Politička siročad velike Srbije

Nedavno je ruski stručnjak za geopolitičke studije Leonid Ivašov, koji se na međunarodnim simpozijumima pojavljuje u uniformi generala – sa srpom i čekićem kao amblemima uz uniformu – izjavio kako su danas u Evropi katolici učinili da se Rusiji i svim pravoslavnima »otme duhovni pravoslavni centar u Konstantinopolju«. Neki su primetili da je to sintagma iz arsenala političke mitologije slovenofila, koju je nebrojeno puta varirao i F. M. Dostojevski i da tome ne treba pridavati veliki značaj – ali ozbiljni analitičari su ipak upozorili da stari političko-mitološki obrasci nisu samo to i da se oni neprekidno »popunjavaju«. I u Crkvi su davno zaboravili – a to je najčudnije – onu sjajnu metaforu – iz Mateja 9.17. – o starim obrascima koje treba ispuniti uvek novim sadržajem – »Također se ne ljeva vino novo u mjehove stare; inače se prodru mjehovi, vino se prolije i mjehovi se pokvare«. I E. Betica je u pravu kada često naglašava kako živimo »pod ruševinama ideološko-mitoloških obrazaca«. Da nevolja bude veća političari najčešće iz starih obrazaca izvode svoju politiku, a to je kod nas uzelo toliko maha da je i u ovoj prilici nužno osvrnuti se makar na neke. Bosanski politički lider M. Dodik iz RS govori o »velikoj Srbiji« kao cilju koji bi trebalo realizovati nekim novim sredstvima, ali se ne vidi na koja to sredstva misli. Ne zna se zbog čega čak i ozbiljni pisci, kako u nas tako i u svetu, samo Srbima pripisuju taj obrazac a zna se da i Bugari decenijama sanjaju svoj sanstefanski san koji se bukvalno katastrofalno istorijski inkarnirao poslednji put tokom poslednjeg svetskog rata. Od Vuka i njegovog članka »Srblji svi i svuda« do naših dana traje ta polemika koja je pokazala da svi mali narodi u balkanskoj sferi posebno imaju svoj »projekat« velike Hrvatske, Albanije ili Mađarske. Odgovarao je A. Starčević Vuku da hrvatski prostor seže ne samo do Drine nego preko Timoka do bugarske granice i dalje. Uvek je projekat kod svih isti, isti je diskurs kojim se obrazlaže, ostvarivan je uz pomoć velikih sila i ratovima, ali su ga razni narodi na različite načine doživljavali – nema u sintagmama te vrste ničeg spornog ako one podrazumevaju kulturno i versko jedinstvo na jezičko-kulturnoj osnovi jednog naroda. Nevolje počinju kada se ideja kulturnog jedinstva pretvori u državnu ideju. Tu se suočavamo sa činjenicom da imperijalizmi malih naroda nisu ništa manje pogubni od imperijalizama velikih naroda i država. Balkanski prostor poslednjih decenija je školski primer za to. To se najbolje vidi po političkim idejama koje se bukvalno izvode iz mita i predanja iz legendi posebno. To se podjednako uporno forsira kod nas i u državi i u Crkvi te su stoga nužne još neke napomene. Za vladiku raško-prizrenskog Artemija nema zapravo ničeg problematičnog u mitovima i legendama. On ih ne vidi u smislu kulturnih činjenica, već kao realije na kojima se može utemeljiti konkretna savremena politika. U jednom objašnjenju – Danas, 2. 07. 2007. – on doslovce kaže: »Oni govore o Evropi, o zemaljskom carstvu, o kosovskoj i vidovdanskoj mitologiji«. Po njemu, kosovska legenda je neki apsolutni izvor i putokaz za aktuelnu politiku. To za njim ponavljaju politički lideri iz takozvane »narodnjačke« koalicije i to u najbukvalnijem smislu reči. Svakodnevno u svakoj prilici bez uvida u naučna saznanja o mitu i predanju.
Arhaični obrasci imaju još neke karakteristike od kojih su najvažnije barem dve. Oni se »popunjavaju« po potrebi i vrlo slobodno, a ono što bi se moglo označiti kao njihova poruka je u tome što predstavljaju opšta mesta kakvih ima u neograničenom broju. Ono što je u tome važno moglo je jednostavnije: ta su opšta mesta ideolozima i političarima uvek »pri ruci«. To ne govori o njihovoj vrednosti, ali mnogo govori o njihovoj upotrebljivosti. Nije ništa neobično da u govoru nekog političkog prvaka imamo čitavu sumu koja – barem na prvi pogled – zaista zbunjuje čoveka i građanina. Politički i ideološki učinak takvih mesta je nesrazmeran onom što ona zapravo znače – tome se više veruje nego proverenoj naučnoj istini.

