Poraz ili pobeda? Zbunjena
je demokratska javnost u Srbiji. Naročito ona
koja je glasala za Koaliciju za evropsku Srbiju
– Boris Tadić i LDP. Iznenađena kampanjom koju
su lideri demokratskog bloka posvetili pridobijanju
SPS za sastavljanje parlamentarne, »proevropske
većine«. Ono što se mora nije teško, rekli bi
neki koji na stvar gledaju »pragmatično«. Ovde
se, međutim, radi o prekoračenju imperativa nužnih
političkih poteza. Nastao je pravi logički, pojmovni
i etički kalambur. Zamenjuju se teze oko većinske
volje građana, proglašava nacionalno pomirenje
sa najvišeg mesta, uzdižu ideje socijalne pravde
zajedno sa ubrzanom privatizacijom, koje najednom
magnetno privlače SPS i DS.
Nije reč o nerazumevanju »političkog trenutka«
kad je već, dugogodišnjim nečinjenjem i neupućivanjem
na to šta ko zaista zastupa i zašto je došlo do
»već viđenog«, srpska politička elita doprinela
da su svaki izbori u Srbiji »kao poslednji«. Radi
se o nedopustivom izvrtanju smisla pojmovima koji
negde, očigledno ne ovde, imaju težinu.
Način na koji se iz Tadićevog kabineta i stranke
podilazi socijalistima i njihovim kompanjonima
potvrđuje političku nezrelost i spremnost na zloupotrebu
vlastitog samoproklamovanog identiteta ali i baštine
demokratske levice, oslobodilačkih pokreta i antifašizma.
Socijalistima je, naravno, sve jasno iako se grade
zbunjeni od silnih primamljivih ponuda. Najpre,
sa njima je u jednoj opciji Vojislav Koštunica
koji jeste pobedio njihovog predsednika Slobodana
Miloševića, ali je, u mnogim stvarima, nastavio
njegovim putem. Kako kaže Ivica Dačić, teško im
je da se odluče kojim će putem – »tradicionalnim
ili novim«. U tom društvu, sa radikalima i DSS–NS,
socijalisti bi bili ono što jesu i što su, samo
bez Miloševića i njegove sile i moći, uglavnom
i ostali. To što je Ivica Dačić od najagilnijeg
Miloševićevog mladog saradnika, njegov portparol
onih najstrašnijih godina, navodno postao »levičarski
japi« koji voli sve što vole mladi, ne umanjuje
njegovu ličnu odgovornost za devedesete i neposrednu
saradnju sa Miloševićem. Zato Tadić ubrzano hoće
da sprovede »pomirenje«. Ali, znamo i iz teorije
i iz prakse, pomirenja nema bez utvrđivanja odgovornosti.
Socijalisti, iako malo zbunjeni jer im svi nešto
nude i vuku ih za rukav, svesni su da imaju onih
vorholovskih petnaest minuta slave. No, slave
je nekima, kao Dačiću, preko glave. On, nikada,
i nije bio u senci. Tek, jedan od »mladih, lepih
i pametnih«, Branko Ružić, kaže: »Pažljivo posmatramo
šta je na stolu«. Ružić, mlađi od Dačića, ne može,
kao drugi, da se hvali bliskošću sa vođom. Dačić,
međutim, nema šta da krije: »Ne može odluka da
se donese emotivno. Ni Slobodan Milošević nije
donosio odluke emotivno. Voleo bih da sada mogu
da se posavetujem sa njim«. Ne može, kaže, da
se otme utisku da bi saradnjom sa demokratama
morao da pređe preko toga što su ih ovi »hapsili
i zatvarali«. Na to ga podseća i njegov drugi
potencijalni partner Tomislav Nikolić rečima da
su mu oni drugi »uništili stranku«.
Dok se čeka odluka da li će SPS biti zasigurno
primljena u stalno članstvo Socijalističke internacionale,
jasno je da je Dačić ispekao zanat i da je spreman
da preko hleba pokuša da dobije i pogaču. Naročito
ako mu je nudi prvi grčki i svetski levičar, lider
PASOK-a i Socijalističke internacionale Jorgos
Papandreu. U Briselu se već raduju »proevropskoj«
vladi DS koalicije i Miloševićevih socijalista
i tvrde kako su ih srpske viđene demokrate uverile
da se SPS reformisao i da njega vode oni mladi
i dinamični, proevropski osvešćeni ljudi. Havijer
Solana traži samo »stabilnost«, a SAD sve to posmatraju
zadovoljno i iz daljine. Oni su rešili svoj problem,
na vreme.
Ni tajanstvena Dačićeva poseta Moskvi nije obeshrabrila
Evropejce. BBC, svetski servis, javio je da Dačić
u Moskvu ide po savet Miloševićeve udovice Mirjane
Marković. Odavde je to demantovano, a sama Markovićeva
je, u intervjuu
Kuriru, tvrdila da nema
pojma da je Dačić u Moskvi ali da ona »savetuje«
da Srbija kao prioritete ima, pored teritorijalnog
integriteta, još i socijalnu pravdu i dobar standard
građana i da ne bude »izolovana zemlja«. I ona
se, očigledno, s nekima slaže...
Zaista, moralisti kažu da su sredstva važna, kao
i cilj. Pa, kako je popločan naš put na kojem
se nadamo da stignemo u društvo slobodnijih i
uspešnijih naroda i država? Vuk Drašković, član
Tadićeve pobedničke koalicije, na primer, ovih
dana dosta vremena provodi u sudu. I to Vrhovnom.
Čeka presudu za zločin na Ibarskoj magistrali,
koja je nekoliko puta obarana na nižim sudskim
instancama. Vuk, koji je prethodnih godina izjavljivao
da nikada ne bi bio u vladi s onima koji su ubili
članove njegove stranke a njega dva puta pokušali
da ubiju, sada, izgleda, mora da ćuti. Zbog svoje
i evropske perspektive Srbije...
Kako vreme odmiče i diže se tenzija oko formiranja
skupštinske većine, socijalisti traže sve više.
Evo, Tadiću su na zvaničnim konsultacijama lepo
rekli da imaju svog kandidata za premijera, Milutina
Mrkonjića. »Inženjer«, heroj rada i obnove Miloševićeve
razorene Srbije, njegov intimus do smrti, još
uvek sebe procenjuje kroz Miloševićeve oči: »Sa
svima razgovaram. Stranačke barijere ne postoje
za mene. Razgovaram sa svim pametnim i sposobnim
ljudima. I Milošević je to cenio kod mene«. Mrkonjić,
kao i Dragan Marković Palma, ne veruje da Koštunica
i Nikolić imaju para da obnove Srbiju, što ovima
treba da uspostavi socijalnu pravdu »imperijalističkim
parama«. Palma od Jagodine, karijeru političara
počeo je kod Željka Ražnatovića Arkana, odvešće
nas – sada – u Evropu. Jer, u ovoj uzbudljivoj
postizbornoj aritmetici Palma je najvažniji. To
su, izgleda, znali i evropski investitori koji
su značajna sredstva obećali njegovoj opštini.
I SPS se izgleda menja: od čvrstog stava, koliko
do juče, da SSP ne treba ne samo potpisivati nego
ni parafirati, Dačić je uz pomoć »evropskog« Palme
revidirao. Odrekao se čvrstog stava da je SSP
izdajnički dokument a Tadić i Đelić izdajnici.
Od sebe da pobegne ne može jedino Vojislav Šešelj
koji pravi svoj adresar – ko je ko u Srbiji. Zvezdan
Jovanović je, po njemu, Gavrilo Princip.
 |
| |
Nastasja
Radović |
