Čuvaj se srbske ruke

Da će srpski klerofašisti i nacionalisti dići glavu nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom (29. aprila) pokazalo se već nakon nekoliko dana: drugog maja, naime, Beograd je bio oblepljen plakatima sa likovima predsednika Srbije Borisa Tadića i potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića preko kojih je crvenim slovima pisalo izdaja, a odmah do njih nalepljen je plakat sa likom Puniše Račića, atentatora na hrvatske poslanike u Skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1928. godine kojom prilikom je ubijen Stjepan Radić, ispod kojeg je pisalo: Jedan je Puniša Račić.
Poruka je bila više nego jasna: »izdaju« srpskih interesa zbog priklanjanja mrskoj nam Evropi treba kazniti onako kako je to učinio Račić pre ravno osamdeset godina. Bio je to ničim prikriven poziv na ubistvo predstavnika onog dela vlasti koji se zalaže za evropske integracije i reforme. Ne zaboravimo: pet godina ranije, Jedinica za specijalne operacije, državni organ par excellence, takođe je udarila na onoga koji je bio oličenje upravo takve, proevropske orijentacije: premijer Đinđić je svoje demokratsko i reformsko političko opredeljenje platio glavom; neposredno pre atentata njegove ubice su objavile visokotiražni i široko distribuirani DVD u kojem su, slaveći svoje »antiterorističke podvige« (a u stvari ratne zločine nad nedužnim hrvatskim, albanskim i bošnjačkim civilima) takve trendove u srpskoj politici nazvali »bolešću koju treba lečiti«.
Ovoga puta umesto DVD-a upotrebljeni su plakati, umesto JSO pojavila se grupa nacional-fašista koja sebe naziva »Familija srbskih navijača«, koja je izlepila plakate.
Dobro je svima znano, pak, da su oni navijači »Partizana« i »Crvene zvezde« koliko je i potpisnik ovih redova najbliži Rokfelerov rođak: reč je o eksponentima jedne zločinačke politike koja – nema u to nikakve sumnje – nikada nije stvarno sišla sa političke scene Srbije, i koja se – poznato je – temeljila na ubistvima, pljački i ratnim zločinima, drugim rečima na destrukciji svake vrste. Nikada definitivno pobeđena, ona pobedonosno vaskrsava u novom ruhu nacionalno-versko »osvešćenih« protagonista, konstantno hrabrena crkveno-državnim floskulama o »ugroženosti vitalnih nacionalnih interesa« od strane EU i NATO, o »Kosovu kao srcu Srbije« i Koštuničinim mitingaškim pokličima o »otetoj teritoriji« i o tome kako »Kosovo nikada nećemo ni po koju cenu priznati, ono je bilo, jeste i zauvek će ostati srpsko«.
Mnogi mediji su relativizovali opasnost od takvih grupa, baš kao što su se svojevremeno podsmevali onima koji su tvrdili da je na premijera Đinđića pokušan atentat kod Limesa; smatramo da je to ili odbrana takve politike (Pravda, Kurir, Press) ili suštinsko neshvatanje njene zloćudne prirode: ona, naime, nikada ne preti u prazno, ona uvek sa reči prelazi na dela, štaviše često prvo dela, a tek potom učinke tog delanja pokušava rečima javno da minimizira ili sasvim negira. Taj oprobani obrazac, koji nikada valjda nije bio belodaniji nego tokom devedesetih, koristi se i sada.
Od neobične je važnosti da se to shvati, naročito u ovom postizbornom času kada se prave najrazličitije kombinacije oko sastava nove vlade. Ne prejudicirajući ništa, ipak dobronamerno upozoravamo one koji sebe smatraju »Evropljanima« i »reformistima« da se u pregovorima sa tobože »demokratizovanim i uveliko promenjenim partijama« prisete one narodne: ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se razbiju. A u Srbiji – tâ dvestagodišnja »tradicija« nas tome uči! – i sama glava se lako može izgubiti.

	Zlatoje Martinov