Kuda je otišla levica?*

Kritički analitičari neoliberalizma među sobom se manje-više slažu da je neoliberalnim jurišom na mesto hegemone ideologije klasična levica ostala levica samo po imenu, kao i zbog očuvanja položaja stranačkih hijerarhija. Međutim, ponekad se – kao 2006. na predsedničkim izborima u Francuskoj – dogodi da nastupi neko ko nije bez razloga odbacio tradicionalna stanovišta, a da naiđe na otpor baš kod onih koji bi po logici stranačkih merila moći morali da ga (je) podrže. Doduše, bilo je očigledno da je stranačka birokratija mentalno već bila prešla u suparnički tabor da bi sada samo iskorišćavala »minuli rad« za demagoške pritiske na birače kojima ne nudi ništa bitno novije u odnosu na to što im nudi neokonzervativna falanga. Razlozi za to su brojni. Naveo bih samo dva, što je moguće raznorodnija: jedan od njih jeste kidanje veza među stranačkim aparatom i izbornom bazom, do čega je, po mišljenju nekih, navodno došlo zbog profesionalizacije stranačkih rukovodstava; drugi su te stranke jednostavno nosili u samima sebi, u svojoj vulgarno-materijalističkoj preradi Marksove teorije kapitala i novca, da bi taj razlog – čija je suština veoma površno poimanje primata ekonomske baze koja bi trebalo da određuje sve ostalo – ipak preovladao u susretu s neoliberalizmom. Već to da su finansijske špekulacije pridodate privredi predstavlja ozbiljno odstupanje od socijalističkog poimanja privrede. Poslednjih decenija rukovodećih funkcija stranaka – verovatno zbog privredne depresije – dokopali su se ekonomisti ili njima srodni profesionalni profili (kao npr. u Nemačkoj, Francuskoj), da bi levica odmah zatim izgubila glavna obeležja svojstvenosti. Peri Anderson kaže da se »... neoliberalna hegemonija izražava i kroz ponašanje stranaka i vlada koje se formalno opredeljuju kao protivnici neoliberalizma. Zar nije Klinton kao prioritet Sjedinjenih Američkih Država odredio smanjivanje budžetskog deficita? Zatim je doneo regresivne i drakonske propise protiv tog prestupa, da bi tu tematiku preuzela i administracija Tonija Blera, (tadašnjeg) novog vođe britanske Laburističke stranke. Pobude ovih stranaka i vlada diktiraju neoliberalni parametri upravo u onom trenutku kada se primena tog programa iskazala kao jalova, što zahteva ponovni zamah privrede i što je katastrofično za društveni plan«.1
O levici misli da se od sredine šezdesetih do sredine osamdesetih godina 20. veka zalagala za evrosocijalizam. To je vreme kada su na vlasti bili Fransoa Miteran u Francuskoj, Felipe Gonzales u Španiji, Mario Soareš u Portugaliji, Betino Kraksi u Italiji, Andreas Papandreu u Grčkoj. Svi su se predstavljali kao progresistička alternativa, oslanjajući se na radnički i narodni pokret, suprotstavljajući se reakcionarnim usmerenjima vlada koje su vodili Regan, Tačerova, Kol i drugi u SAD i severnoj Evropi. Miteran i Papandreu su se bar na početku trudili da ostvare politiku redistribucije, pune zaposlenosti i socijalne sigurnosti. Taj pokušaj imao je za cilj stvaranje modela na jugu Evrope koji bi bio sličan modelu koji je posle rata na severu Evrope uspostavila socijalna demokratija.
Ipak, projekat francuske Socijalističke partije izgubio je dah krajem 1982. i izjalovio se 1983. godine. Njena vlada je pod »prinudom međunarodnih tržišta novca« radikalno promenila usmerenje privrede. (U međuvremenu, moć u partiji stiču ekonomisti na čelu sa Lionelom Žospenom (Lionel Jospin), od kojih se očekivao ekonomski odgovor na poplavu finansijskih zamisli »međunarodnih« neoliberalnih punktova, kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i dr., punih brižljivo regrutovanih ljudi iz Hajekove i Fridmanove »škole«.) Uputila se u ekonomskom smeru koji je bio veoma blizu neoliberalne pravovernosti, da bi kao svoj prioritet objavila monetarnu stabilnost, nadzor nad javnim deficitom i poreske koncesije vlasnicima kapitala. Puna zaposlenost prestala je da bude cilj, tako da je krajem osamdesetih godina nivo nezaposlenosti bio viši nego u konzervativnoj Engleskoj, što je Tačerova sa zadovoljstvom naglašavala.
U Španiji, Gonzalesova vlada nikada nije ni pokušavala da primenjuje kejnzijansku ili redistribucionu ekonomsku politiku. Naprotiv, od početka vladavine PSOE (Socijalističke radničke partije Španije) odlučujuću ulogu imao je monetarizam. Ta vlada bila je veoma povezana sa finansijskim kapitalom i pokazivala je određenu ravnodušnost prema očiglednoj nezaposlenosti koja je brzo dostigla 20% aktivnog stanovništva, što je bio evropski rekord.2
Da li su za promenu kursa i zamenu tabora odgovorni socijaldemokratski konvertiti, kako bi to neki rado prikazali, ili su se pak samo otkrili kriptoliberali koji su sve vreme bili to što su bili i postupali tako kako su postupali, jednostavno zbog toga jer su tako razumeli

