Srbije, pa konačno i njenu državnu nezavisnost...«
Dimitrijević je ukazao i na teorijske, filozofske i pravne dileme u vezi sa ustavotvornom skupštinom, a potom izneo svoje tumačenje »naroda koji se konstituiše« u trenutku kada

se donosi ustav, što znači da se narod podvodi pod ustavne norme. Vraćajući se centralnom pitanju – donošenju ustava po principu ustavnog kontinuiteta (na skupštini), kada funkcionišu svi organi vlasti, ili na ustavotvornoj skupštini, Nenad Dimitrijević je dopustio da ustavni kontinuitet nije univerzalno primenljiv lek, ali je izrazio bojazan za problem demokratskog donošenja ustava u situaciji kada nema neophodnih ograničenja demokratije, odnosno kada funkcioniše samo ustavotvorna skupština. Aleksandar Molnar je ovu dilemu ocenio kao sublimat cele diskusije, svodeći je na pitanje da li može biti slobode bez rizika. Ako se opredelite za ustavotvornu skupštinu postupate u prosvetiteljskom duhu, otvarate na neki način vrata slobode (kao što je to bilo u Francuskoj u 18. veku), ali vam niko ne garantuje rezultat. S druge strane, i svi brižljivo pripremljeni
		Narod koji je konstituisan funkcioniše u normalnoj politici ne kao nadustavni nosilac najviše vlasti već kao skup građana koji su obavezani pravnim normama. Kada ste definisali narod kao pravnu kategoriju nema više pozivanja na nacionalne interese. Zabezeknem se kada čujem da se neko u politici poziva na nacionalne interese, to je skandal. Nacionalni interes kao kategorija u ustavnoj teoriji i praktičnoj politici jednostavno nema mesto, ukoliko se zalažete za demokratiju. Postoji opšti interes, ali on je pravna kategorija koju ustavom valja ispravno definisati, dok nacionalni interes uopšte ne postoji u sferi javne autonomije, istakao je Dimitrijević.

mehanizmi, a i srpsko iskustvo kada su se ustavi donosili bez ustavotvorne skupštine, nisu garant uspešnog rešenja. Garant je prosvećena politička elita, i to je ključ uspeha. Možete obezbediti sve mehanizme, ali ako nemate poslednji faktor – prosvećenu političku elitu – sloboda se premeće u sopstvenu suprotnost, zaključio je Molnar.
Obe ove vredne knjige izdao je Dejan Ilić u svojoj Fabrici knjiga (s tim što je suizdavač Molnareve knjige Institut za filozofiju i društvenu teoriju). Posvećenost izdavača Dejana Ilića (on je bio i diskretni moderator razgovora) Nenad Dimitrijević je okarakterisao kao »prosvetiteljsku misiju i duboku veru kako smislenost ovog izdavačkog poduhvata nema nikakve veze ni sa zaradom, ni sa tiražem, pa ni sa neposrednom intelektualnom recepcijom napisanog i objavljenog«.

	O. R.