Odluka Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i drugih zemalja da raskinu sa međunarodnim pravom koje teritorijalni integritet i suverenitet država smatra svetinjom, i da dozvole albanskim separatistima na Kosovu da

Ugledni časopis The New York Review objavio je 6. marta tekst Čarlsa Simića, poznatog pesnika srpskog porekla. Tekst prenosimo u celini.

proglase nezavisnost od Srbije, bila je tako izuzetna u međunarodnim odnosima zbog čega je izašla iz okvira Ujedinjenih nacija, gde je njena nezakonitost bila žestoko osuđena. Opravdanje za ovu inicijativu jeste to da su etničko čišćenje i humanitarna katastrofa, izazvani od strane Srbije 1999. godine, izuzeli zemlje koje su požurile da

priznaju Kosovo 17. marta 2008. godine od pravila po kojem se granice mogu menjati samo uz pristanak svih strana. Posle čestitki upućenih kosovskim Albancima za njihovu nezavisnost, državni sekretar Kondoliza Rajs objasnila je da će to biti »poseban slučaj«, jedini izuzetak od pravila međunarodnog prava o teritorijalnom integritetu nacija i da separatisti u drugim zemljama ne bi smeli da gledaju na taj čin nikako drugačije sem kao na

presedan. Španija, Portugalija, Grčka, Slovačka, Malta, Bugarska, Rumunija – skoro trećina članica Evropske unije, nisu bile impresionirane njenim objašnjenjem i do sada su odbile da priznaju Kosovo. One takođe sumnjaju da je brutalno postupanje bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića prema kosovskim Albancima jedini razlog za odluku SAD. Kao što je uvek slučaj na Balkanu, lokalne svađe koristile su velike sile da bi ojačale sopstvene nacionalne interese, što ima malo veze sa željom da se postupa pravično.
»Da je Kosovo proglasilo nezavisnost pre dve godine, kada su Rusi jedva brinuli o tome šta se dešava na Balkanu, proces bi bio lakši«, napisao je sledećeg dana jedan Albanac

u Boston globu. Ima pravo. Gubitak Kosova za Srbe je bio neizbežan, ne zato što Srbi nemaju zakonska i istorijska prava na tu oblast, nego zato što su ih Albanci, pošto su i sami pribegli etničkom čišćenju posle 1999. godine, brojčano nadmašili za deset puta i nisu imali nameru da ikada više dopuste da Srbi njima vladaju. Kao što naši američki ludaci sanjaju da bombarduju sve više i više zemalja, ti Srbi ne vode računa o posledicama svojih postupaka. Jednostavna istina da pre ili kasnije morate da platite za ubijanje žena, dece i izgon stotina i hiljada nedužnih ljudi iz
		Štaviše, mnogi Srbi znaju, iako to javno ne žele da kažu, da imati dva miliona Albanaca pod istim krovom, koji vas toliko mrze, nije razuman izbor. Drugi Srbi nastavljaju da se samozavaravaju da mogu da pobede uz pomoć Vladimira Putina. Kako mrtav konj srpskog Kosova može da bude vraćen u život ne kaže se, ali nije teško pogoditi da bi neka vrsta nasilja bila uključena u njegovo uskrsnuće.

njihovih domova, izvan je njihovog razumevanja. Da, pre dve godine njihovi glasovi nisu bili tako snažni. Danas, uz sve dublje mešanje Rusije u krizu i uz antisrpsku politiku SAD, oni su postali smetnja, naročito sopstvenom narodu.

