Početna stana
  
 
 
     

 

Tribina o slobodi štampe povodom knjige Ilije Moljkovića »Slučaj« Student

Da li novinari žele da budu slobodni

Obračun sa listom Student pre oko 40 godina bio je povod ne samo za prisećanje šta je taj list značio tada, nego i povod da se pred savremeno srpsko novinarstvo i novinare postave pitanja samopoštovanja i ambicije za ličnom slobodom i slobodom medija, uprkos krizi u kojoj glavnu reč imaju suprotstavljeni delovi tajnih službi. Na tribini su govorili zagrebački sociolog i nekadašnji glavni i odgovorni urednik Studenta Alija Hodžić, Nebojša Popov, sociolog i glavni i odgovorni urednik Republike, Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a, Đorđe Malavrazić, urednik Drugog programa Radio Beograda, i Gojko Tešić, urednik biblioteke »Otpori i zabrane« u izdavačkoj kući »Službeni glasnik«. Moderator je bila Gordana Milosavljević, šefica službe za odnose sa javnošću »Službenog glasnika«

Olivija Rusovac
Represija i upliv tajnih službi su konstante kada je u pitanju novinarstvo i pre četrdeset godina i danas. Represija je nešto suptilnija, a tajne službe su malog formata i međusobno suprotstavljene. Izmenilo se i novinarstvo. Paradoksalno je, ali čini mi se da je za vreme socijalizma novinarstvo više pokušavalo da se osamostali i dostigne viši profesionalni nivo nego sada, rekao je nekadašnji glavni i odgovorni urednik Studenta,

sociolog Alija Hodžić. Novine su sada oglasni prostor, one prate slavne osobe, pevače i manekene, ima i besplatnih novina jer se finansiraju od oglasa; to je potpuno obesmišljen novinarski posao, sve se rasulo bez ikakvog nastojanja da se nešto postigne. Ponekad izbije neki skandal, pa se javi novinarsko udruženje da podseti na civilizacijske norme, ocenio je stanje u Hrvatskoj Alija Hodžić. Izdvojio je, kao izuzetke, Feral tribjun i riječki Novi list koji nastoje da očuvaju nezavisnu uređivačku politiku, dok su ostali listovi pod uplivom tajnih službi koje su međusobno suprotstavljene. Situaciju u Srbiji Hodžić je ocenio mnogo gorom nego u Hrvatskoj.
Nebojša Popov je konstatovao da sve ređe primećuje ambiciju novinara, i ne samo njih, da lično budu slobodni. Pojam individualne slobode ovde kao

 
Srpski krpež
U Srbiji se dvadeset godina krpi krpež. Ne postoji okvir koji bi mogao ozbiljno da disciplinuje energije ljudi i usmeri ih prema pozitivnim ciljevima. To je krpež jednog obrasca koji je završen pre sto godina. On je bio u komunikaciji sa svojim vremenom i taj obrazac je razumevao svoje vreme. Ovaj krpež sada niti razume sadašnje vreme, niti vreme može razumeti srpski krpež i tu je problem štampe i medija u Srbiji mnogo značajniji nego u Hrvatskoj, koja je upala u kapitalističku priču. Po mom mišljenju, u Srbiji treba formirati novi obrazac iz kojeg će se ljudi disciplinovati kako bi mogla da se postigne neka svrha. I zato i pre Ustava dolazi reorganizacija svrha: čemu uopšte jedna zajednica. I ona mora odgovoriti na nov način, a ne onako kako je odgovarala pre sto godina, rekao je Alija Hodžić.
da nestaje, rekao je Popov ilustrujući kako se taj pojam zamenjuje kolektivnom emocijom, što je posebno uočljivo u izbornoj kampanji.
Međutim, dodao je, i u najstrašnijim vremenima, pa i za vreme bombardovanja bilo je medija koji nisu prihvatili kontrolu i cenzuru, kao što su bili Radio Pančevo i Republika. Ali to je i rezultat jedne šljampave, a ne ozbiljne diktature, kakva je bila pod Rankovićem i

Penezićem. Ne ulazeći u to da li postoji pluralizam tajnih službi, Popov primećuje da je format ljudi koji rukovode delovima tih službi manji, oskudniji i primitivniji nego kod nekadašnjih autoriteta. Mada nema autoriteta, na marginama društva javljaju se pojedinci i grupe koje imaju neke težnje. Tako je jedna grupa studenata 2006. tokom

 
U toj kampanji, rekao je Popov, imamo histeriju. Nastupanje premijera tehničke vlade Vojislava Koštunice izaziva najviše emocija onda kad on, okružen devojčicama u živopisnim majicama, kaže magičnu reč, svi znaju koju, a devojčice ciče od uzbuđenja. Gde smestiti tu emociju i kako je razumeti, upitao je Popov.
protesta formulisala ideju da je znanje javno dobro i da je nepodobno da se tretira na najprimitivnijim nivoima komercijalizacije. Osim okvira o kojem je govorio Alija Hodžić, Nebojša Popov ističe važnost smisla individualnog života i izražava verovanje da postoji smisao novinarskog posla koji se ne poziva samo na anonimnu profesionalnost. Ovde se govori da su sve vrednosti propale i da je sve porušeno, a pri tom se ne ulaže ni najmanji trud da bi se videlo koje su to vrednosti koje ipak postoje i funkcionišu, rekao je Popov.
Samopoštovanje kao sloboda
Za Aliju Hodžića, u osnovi slobode čoveka i novinara je njegovo samopoštovanje. Postavlja se pitanje da li svako, kada se formira kao osoba, uspeva da izgradi samopoštovanje. Bez toga teško da se može govoriti o nastojanju čoveka da opravda svoje postojanje na ovoj zemaljskoj kugli. Samopoštovanje se stiče tako što, kada se sudarate sa drugim ljudima, proveravate da li je ono što se pojavljuje kao istina ili lepota zaista to. I ako osećate da to nije istina, nego je laž i imate potrebu da to tako nazovete, i ako tada tražite druge koji će s vama preduzeti neku akciju zbog toga, to je akt samopoštovanja, a iz toga proizlazi sve ostalo, naglasio je Hodžić. On je podsetio da su ljudi sa kojima je nekada radio u Studentu bili upravo takvi i naveo Iliju Moljkovića, Dragišu

Kalezića, Branka Vučićevića. Sva trojica, a naročito Moljković, bili su ona nezaobilazna kulturna pozadina Studenta bez koje on ne bi bio onakav kakav je bio, rekao je Hodžić i ukazao na to da je važno da se istraži »pozadinski kulturni rad« kako bi se on afirmisao, dok još ima živih savremenika, a dokumenata je ionako malo.
Kada je reč o slobodi medija, Hodžić je načinio još jednu paralelu, ovoga puta finansijske prirode.

  
Kada smo mi uređivali Student, odlučili smo se za oglašavanje, jer nismo mogli da pokrijemo troškove. Direktori socijalističkih preduzeća pristajali su da se njihove reklame pojavljuju u Studentu kojeg je zvanična politika skoro svakodnevno napadala. Ali u Hrvatskoj, Feral tribjun to ne može da postigne otkako postoji. Tamo se ne oglašava nijedno privatno ili javno preduzeće i postoji prećutna solidarnost da se taj list ni na koji način ne pomogne.
I tu počinje priča o slobodi medija danas, odnosno da li se mogu proizvoditi novine bez finansijskih pretpostavki koje na različit način određuju granice slobode. Ona se vidi i u svojevrsnoj podeli uticaja: postoje privatne novine, Vjesnik je državni i teško da će ikada biti privatizovan i Nacional koji radi za tajne službe, rekao je Hodžić.
Oblici represije u vreme pojave Studenta i danas nisu isti, tako da je nezamislivo da se