navodno Marksov postulat o primarnosti baze (koji su lokalni »klasici marksizma« na području realnog i samoupravnog »socijalizma« često predočavali, upravo na neoliberalan način, koristeći se narodnom mudrošću tipa »prvo štalica, pa onda kravica«) i sekundarnosti, odnosno izvedenosti nadgradnje? Vera u objektivnost ekonomskih determinacija (to da je ekonomska determinacija kod Marksa ograničena na »determinaciju u poslednjoj instanci« ionako se nijednom ekonomisti nije činila važna, a inače to nije ni razumeo) tim »marksistima« je omogućila to da su »neutralnost« tržišta shvatili kao deskripciju, ako već ne i kao samo opredeljenje te objektivnosti: po shvatanju filozofa i drugih istraživača društvenih procesa, takav nepojmljiv murdarluk za ekonomiste, pak, predstavlja krunski dokaz i stvarnu konceptualizaciju. Ovaj zajednički projekat povezao je liberale i socijaldemokratske »federaliste«, za koje bi »zaobilazni put preko

jedinstvenog tržišta trebalo da omogući da ostvare prostor za evropsko političko odlučivanje«, kako je upozoravao Žan Pizani Feri (Jean Pisani-Ferry), direktor Centra Brigel (Bruegel). Zbog toga je potrebno devalvirati društvene nauke uopšte, rasuti njihove institucije i ograničiti ih na TV ćaskanje. Jedina prava nauka o društvu od sada jeste ekonomija koja, navodno, može da razjasni i tako komplikovanu stvar kao što je ona koju novinari nazivaju – politika. Tako, za neoliberalizam nije najvažnije da li dostiže društvene ciljeve koje je proglasio (»rast«, deetatizaciju, poboljšavanje životnih prilika itd.), već je važno da ne načinje komplikovane teme, da pojednostavljuje u granicama tzv. zdravog razuma, odnosno opšteg mnenja, jednom rečju – da funkcioniše isto kao i drugi poznati totalitarizmi. Slepilo levice je bilo i još uvek je zapravo fascinantno, nažalost ono takođe odstranjuje levu politiku kao realnu (za nešto potrebnu) i prepoznatljivu opciju iz političkog prostora dosadašnjih demokratija. Dakako da sudbina neke partije nije najgora stvar, nego je to uništavanje društvenog prostora čija je zaštitnica – ni najbolja niti dosledna – ova partija ipak bila. Reč je o prostoru koji je potpuno različit od onog koji nudi neoliberalna kompozicija: umesto sveopšteg takmičenja zahtevao je sveopštu solidarnost umesto uzajamnosti koja je osnovni izvor klijentelizma i mafijaškog načina hipojuridičkog povezivanja i delovanja.3
Nadovezivanje na »privredu«, mogućnost prodavanja obrazovanja4 – preduzetništvo u škole, implicitna humanistička etika iz škola, sve to, dakako, znači ukidanje škole kao društvene ustanove u Dirkemovom smislu te reči. Umesto etike stečene saznajnim radom u okviru obrazovanja, što na kraju krajeva zahteva bar potpunu istinoljubivost u odnosu prema obrađivanim temama, ponuđen je model u kojem važnu ulogu igraju laktaštvo, socijalni darvinizam, bezobzirno koristoljublje (koji se takođe promovišu u javnim medijima, naročito na TV), koji u očima medijski ovladane »javnosti« zamenjuje laički model škole. Škola je bila laička već davno pre toga kada su u nju posegnuli neoliberali i promenili je tako da prosto vapi za »produhovljenom« (u stvari antiintelektualnom i regresivnom) intervencijom neke verske organizacije. Znanje i sposobnost mišljenja nisu više među ciljevima školske dresure. To su sada fleksibilnost, prilagođenost tržištu – koje još ne postoji – i novoj društvenoj hijerarhiji, kao i nasilje među učenicima, uprkos svesnom izbegavanju (ili je to već rezultat »savremenog« formiranja stručnjaka?) da se ta problematika poveže s uvozom novog i buđenjem starog klerikalnog totalitarizma, istovremeno posledica i oruđe tog novog vaspitanja, a ne slučajna ili čak »modna« društvena anomalija. Pad režima oblikovanih po boljševičkom, odnosno staljinističkom uzoru u zemljama sa dugom autoritarnom i totalitarnom tradicijom, kakve su bile države srednje Evrope, sam po sebi nije imunizovao ta društva od totalitarizma. Upravo suprotno, predsovjetski oblici totalitarnih režima, oni koji su već pred Drugim svetskim ratom bez zadrške bili privučeni u nacističku orbitu, danas se predstavljaju kao autentično patriotski i nisu više samo potencijalni okvir državnog terora. On postoji, ali uglavnom ne u obliku otvorenog uličnog nasilja nad pojedincima (takvo nasilje, koje je samo uvod u jednu uopšteniju represiju, pojavljuje se u obliku »spontane«, »ljudske« mržnje usmerene prema tradicionalno maltretiranim manjinama, kao što su Romi, homoseksualci, tamnoputi, takođe i intelektualci, kao i Jevreji, ukoliko ih je još moguće naći u tim zemljama) nego najčešće u obliku prikrivenih pritisaka, recimo ucena u vezi sa zapošljavanjem, tj. egzistencijalnim mogućnostima, školovanjem dece i sl.
Odgovori na te procese – procese koji u isti mah potkopavaju, kako solidarnost i ljudska i građanska prava tako i društvo sa njegovog opšteg, ljudskog aspekta – ne mogu da budu filozofija svetskog bola5 ili scenografija za teatralne herojske poze tako drage naročito nekadašnjim jugoslovenskim »disidentima« u vreme liberalizacije režima. Odgovori