Počeću sa politikom SAD. Krajem 1998, ili možda ranije, Stejt department je odlučio da sa liste terorističkih grupa skine separatističku Kosovsku oslobodilačku armiju čiji su

pripadnici naoružavani iz Albanije, gde su SAD upravo bile vojno i obaveštajno prisutne (CIA), i da te snage nazove zaštitnim. Čini se da je promena više imala veze s ciljem da SAD zadrže vojno prisustvo u tom delu sveta, nego sa zločinima koje su počinili Srbi i koje su oni smatrali osvetom zbog ubijanja njihovih policajaca i civila. U trenutku kada su NATO snage oslobodile Kosovo 1999, posle nedelja američkog bombardovanja ne samo Kosova nego i Beograda i drugih delova Srbije, SAD su počele da podižu bazu Bondstil na 955 jutara obradive zemlje blizu kosovskog grada Uroševca, na onome što je još uvek bila teritorija Srbije. Američki stratezi jasno su očekivali da taj prostor više nikada ne bude teritorija Srbije. Kao posledica, kada su Srbi i kosovski Albanci seli da pregovaraju o budućem statusu oblasti, Albanci su znali da je to farsa otkako je budućnost Kosova postavljena u Vašingtonu, i

srpska ponuda o punoj autonomiji mogla je da bude odbačena. Motivi Evropske unije bili su drugačiji. Ona je bolje od SAD shvatila koliko je Kosovo važno Srbima i da Srbi ne mogu sami da reše taj problem. Evropljani su od njih tražili da budu »realistični«, nudeći im kao podsticaj mogućnost članstva u EU, pod uslovom da prvo izruče ratne zločince Ratka Mladića i Radovana Karadžića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. U mesecima pre proglašenja nezavisnosti Kosova čak se i od tog uslova odustalo.

Oni su sa više skepticizma dočekali plan o zaštiti manjina na Kosovu, koji je sačinio specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari, koji je hteo da im da pravo da biraju sopstvenu lokalnu upravu, da imaju svoje crkve i zaštićene posede, da se obrazuju na sopstvenom jeziku i da poseduju dva pasoša – obećanja koja je trebalo da budu primenjena posle proglašenja nezavisnosti. Reagujući na takve planove, kosovski Srbi su primetili da i dalje neće moći da se kreću bezbedno među Albancima i da novine u Evropi i Americi nastavljaju da ih prikazuju kolektivno odgovornim za Miloševićeve zločine i jedinim uzrokom svih problema u regionu. Što je još gore, što se izlaza tiče, Srbe je kod kuće, posle ubistva premijera Zorana
		Srbi su bili zabrinuti. Oni su mogli da vide hipokriziju, dvostruke standarde, neuspeh zapadnih zemalja da budu čestiti brokeri. Zapadne zemlje su 1999. godine insistirale da Kosovo najpre postane tolerantna, multietnička država pre nego što bude nagrađena nezavisnošću. Ali, pregovarači iz SAD i EU uglavnom su ignorisali šokantno etničko čišćenje srpske populacije sa Kosova, rušenje srpskih crkava i manastira i nemogućnost većine preostalih Srba da bilo gde žive bezbedno, osim u enklavama koje čuvaju strane trupe.

Đinđića 2003. godine, vodila koalicija tri, neki put i četiri demokratske stranke nejednake snage i različitih političkih ideja, koje su i na nedavnim predsedničkim izborima u februaru

bile ili nevoljne ili i suviše slabe da načine jasan raskid sa prošlošću. Van vlade, ali sa velikim brojem predstavnika u parlamentu, nalazi se ultrakonzervativna Radikalna stranka čijem se prethodnom vođi Vojislavu Šešelju sudi u Hagu za zločine protiv čovečnosti, i čije se članstvo sastoji od malobrojnih desno orijentisanih intelektualaca i hiljada ozlojeđenih radnika koji su izgubili posao posle pada komunizma, stotina i hiljada Srba koji su etnički očišćeni iz Hrvatske, sa Kosova i iz Bosne i koji u Srbiji žive u siromaštvu.
		Radikali su partija besa i ozlojeđenosti bez, koliko mogu da kažem, ijedne konkretne ideje o tome kako da se poboljša život njihovih sledbenika. Obožavaju Putinov autoritaran stil, vole način na koji je ućutkao opoziciju u Rusiji i nadaju se istome u Srbiji kada budu dobili šansu. Ali njihov sadašnji lider Tomislav Nikolić izgubio je u pokušaju da bude predsednik, mada sa malom razlikom.

