Pismo iz SAD

Gde smo sada ovde?

U beogradskom »Peščaniku« od 2. maja jedan od učesnika sa pravom kritikuje »provincijalni« – a mi dodajemo: ignorantski i stupidni – stav Politike da ni Obama, ni Klintonova, ni MakKejn »nisu dobri po Srbiju«. Pa zatim kaže: »Naravno da bismo mi voleli da postoji mogućnost političke opcije u Americi koja bi radikalno poboljšala pozicije Srbije«. Pri tom se isti učesnik ne bavi pitanjem šta bi Srbija trebalo da promeni, da radi i da ne radi kako bi – ne mora »radikalno« – poboljšala svoje pozicije u Americi. Ili bar olakšala zainteresovanim faktorima da u tome pomognu. Od Mladića i ostalih, i albanskih leševa oko Beograda, do slobode govora i štampe za laičke i crkvene antisemite i sve ostale rasiste i fašiste, na primer.
No bilo to sve kako bilo, navedeni »Peščanik« nas je naveo da posle duže pauze proverimo gde smo sada ovde u vodećim štampanim medijima kao što su Njujork tajms, Vašington post, Volstrit žurnal, Njuzvik, Tajm, a koje ostali mahom prate. (TV mreže se ne bave nama, sem lapidarno, kad baš gadno zagrdimo.)
»Statistički«, od februara do maja je objavljeno preko 40 supstancijalnih izveštaja, napisa i komentara što, čini nam se, uopšte nije malo. Posebno kad se ima u vidu da su ovo meseci kada svim medijima trešte zaglušujuće predizborne kampanje, kada se vodi nepopularni rat, kad se klizi u moguću recesiju i kad su, po ovdašnjim pojmovima, cene benzina i dizela sunule u stratosferu.
A skoro čitav pomenuti publicitet se koncentrisao na sve manju ali stalno ustalasanu Srbiju, njenu političku scenu, naročito u vezi sa Kosovom.
Rezultat prošlozimskih predsedničkih izbora, sa tesnom pobedom »prozapadnog, proevropskog, demokratskog« Tadića, bio je dočekan sa vidnim olakšanjem jer je otklonjen »ekstremni nacionalista« Nikolić. Podvučena je i pozdravljena ovomajska nadmoć DS nad SRS (39% prema 29%), ali je zadovoljstvo ubrzo korigovano brigom oko eventualne radikalsko-desne koalicije i vlade.
U svemu tome došlo je do značajne promene termina/epiteta u medijskom tretmanu

srpskih vodećih političara. Naime, ovdašnjim često dogmatski i rutinski ukalupljenim novinarima i redakcijama konačno je doprlo iz stražnjih delova u glavu da epitet »umereni nacionalista« skinu sa lika i dela Vojislava Koštunice kojim su ga donedavno častili. Možda još jedna interesantna promena: u svom subotnjem »Profilu« Njujork tajms prenosi procene zapadnih diplomata u Beogradu da je »grobar« »pragmatičniji« i da »manje ugrožava zapadne interese« od Koštunice. (Na sličnim linijama su bila pregnantna i možda indikativna pitanja Sonje Biserko u pomenutom »Peščaniku«.) Kosovo je kao zasebna tema »potonulo«, barem za sada. Bilo je dosta početnih uzbuđenja oko nereda i nasilja srpskih nacionalista severno od Ibra; paljenje ambasada, posebno američke, prošlo je kroz više medijskih
		Ključaonica iz Đakovice Deo brave nabavljen u đakovićkoj bravari, 1990. godine. Ukrašava škrinju u mojoj spavaćoj sobi

ciklusa, i to na svim TV mrežama; ispoljena je izvesna briga oko eventualne oštrije reakcije Srba na obustavu postupka protiv Ramuša Haradinaja u Hagu. No kao da su svi ovde odahnuli što nije došlo do novog egzodusa Srba sa Kosova, što vlada mir ma koliko labilan i krhak, i što se sve strane i dalje uzdržavaju od koraka nepovratnog survavanja.
Prominentan i visoko priznat američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić (sa 16 godina stigao 1954. u SAD) – dobitnik prestižne Pulicerove nagrade za poeziju i ovogodišnji nacionalni »poeta-laureat« koga bira Kongresna biblioteka – uključio se u razmatranje Srba i Srbije kao takvih. U dva duža i upečatljiva napisa i jednom pismu, sve u Njujork rivju of buks, Simić je skoro ispovedno izneo svoja osećanja, razmišljanja i zaključivanja o Srbiji i Srbima u poslednjim izgubljenim ratovima i sada, o gubitku Kosova, svojoj porodici i sebi. On insistira da Srbi treba da se bez negiranja i okolišenja, i bez obzira na druge, suoče sa svojim zločinima, kao i sa svojim kolektivnim grandomanijama i paranojama. Kritikujući »nametanje« nezavisnosti Kosova kao kršenje međunarodnog prava i poretka, on savetuje Srbima da prihvate realnosti života i da se orijentišu na dobre odnose sa Kosovom.
Hrvatska, verovatno kao sanaderski neproblematična, jedva da je doticana. Njeni poslednji izbori nisu bili ni registrovani. Povodom početka suđenja Gotovini istaknuti su kukavički zločini »Oluje« nad nemoćnim srpskim starcima i staricama. A prilikom Bušove nedavne posete podvučeno je da je posle pljeskanja zavladao muk kod pet hiljada uzvanica kad je Buš pomenuo da pored Hrvatske, Albanije, Makedonije, BiH i Crne Gore – i Srbiju treba pridružiti evroatlantskim integracijama. Inače, Bosna, Crna Gora, Makedonija i Slovenija nisu, kao takve, bile u fokusu. Ko se čuva, i Bog ga čuva.

	Cvijeto Job