Dve su se bitno nove stvari desile u ovim majskim parlamentarnim izborima: pre svega snažan uspon proevropske ideje u Srbiji, a zatim i činjenica da je, posle toliko godina, DS koalicija, sa ubedljivih 9,5 procenata razlike, najzad svrgla sa prvog mesta SRS, kao najjaču političku formaciju u zemlji. Drugde bi, tamo gde se živi normalnije, ovako upečatljiv obrt osetno doprineo stabilizaciji situacije; kod nas su se, međutim, prilike samo još više zapetljale. Stvari su se zakuvale, i to do dramatičnih razmera, već na prvom koraku, sa obrazovanjem nove vlade. Nastalo je višenedeljno besomučno otimanje o dvadesetak poslanika SPS-ovog bloka, ne bi li se suprotstavljene strane nekako domogle većinske pozicije u novoj Skupštini. Posle objavljivanja izbornih rezultata, na konsultaciji kod šefa države, nijedna od dve suprotstavljene koalicije, uprkos tvrdnjama, nisu mogle da dokažu da imaju neophodnu skupštinsku većinu. Potraga za novom vladom se nastavlja.
Na prvi pogled reklo bi se – ništa neobično za političke grupacije koje se nadmeću za primat u državnoj vlasti. Kod nas, ipak, nije tako, pošto su i motivi i modeli ponašanja, i ambicije i strahovi, dosta drugačiji nego u uljuđenim društvima. Šešeljevi i Nikolićevi radikali primili su neočekivane izborne rezultate sa zebnjom da gube ne samo jednu bitku, nego možda i ceo rat i to na duži vremenski period. Takva jedna perspektiva ozbiljno im je uzdrmala samopouzdanje, primoravajući ih da se late popravljanja onog što se popraviti može. Ona početna šićardžijska kolebljivost SPS bloka kojoj će se strani privoleti, izazvala je kod radikala crne slutnje na kraj režima Slobodana Miloševića, čiju su sudbinu i tadašnji poraz delili. Njihovom zajedničkom padu 2000. godine najviše su doprineli izborni rezultati i građanski otpor, ali i to što su Miloševiću mnogi najbliži saradnici okrenuli leđa. To iskustvo je i danas noćna mora SRS pa su zato toliko i osetljivi na lojalnost svog prirodnog saveznika SPS. Otuda su celom ovom poslu pridobijanja postizbornog partnera, koji je inače rutinski u zemljama parlamentarne demokratije, nametali jasan ukus konačnog obračuna sa svima koji su protiv njihove nacionalističke koncepcije.
SPS se, opet, bez obzira što je koristio sve udobne prednosti »jezička na vagi«, u stvarnosti ubrzano zarušavao svih ovih nedelja iz drugačijih moralnih i političkih razloga. Teško su ga opterećivale razbuktane razlike u koalicionom bloku (Palmine najave da ostaje pri evropskom Sporazumu), ali još teže opasnost od razdora u samoj stranci.

Jedna njegova struja uviđa potrebu za modernijom transformacijom i prilaženju Socijalističkoj internacionali, druga se i dalje tvrdo drži Miloševićevog nasleđa. I sam Dačić nije krio da mu je Tadićev blok »ideološki« bliži, ali šta vredi kada ga nepomirljivi vuku na drugu stranu. Sa takvim partnerom, koji donosi više tereta nego pouzdanja, nijedna vlada ne može da opstane na zelenoj grani na duži rok. Koštunica je s ovim izborima zaokružio svoju nacionalističku evoluciju i bar što se vrha DSS tiče nesmetano se lepo smestio uz bok Šešeljevih radikala. Štaviše, postao je glavni ideolog nacionalističkog bloka, pa je valjda i po tom pozivu najstrasnije agitovao u javnosti za proširenje ove

koalicije sa socijalistima. Uostalom, to je i logičan kraj njegove dugogodišnje karijere, naročito posle 2000. godine kada se jasno potvrdio kao ubeđeni protivnik Haškog tribunala i pridruživanja Evropi. Njegovo novo političko okruženje uzdiže ga sada na pijedestal harizmatskog vođe, namenjujući mu da nastavi ulogu palog Slobodana Miloševića. Sem metafizičke, sve ovo ima i svoju praktičnu, da ne kažemo podzemnu stranu – imati vlast znači i izbeći odgovornost za svu onu mutnu saradnju sa vojnom obaveštajnom službom i BIO-m i svim posledicama koje su iz toga proizašle. Šta će na sve to da kaže članstvo DSS ostaje tek da se vidi.
Prvih desetak postizbornih dana u javnosti je vladalo tmurno raspoloženje jer je, uprkos snažnom usponu evropske ideje potvrđenom na izborima, izgledalo da Tadiću nova vlada izmiče iz ruku. A onda se klatno, u ovim višepartijskim domunđavanjima, polako pomerilo na njegovu stranu, mada ne sasvim sigurno. Tadićeva spremnost na saradnju sa socijalistima i pre toga je naišla na različit odjek u javnosti – jedni su ga napadali za izdaju izvornih demokratskih ideja i aboliranje ratnih zločinaca, drugi su ga pravdali time da su pragmatični i nepopularni koraci neizbežna cena sticanja većine.
Sve bi to, možda, nekako i prošlo da se Tadić tih dana opet nije pokazao kao ličnost nepostojanih uverenja i kontradiktornih odluka. Jednom je na račun DSS i SRS odlučno izjavio: »Upozoravam stranke koje su izgubile na izborima da se ne igraju voljom građana i pokušaju da formiraju vladu koja bi Srbiju vratila u 90-te godine. Neću dozvoliti tu vladu i sprečiću je demokratskim putem«. Dva dana kasnije sasvim drugi ton kada je rekao da hoće vladu »na bazi nacionalnog pomirenja« onih koji su vodili zemlju posle 90-ih i onih koji su vodili zemlju posle 2000-ih.
Nedostatak smisla da se utvrdi granica mogućnog u kompromisu zna da bude fatalna za sudbinu političara. U ovom slučaju nije samo reč o krizi u pronalaženju rešenja za jednu vladu, već o krizi shvatanja modela kulture vladanja, što nije bilo retko i u istoriji Demokratske stranke. Đinđić je, recimo, takođe bio sklon sumnjivim kompromisima, ali je njegovo strateško opredeljenje bilo neosporno. Kod Tadića je obrnuto: on svom silom prihvaćenih kompromisa upravo dovodi u pitanje svoju evropsku stratešku orijentaciju.
U ovom postizbornom političkom vrtlogu najteže je građanima koji ostaju privrženi svojoj evropskoj odluci. Oni nemaju dilema i izbora i zato se sa zabrinutošću pitaju hoće li DS biti u stanju da, najzad, prekine sa svojim višegodišnjim kontinuitetom dvosmislene politike? S druge strane, nad svima se nadvija stara opasnost sada u liku SRS i DSS koje liče na militantne organizacije željne nasilne revizije izbornih rezultata i odmazde prema svakom drugom mišljenju. Još će ovde biti potresa i dosta teških političkih okršaja.