danas ponove postupci kroz koje je prošao Student. Tiraž Studenta bio je 40 do 50 hiljada primeraka, ali on nije lako stizao do čitalaca. Distributer, »Štampa«, nije hteo da preuzima Student i list se nije prodavao na kioscima. Pretplatnici, njih 3.500, molili su da im se list ne šalje, jer su se plašili suseda. Prodaja Studenta preko kolportera završavala se hapšenjem. U Zagrebu je kolporter uhapšen i osuđen prekršajno na 27 dana, dok su u Sarajevu i Nišu kolporteri policijski sprovedeni u Beograd. Jedino je u Novom Sadu prvi put prodaja lista prošla normalno, ali se drugi pokušaj završio hapšenjem kolportera. Hodžić

 
Gordana Milosavljević
smatra da su tadašnje reforme stvarale pukotine u poretku, pa se tako dogodilo da se Student pojavi i da ne bude zabranjen. Ali, oni koji su radili nešto što sistem nije predviđao bili su onemogućavani na drugi način. I kao što je bio nov način da se onemogući prodaja lista, nov je bio i način obračuna sa redakcijom Studenta. Nisu nas odmah smenili, nego su išli na širi plan, na akciju među studentima, rekao je Hodžić.
Moć medija
Moć medija je vrlo velika, ali je i veoma uslovljena, rekao je Alija Hodžić i u prilog toj tezi

naveo rezultate svoja četiri istraživanja analize sadržaja štampe u vreme izbora u Hrvatskoj 1995, 1997, 2000. i 2003. godine. Mediji ne mogu da konstruišu stvarnost onako kako oni hoće jer su i sami uslovljeni vremenom u kojem rade. Istraživanje je pokazalo da ne mora da postoji direktna veza između broja napisa koji favorizuju neku stranku i pobede na izborima. Tako je HDZ, veoma favorizovana, 1995. godine pobedila, ali je dve godine kasnije izgubila izbore iako je štampa najviše pisala o toj stranci. A kada je Račanova vlada išla na izbore, uprkos uravnoteženim napisima, HDZ je pobedila. Hodžić zaključuje da je

  
Alija Hodzić
»kontekst u kojem su se pojavljivale nadmoći u medijima više određivao moć medija nego oni sami. Zato kada se govori o medijima treba uvek govoriti o kontekstu, a ne o apsolutnoj mogućnosti da mediji proizvode stvarnost kao da živimo u jednoj potpuno iluzornoj stvarnosti«.
Govoreći o situaciji u Srbiji, predsednica NUNS-a Nadežda Gaće podsetila je da se upravo na dan održavanja tribine navršilo devet godina od ubistva Slavka Ćuruvije i da, osim njegovog, nisu rasvetljena ubistva novinarke Dade Vujasinović i novinara Milana Pantića, kao ni bombaški napad na stan Dejana Anastasijevića. Dan uoči održavanja tribine u Novom Sadu jedini uhapšeni tokom akcije Otporaša bio je Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva Vojvodine, koji je bio na zadatku. Kada sam protestovala

što je uhapšen, Dinko mi je rekao »nemoj da se buniš, pa nisu me ubili«. Tada sam shvatila svu tragediju naše situacije. Novinar treba da bude ubijen da bismo se mi pobunili, rekla je Gaće. Ona je takođe istakla da je evidentno da je ono što je preživelo svih 40 godina jeste strahovita moć tajnih službi, policije, prisluškivanja, ubačenih elemenata. Nadežda Gaće je rekla da u Srbiji ima novinara koji su slobodni i koji slobodno misle, ali je postavila pitanje zašto ne možemo da se izvučemo iz kontinuiteta moći nekada DB-a, sada BIA. Danas ne može da se ponovi nacionalistički monopol Slobodana Miloševića iz 90-ih, ali snaga svih