Ovogodišnja uskršnja poslanica kojom se stari patrijarh Pavle obratio vernicima i građanima uopšte – Pravoslavlje, 1. 05. 2008. – sadrži mnogo elemenata koji su podstakli na različita tumačenja njene poruke. Naravno, osnovni ton je u poruci nade koja se ovde podstiče sasvim jasno istinom i smislom koju podrazumeva Isusova objava čoveku i svetu. Energija te nade uistinu nije potrošena ni nakon dva milenijuma od kada je ponuđena svetu, i ona je nužna jednako i danas u krilu naše zahuktale potrošačke civilizacije kada biva sve jasnije da će se priroda i okruženje u kojima živimo zaista braniti od nas a odgovor će biti pretnja uništenjem, koje mnogi još nisu sasvim svesni.
Opet se Kosovo i kosovski problem vide kao »zavet« i to je ono što će mnoge zbuniti – a mnoge i neće jer su politički motivi korišćenja ovog obrasca sasvim vidljivi. Uostalom, u samoj poslanici stoji i jedna ideja i ona se tiče Hristovog Novog zaveta koji je ugaoni

kamen hrišćanstva – »Drugog kamena niko drugi ne postavi, niti može postaviti«. To je sasvim tačno, ali u daljem tekstu se Kosovo vidi kao zavet u punom teološkom smislu reči – »Mi smo živeli i umirali sa kosovskim zavetom«. U Briselu negde sedi Pilat Pontijski i spreman je da opere ruke dok raspinju pravednika koji jedini zna gde započinju i gde se završavaju zemaljsko i nebesko carstvo. Tu sledi jedna poduža tužbalica za Kosovom koju valja navesti – »Ako zaboravim tebe, Kosovo, ako zaboravim tebe, Metohijo, neka me zaboravi Desnica Gospodnja! Neka se prilepi jezik moj uz nepca moja ako se tebe ne setim, ako ne istaknem Kosovo i Metohiju kao početak veselja moga«. Ne treba sumnjati u iskrene želje saborskih otaca bez obzira na patetiku ali – i tu je problem s obrascem: ovo nije samo parafraza poznate biblijske tužbalice ili plača nad Jerusalimom nego bukvalno citat s uklonjenim znacima navoda. Sve je tu ali to nema stvarne veze sa Kosovom i stvarnim prilikama na njemu, pa ni sa nevoljama koje imaju tamošnji Srbi između čekića jedne loše politike koja im se diktira iz Beograda i nakovnja albanske uglavnom šovinistički nastrojene većine koja se politički ponaša opet prema
		Monahinjina sveća Sveća koju sestrinstvo Pećke patrijaršije izrađuje od voska svojih pčela. Dobijena na dar posle Uskrsa 1981. godine

