Pismo iz Feketića

Dokle, bre?

Kad ćemo shvatiti da se svet, bez obzirana to što smo najpametniji, najjači, najbrži, najlepši, najhrabriji, a pride i nebeski narod, ne ravna, a izgleda, da se neće nikada ni ravnati po nama.
Kad ćemo shvatiti da za uvođenje i naplatu poreza nije kriv Dinkić, a za izgubljeni inflacioni profit i kursnu razliku novobogataša nije kriv Jelašić. Da za nepovratni put za Evropu nije kriv Đinđić, a za želju naroda za bolji život nije kriv Tito...
Dokle će se naši političari (ama baš SVI, SVI, SVI) kada god se odlučuje o važnim stvarima, kao što su Vlada, Ustav i svi osnovni zakoni, ponašati tako kao da je prosek plate u Srbiji 2000€, minimalac 800€, a troškovi života za polovinu manji od sadašnjih?
Dokle ćemo još biti izloženi ćefu orvelovski jednakijih, među svima nama jednakima? Dokle ćemo sebe vući natrag zbog zakletve u vizantijski mrak? Vizantije nema od 1453. a mi smo u XXI veku.
Ljudi, zove nas svet da živimo po ljudskoj meri, a mi stalno o (nacionalističkim) principima! Nažalost, imali smo mi već jednog Principa, čije jatake i ortake nismo odali državi žrtve, pa znamo šta je od toga ispalo.
Dokle ćemo nepravdu ispravljati većom nepravdom? Zašto se oduzeta zemlja vraća prvo Crkvi? Ko je još video popa (bilo koje vere) sa žuljevima od motike?
Dokle će se vlast narodu rugati »patriotizmom«? Šta je s osnovnim ustavnim načelom o pravu na život? Ili onom drugom po važnosti – pravu na rad?
Želeo bih da živim od plodova svog rada, a nezaposlen sam.
Da li mogu da se najedem patriotizma, da li mogu da se grejem na rodoljublje umesto na drva i ugalj, da li mogu umesto odeće obući tradicionalizam ili umesto novca da vas u kafani častim strpljenjem i poslušnošću?

	Biro Csaba