 
Nadežda Gaće
štampanih medija i televizija koje nazivamo tabloidnim zapravo počiva na moći tajnih službi, istakla je Gaće. I ona smatra da su »igrači« na javnoj sceni slabijeg formata, »a pošto su takvi, oni ne samo da hapse, nego i ubijaju«. Podsetila je na Milorada Vučelića koji je ušao u Student pošto je uredništvo izbačeno, pa je potom bio generalni direktor televizije, kada je otpušteno 1.200 novinara. Ne obeležavamo samo 40 godina Studenta, nego kontinuitet ružnih stvari nad kojima se moramo zapitati kako to da dopuštamo da nam se još događaju, zaključila je Nadežda Gaće.
Mediji su deo kulture
Osobena pozicija Studenta ne može se sasvim razumeti ako nemamo u vidu kulturu kao kontekst, rekao je Nebojša Popov. Često zapostavljamo činjenicu da su mediji deo kulture, a da je javnost prostor koji se ne poklapa ni sa politikom, ni sa ekonomijom, ni sa civilnim društvom. Javnost je negde između, a najbliža joj je sfera kultura. Ovo postaje

jasnije ako se podsetimo da su uz Student izlazili časopisi Vidici, Susret, Filozofija, Delo, Praxis i mnogi drugi. Vrlo su značajni i procesi koje je Hodžić nazvao »otvaranjem pukotina« u sistemu. Međutim, te pukotine su se otvarale uz saglasnost »liberalnog dela staljinista«, ali ako se stvar ograniči na »pukotinu«, malo se šta može razumeti, rekao je Popov dodajući da tadašnje događaje možemo razumeti ukoliko pažljivo pratimo procese duhovnog oslobađanja počev od 50-ih do 70-ih godina, dakle i pre i posle ’68. Popov je podsetio da je u kontekstu duhovnog oslobađanja najpre u domaćoj filozofiji, sociologiji i javnom životu

  
Nebojša Popov
rehabilitovana ideja slobode koja je dugo bila suspendovana u vladajućim krugovima, i za čiju je rehabilitaciju zaslužan jedan od učesnika studentskog pokreta (Dragoljub Mićunović, koji je bio među posetiocima tribine). Bez tog vrlo širokog procesa duhovnog oslobađanja, koji se proširio na slikarstvo, film, pozorište, gimnazije i reformu obrazovanja, bez obnove ideje o akademskim slobodama i autonomije univerziteta ne bismo razumeli šta se dogodilo. Zato nije suviše teško rekonstruisati kojim su se idejama rukovodili glavni učesnici tadašnjih događaja: na strani studenata bile su ideje slobode, a na drugoj – merila autoriteta i vlasti. Sudar se dogodio ’68, i kako je vlast uspešnije uspevala da destruiše spontano delovanje studenata i ukloni slobodne medije, u prvom redu Student, tako to više nije bio sukob nego obračun. U tom obračunu sa

levicom i kritičkim slobodarskim strujama vlast se nije libila savezništva sa svima onima koji su se nudili, a koji su imali profit od toga s obzirom na to da su se u obračunima istrošili glavni akteri vlasti, te je ostao talog i sve manji formati.
Popov je ocenio da knjiga »Slučaj« Student Ilije Moljkovića podstiče na razmišljanje o svemu ovome i da se svojim sadržajem odupire mehaničkim analogijama između titovskog i posttitovskog doba.
Govoreći o »Beogradskom junu«, odnosno studentskom pokretu, Popov

 
Oni su se potom surovo obračunali sa svim onim što su nazivali »crnim talasom u kulturi«, i to je bio najkobniji obračun po ovu zemlju, rekao je Popov. Taj obračun doveo je u pitanje sposobnost da se definišu pojmovi i kriterijumi i kakav-takav koordinacioni sistem u kojem razmišljamo o tome šta se događalo tada i šta se dešava danas. Zato novinari sada imaju teškoće da ustanove šta je sloboda medija i da li imaju ambiciju da lično budu slobodni. Jer ako novinar nema ambiciju da lično bude slobodan, ne može ni medij u kojem radi da ima tu ambiciju.
je rekao da u publicistici i nauci dugo nije bilo teme koja bi rasvetlila šta se događalo u Beogradu i Jugoslaviji. Izneo je utisak da je to zato što se smatralo da je čudno da se u zemlji koja važi za alternativu kapitalizmu i staljinizmu ili realnom socijalizmu neko buni. Za to su naročito zaslužni naši prijatelji levičari, jer su se ljutili i pitali »zar hoćete više od onoga što imate u svojoj zemlji«, rekao je Popov. Iz toga je potekla teza raznih autora, od liberala do staljinista, da je studentska pobuna ovde protekla u znaku komunizma i marksizma, da studenti hoće više socijalizma nego što ga ima, a vlastima je naročito smetao Crveni univerzitet »Karl Marks«. Vlast je, međutim, previdela da studenti koji su govorili o socijalizmu tada nisu podrazumevali isto što su pod socijalizmom podrazumevali oni koji su ih progonili, i to ne samo kada su u pitanju načela, ustav itd., već i praktični postupci. Da je vlast bila spremna da ’68. utvrdi ko je naredio batinanje studenata ispod Podvožnjaka, sigurno je da bi poredak bio bliže demokratiji, pa je pitanje da li bi se Jugoslavija raspala ili bi imala šanse da se razvija. Beograd i Jugoslavija su tada bili u središtu svetskih zbivanja koja su bila obeležena studentskim pokretima i kritičkom inteligencijom na svim univerzitetima sveta. Dakle, bili smo deo sveta i svet je u ovim krugovima ovde bio nešto sasvim razumljivo i poželjno, rekao je Popov, ne želeći da pravi paralele sa današnjim vremenom.
Đorđe Malavrazić je protiv pojednostavljivanja sukoba između studenata i vlasti, koja tumače da je reč o borbi unutar porodice. Moljkovićeva knjiga pokazuje da se nije radilo o unutarpartijskim razmiricama, već da su se »sudarile dve nesrodne grupe ljudi kao da se

radilo o pitanjima života i smrti i koje su se kretale unutar istog ideološkog okvira primenjujući taktiku bumeranga, odnosno da ona druga strana izneverava ideju socijalizma«. Međutim, ocenio je Malavrazić, unutar suženog okvira i državne represije jasno su se uočavale dve struje – jedna potencijalno demokratska, koja je u sebi sadržavala moguću alternativu, i jedan zatvoreni horizont koji je bio prilagođen samo aktuelnim političkim zahtevima. I kada je došla 1990. oni prvi bili su organizatori opozicije, tako da nije tačan prigovor da su učesnici studentskog pokreta želeli samo pooštravanje socijalističkog kursa.

 
Đorđe Malavrazić
Reč je o oklevetanoj šezdeset osmoj, rekao je Malavrazić dodajući da su tada ljudi izgubili iluzije o harmoničnom socijalističkom društvu i slobodi štampe. Studenti koji su batinani 3. juna ispod Podvožnjaka bili su 4, 5. i 6. juna batinani u štampi, na radiju i TV, i optuživani da su huligani i nasilnici. Ta vrsta medijske nepravde urodila je otprilike istim plodom kao i neumereni komentari na TV koji su proizveli žestinu sukoba 9. marta 1991. godine. Malavrazić je podsetio da su studenti ’68. teško primili uvrede, i citirao Božidra Borjana koji je rekao »da su ljudi u prošlosti upotrebljavali sprave za mučenje, a sada imaju štampu«.
Malavrazić je rekao da je studente podržavala intelektualna elita kao što su Mića Popović, Predrag Palavestra, Živojin Pavlović (koji je tada napisao knjigu Ispljuvak pun krvi i koja je odmah zabranjena), Borislav Mihajović Mihiz, Matija Bećković, Ljubomir Simović. Sva ova imena navodim zato što ne bi bilo dobro da unatrag projektujemo njihov kasniji razvoj i
preferencije, istakao je Malavrazić.
Govoreći o autoru knjige »Slučaj« Student, Malavrazić je rekao da je Ilija Moljković »trudoljubivi perfekcionista koji bi našao mnoga ogrešenja o današnje stanje koje karakteriše ne toliko oskudica ili cenzura, koliko preobilje informacija. U tom preobilju informacije su često suprotstavljene i isprepletane, tako da pre zaprečavaju
 