Čovek koji je ponovo izabran, Boris Tadić, vodi najveću prozapadnu partiju. On je razborit i izuzetno oprezan političar, zarobljen brakom iz računa sa Vojislavom Koštunicom, vođom male demokratske nacionalističke stranke, koji je premijer i koji iz dana u dan pokazuje stvarnu moć. I pre nego što je Kosovo postalo jedno i jedino pitanje srpske politike, ta vlada nije dobro funkcionisala. Sve, od poboljšanja odnosa Srbije s Evropskom unijom, do obećanja da se Hagu isporuče preostali zločinci, Koštunica je, koji je kao i Milošević nesposoban za dijalog i kompromis, sabotirao. To što do sada nije obrazovao vladu sa radikalima je zbog toga što u njegovoj partiji ima ljudi koji se osećaju neugodno u tom društvu. Ipak, mi ćemo na osnovu događaja u nedeljama koje dolaze moći da vidimo kako ta koalicija razuma i ludila deluje u Srbiji. Dok su neki ministri sopstvenim izjavama podstrekavali na paljenje američke i drugih ambasada i pljačku stranih preduzeća, drugi ministri u istoj vladi davali su sve od sebe da smire situaciju.
Ko će ili šta će prevladati? Savezništvo nekih srpskih političkih partija sa Rusijom, koje se nadaju da će obezbediti njenu pomoć u sređivanju računa sa domaćim oponentima, daje krizi zlokobnu i nepredvidivu dimenziju. I Koštunica i Nikolić rekli su, manje-više otvoreno, da bi rado želeli da postanu sateliti Rusije kako bi dobili Kosovo. Tadić je rekao da se još nada pridruživanju Evropskoj uniji i da bi za Srbiju bila ludost da to ne učini. Narod koji je glasao za njega i za bliži savez s Evropom očekuje od njega ništa manje, ali pred nacionalističkim strastima i pretnjom nasiljem koje uzima maha ostaje miran. To je daleko od atmosfere sigurnosti za strani kapital i domaća preduzeća koja traže otvorena tržišta.
Političke i ekonomske posledice takvog ponašanja biće sigurno značajne. »Život mora da stane dok se Kosovo ne vrati Srbiji«, tako je prijatelj opisao poruku koju Koštunica ima za svoj narod, posle objave o nezavisnosti. On, na primer, zahteva da zemlje koje su priznale Kosovo ponište svoje odluke ili Srbija s njima nema šta da radi.

Kosovo će napredovati, jedva će funkcionisati kao država, njene će račune plaćati Evropska unija i Amerika, struju i hranu prodavaće joj Srbija. Severni deo Kosova sa srpskim stanovništvom kojeg ima više od 40 hiljada pokušaće da se otcepi, a međunarodna zajednica će mu reći da teritorijalni integritet Kosova mora da se poštuje. Osim ako ne bude upotrebljena sila, nova država će ostati
		Drugim rečima, ili će istorija da se vrati, a prošlost obnovi, ili ćemo se izolovati, obilato podržani od Rusije. Nacija nesposobna da gleda u svoju sadašnjost – šta bi moglo da bude dosadnije i besmislenije za ostatak sveta?

podeljena. Kada je reč o dve trećine srpskog stanovništva koje živi južno od reke Ibar, koja deli srpske enklave na severu od ostatka Kosova, bio bih iznenađen ako neki od njih i dalje ostanu tamo nakon nekoliko godina. Neke najveće manastire i crkve s njihovim lepim srednjovekovnim freskama i nešto sveštenika, monaha i monahinja čuvaće NATO.
Što se ostalog tiče – bog zna! Sve je to moglo biti rešeno mnogo razumnije i pravičnije pre dvadeset godina, oko čega će se pažljiviji posmatrači verovatno složiti; ali to i suviše liči na ideju koja se nikada neće ostvariti. Sve dok se nacionalni identitet određuje skoro isključivo na mržnji prema drugom, nesreća će preovlađivati nad srećom naroda u regionu.

Prevela O. R., oprema redakcijska