nekom svom osveštanom političko-mitološkom obrascu. Ni reči u poslanici nema o tome da su se neki evropski narodi pomirili i našli formulu mogućeg zajedničkog života. Olako korišćeni obrasci ubijaju nadu.
I u državi i u Crkvi su siročad »velike« Srbije zaista ostala bez reči i osim floskula nemaju šta da ponude.
Privlačne patetične fraze i parafraze – a sve ih je više – ne mogu biti polazište za realnu politiku mogućeg. Dobar deo vladika u episkopatu opsednut je vizijom jednog sveta u kojem nade mnogo nema jer se stvara »čudovišna globalistička civilizacija po meri izopačenog morala«. Ima neke istine u tome, ali nada mora biti čovekova saputnica ako se zaista hoće svet i red i poredak u njemu koji nisu »bez kvasca večnog smisla ljudskog života«. Sva ova muka ojađene i zbunjene dece mitske velike Srbije izvire iz frustracije i kao rezultat ima upadljivu nelagodnost u evropskoj civilizaciji – o tome govore i arhaični obrasci bez novih sadržaja. Evropa hoće – poručuju oci i učitelji SPC – da nas »pretvori u bezobličnu masu« među narodima. Ako se to ne događa pravoslavnim Grcima i Bugarima koji su u EU, nema potrebe nešto slično ovako dramatično naglašavati. Ostaće Kosovo u mapi mitske svesti kao neki i zemaljski i nebeski Jerusalim jer to je priroda mita i predanja, ali ljudima koji tamo žive to sigurno neće biti dovoljno. Tako se nudi uteha koja zapravo i nije uteha: navodno se treba samo naoružati strpljenjem, kako je u istoriji pokazao jevrejski narod koji je posle dve hiljade godina dočekao da mu Jerusalim bude »vraćen«. Jedva da je potrebno ponavljati istoriju Jerusalima u kojem je Hristos objavio Novi zavet – srpski politički prvak V. Koštunica mirno ponavlja da se patnje Srba i Jevreja u istoriji mogu porediti jer su to »dva stradalnička i paćenička naroda«. Izgleda da pomenuta »deca« ipak znaju da nisu dorasla »velikom cilju« i odatle frustracija koja povremeno dobija groteskne vidove. Mirno izvodi zaključak vladika Artemije da su aktuelni državni poglavar B. Tadić i njegovi ministri »izdajnici« i da im ne treba dozvoliti da upravljaju Srbijom, jer arhaični obrasci u tom slučaju dozvoljavaju i takvu logiku. Jedva da treba govoriti o tome da tu logike nema. Sabornost može da bude pokriće za jednu politiku koja se uglavnom pokazala kao loša politika.

Na bolesničkom odru patrijarhu Pavlu ovaj zapis neće mnogo značiti – ali nama je nužan u ovom momentu.
Sabrani na epiklezi u dvorskoj kapeli, arhijereji SPC pristupili su dnevnom redu majskog Sabora SPC dosta zbunjeni prilikama u kojima se našla zemlja. Sinod je preuzeo na sebe »sva patrijarhova ovlašćenja i svu vlast«. Sam patrijarh nije podneo ostavku niti je kome dao blagoslov. Ustav SPC je jasan: imamo patrijarha i to je oboleli patrijarh Pavle, to priznaju i »državne vlasti« koje su po slovu propisa uredno obaveštene, to priznaju i pomesne pravoslavne crkve – ruska se već oglasila – ali je učinjeno kako je učinjeno. U panici su se začule i krupne reči. To je puč, kažu neki, no nije puč ali ima pučista i u Saboru i oni čekaju svoj trenutak. Nikom nije jasno kako će Sinod kolektivno upravljati Crkvom, jer primera za to nema. Sinod može vršiti tehničke poslove ali se o svemu mora obavestiti patrijarh.
Dva su ogledala u kojima se Srbija ogleda – jedno pokazuje da imamo tehničku vladu a drugo i neki tehnički Sinod. Za to što je tako i kako je sada stari i bolesni patrijarh Pavle nije kriv, ali su krivi i u državi i u Crkvi oni koji su mogli učiniti – a učinili nisu da tako ne bude.
Ostalo je pred nama i pred Srbijom koja dugo čeka.

	Mirko Đorđević