Takođe, i nekadašnji urednici Studenta danas bi mogli biti – jedan urednik Blica, drugi Glasa javnosti, treći Politike, četvrti Nove srpske političke misli, a jedan Republike. Reč je o tome da je liberalnoj demokratiji teško nametnuti neko supstancijalno određenje, smatra Malavrazić.
put ka istini nego što ga otvaraju. A to nas podseća na staru izreku da je narod bez pouzdanih informacija narod bez slobode«.
Zabranjeni intelektualac
Gojko Tešić je u svojstvu izdavača najviše pažnje posvetio Iliji Moljkoviću, »jedinstvenoj pojavi u srpskoj kulturi«. Tešić je citirao Miroslava Josića-Višnjića koji je o Moljkoviću

govorio kao o moralisti. Sve je merio moralnim aršinom – knjige, slike, ljude, šminku, hram, političke odluke. Moljković je najzabranjivaniji srpski intelektualac mada potiče iz blistave stvaralačke i intelektualne škole; on je autor kome je najmanje tekstova objavljeno, a najviše odbijeno. Tešić je rekao da je u bogatom fondu koji je Moljković ostavio pronašao njegov rukopis Mislovatelja i obećao je da će ga objaviti jer je to »verovatno najobjektivnija slika onoga što se događalo u srpskoj kulturi od 1968. do 1999. godine, a reč je o moralnim, intelektualnim i stvaralačkim dramama ovde«. Kao pripadnik generacije mlađe

 
Gojko Tešić
od one šezdesetosmaške, Tešić je podsetio da bi mogao da se vrati u 70-te godine kada je revolucionarnu ulogu u tom času imao Zoran Đinđić, vodeći protestne skupove i demonstracije na Filozofskom i Filološkom fakultetu ’71. godine. Tešić je rekao da su se u Beogradu i Srbiji dešavale mnoge značajne stvari i da je u srpskoj kulturi bilo previše zabrana, a ambicija izdavačke kuće »Službeni glasnik« je da ukaže »na sve one tamne mrlje koje mogu da uđu u istoriju beščašća ili u političku istoriju ovog naroda. To su i razlozi zbog kojih je objavljena Moljkovićeva knjiga. Ali ‘komedijant slučaj’ hteo je da prva knjiga edicije ‘Otpori i zabrane’ bude knjiga Nebojše Popova Društveni sukobi– izazov sociologiji, koja je zabranjena pre 30 godina, a odluka o zabrani objavljena je upravo u Službenom glasniku«, rekao je Tešić. On je najavio bogate izdavačke planove koji slede ideju otkrivanja skrivenog, tako da će se uskoro pojaviti knjiga Živojina Pavlovića Ispljuvak pun krvi, potom knjige o zabranjenim filmovima Želimira Žilnika, knjiga o filmu »Plastični Isus« Lazara Stojanovića, Istočnice Ljubomira Simovića, slučajevi ugušenih časopisa... Time će se, rekao je Tešić, popuniti velike praznine u istoriji srpske kulture, a te praznine ujedno svedoče o istoriji medijskih sloboda na ovim prostorima.
 
1-31. 05. 2008.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2008