mogu da budu samo konkretna dela, za sada još u okviru miroljubivog političkog i intelektualnog postupanja. Naime, očuvanje autonomne intelektualne sfere isto je što i očuvanje mogućnosti za promenu političkog i društvenog sistema. U pitanju je, pored ostalog, stvarno podsticanje internacionalizacije interkulturalnog života, a ne razmena zvaničnih predstavnika institucija. Dakle, reč je o ličnoj saradnji i povezivanju ljudi koji takav život doživljavaju kao važan, čak presudan deo celokupnog društvenog života. »Često mislimo da je intelektualni život spontano međunarodni«, kaže Pjer Burdije koji nije srednjoevropljanin. »Ništa nije tako pogrešno. U intelektualnom životu, kao i svim drugim društvenim prostorima, ima mesta za nacionalizme i imperijalizme, dok su intelektualci, takoreći u istoj meri kao i drugi ljudi, opterećeni predrasudama, stereotipima, preuzetim idejama, veoma sumarnim i elementarnim predstavama, koji se hrane događajima iz svakodnevnog života, kao i nesporazumima i ranama (recimo onim koje narcizmu

nanese činjenica da ste u tuđoj zemlji nepoznat). Zbog svega toga mislim da do uspostavljanja stvarnog naučnog internacionalizma, koji je po mom mišljenju začetak internacionalizma uopšte, ne može da dođe samo od sebe. Ni u kulturi, kao ni drugde, ne verujem u laisser-faire i svrha mog obraćanja jeste da pokažem kako logika laisser-faire u međunarodnoj razmeni često dovodi do toga da je u opticaju najslabije, dok je najboljem to onemogućeno«.6

(...) Moglo bi se reći da je Antiedip Uvod u nefašistički život. To umeće življenja koje je protivno svim oblicima fašizma, bez obzira na to da li su već uspostavljeni ili su pak sasvim blizu tome, prati određen broj bitnih načela koja bih, ako bih morao da od te velike knjige napravim priručnik ili vodič za svakodnevni život, sažeo kako sledi:
• oslobodite političku akciju svih oblika unitarne ili totalizujuće paranoje;
• učinite da akcija, mišljenje i želje rastu više usled bujanja priređenosti i rastavnosti nego usled potpodela i piramidalne hijerarhizacije;
• otarasite se starih kategorija negativnog (zakona, ograničenja, kastracije, manjka, praznina) koje je zapadno mišljenje tako dugo sakralizovalo kao oblik moći i način pristupa stvarnosti;
• volite više ono što je pozitivno i višeznačno, razliku od jednoobraznosti, tok od jedinki, pokretljivu raspoređenost od sistema. Smatrajte da ono što je produktivno nije sedentarno nego nomadsko;
• ne zamišljajte da treba da budete žalosni da biste bili militantni, premda je stvar za koju se borite jeziva. Revolucionarnu moć ima povezivanje želje sa stvarnošću (a ne njeno bežanje u oblike reprezentacije);
• ne koristite mišljenje za to da biste nekoj političkoj pridali vrednost istine; niti političku akciju za to da biste diskreditovali neko mišljenje kao da je ono samo čista spekulacija. Koristite političku praksu za okrepljivanje mišljenja, analizu, pak, za umnožavanje oblika i područja za posezanje političke akcije;
• ne zahtevajte od politike da ponovno uspostavlja »prava« pojedinca, kako je to činila filozofija, pošto je pojedinac proizvod vlasti. