Pohvala zločina

Pred ulazak ovog broja našeg lista u štampu gromko je odjeknula izjava Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom da Zvezdan Jovanović, ubica Zorana Đinđića, zaslužuje slavu Gavrila Principa. Jedni su tu izjavu osudili, drugi se »ogradili«, a mnogi ćute. Kako da razumemo sve to?
Stvar nije jednostavna. Već godinama, i pre i posle 2000. godine, nižu se javne pohvale zločina i zločinaca, i onih koje su ovdašnji sudovi presudili, poput Zvezdana Jovanovića i Milorada Ulemeka, a i onih koji nisu sudski osuđeni a optuženi su za najteže zločine – Slobodana Miloševića, Ratka Mladića, Radovana Karadžića i samoga Vojislava Šešelja. Dabome, za neosuđene važi pretpostavka nevinosti i pravo da se brane od optužbi. Ali, to ne znači da se sve do ishoda suđenja sami zločini mogu poricati i da se može ignorisati odgovornost najmoćnijih predvodnika formacija koje su činile konkretne zločine, čak i pristati na pohvale zločina. Zar nije izvesno, barem za razumni deo javnosti, da su, primerice, Hitler i Staljin zločinci iako im lično nije suđeno i presuđeno?
No, nije reč samo o izvršenim zločinima nego i o pretnjama zločinom. Ovih dana, u jeku izborne kampanje, Beograd je bio izlepljen plakatima na kojima su sadašnji predsednik Republike i potpredsednik Vlade, Tadić i Đelić, nakon potpisivanja sporazuma o pridruživanju EU, označeni za državne izdajnike. Uz ovu »poternicu« prilepljen je drugi plakat koji odaje slavu Puniši Račiću, ubici poslanika HSS u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije, 1928. godine. Taj zločin je tadašnji sud presudio, a demokratski deo javnosti ga je moralno osudio. Ova osuda je ponovljena i četvrt veka kasnije, u glasilu dela jugoslovenske emigracije, među kojima je bilo i znamenitih Srba; oni u Našoj reči za avgust–septembar 1953. objavljuju ovakav stav: »Stjepan Radić, sa svim svojim vrlinama i manama predstavlja gubitak ne samo za hrvatske seljačke mase nego i za Jugoslaviju. Mi, sa svoje strane, kao mlada generacija, treba jasno i potpuno da ogradimo sebe i svoj narod od nesrećnog zločina počinjenog 20. juna 1928. godine u Narodnoj skupštini prema Stjepanu Radiću i drugovima«.
Ako su nekada neki ljudi znali šta je zločin, i smatrali ga »nesrećnim«, zar je moguće da u drugim okolnostima neki drugi ljudi smatraju da postoji »srećni« zločin? Danas u nas se, po svemu sudeći, baš to dešava. Primetan je i višak perverzije: Račić je pucao jer su ga ljutili oni koji mu ne priznaju ratne zasluge u dobijenim ratovima, a novi atentatori bi da naplaćuju zasluge u izgubljenim bojevima a povrh toga i akontaciju za buduće junačke podvige. Uz sve to, upropastitelji nacije nameću se kao njeni izbavitelji.
Pohvala zločina(ca) nije tek povremeni incident već deo sistematske proizvodnje atmosfere u kojoj huškanje na razne oblike nasilja, pa i na zločine, postaje nešto

svakodnevno. Kao mete za odstrel označeni su mnogi, pa i predsednik Republike kome se već godinama preti hapšenjem i likvidacijom. To se ne dešava daleko od očiju javnosti, već usred nje, ponajviše istupima radikalskih vođa na sednicama Skupštine, koje prenosi televizija, i preko odgovarajućih medija. U tome nema nikakvog obzira prema legitimnosti i legalnosti institucije predsednika, niti prema konkretnoj ličnosti, a još manje prema građanima i javnosti. Povrh svega, baš iz krugova koji ga sistematski satanizuju dolaze i optužbe da, kako je nedavno izjavio Slobodan Samardžić, potpredsednik DSS i doskorašnji ministar, upravo sam predsednik

Republike »unosi najviše smutnje« u ovom inače konfuznom i napetom trenutku naše zemlje. Prisetimo se, slična atmosfera stvarana je i oko premijera Đinđića uoči njegovog ubistva a ona zlokobno opstaje i danas.
Vratimo se citiranoj Šešeljevoj izjavi. Šta god mislili o vrednosti njegovih dela, pisanih i »na terenu«, o njegovoj bahatosti, prostakluku, bezobzirnosti i ostalim godinama pokazivanim manirima, nemoguće je oteti se utisku da u njoj ima izvesne metodičnosti. Najmanje je zagonetno da je ona sračunata, pre svega, na inače razumljivu, odbranu počinjenih zločina u prošlosti, i vlastitih. Zatim, brutalan način nastupa pribavlja mu kod široke publike slavu »prkosnog srpskog junaka« koji »rastura« svetske moćnike i njihovu zaveru protiv Srba, krčeći im put ka konačnom trijumfu. Dalje, ovakva izjava, data u trenutku dok se vode pregovori o ulasku njegove stranke u vladu, kada se razumni političari trude da pokažu najveći nivo takta, Šešelj upozorava partnere i javnost da njega i njegove moraju prihvatiti onakvima kakvi jesu, bez iluzija. Najzad, ta izjava je i jasan putokaz njegovim inače brojnim i moćnim sledbenicima koji se spremaju da preuzmu vlast da sledi obračun sa svima onima koji se zaklinju u demokratsku budućnost Srbije. Šta će nam bilo kakva budućnost kada imamo slavnu prošlost, poručuju oni ne samo svojim protivnicima nego svima, svima, svima...
Kada bi Šešeljeva pohvala zločina bila izuzetak, to ne bi bila prevelika pretnja sadašnjosti i budućnosti Srbije, uprkos rastu moći njegove stranke. Stvar je mnogo ozbiljnija kada to postane deo vladajuće ideologije, a baš to se dešava. Tako nešto ne bi smelo da nas iznenadi kada već poduže posmatramo kako se glavni protagonisti zločina i pljačke prenemažu kao najveći borci za pravdu, kako se najpoznatiji korupcionaši proglašavaju za glavne borce protiv korupcije, kako se rušilac više vlada nudi kao glavni graditelj buduće vlade, kako prvi čovek državne televizije »taba« po javnim mestima one koje smatra »nepoćudnim«. Najzad, zar može biti drukčije u sredini u kojoj se već godinama nekadašnji udbaški žigolo promoviše u najvišeg zvaničnog arbitra morala?
Ma koliko ovaj trenutak izgledao turobno, daleko je od istine da su nam laži i nasilje neminovna sudbina. Sve što nam se dešava proizvode konkretni akteri. Nevolja je što raste moć onih koji čine i brane zločine i pljačku. Strah od njih je realan. Prezir i gnev su očekivani. Otpor, takođe. Ali stvarna i načelna alternativa laži i nasilju, koje je uvek bilo, trenutno je utihnula, što ne znači da je ne može biti. Suprotstavljanje zločinu i pljački je neophodno, ali nije dovoljno. Tek kada zalaganje za istinu i slobodu počne javno da polaže račune za svoje dosadašnje uspone i padove otvara se realna mogućnost za izlazak iz teškog i mučnog stanja.

	Nebojša Popov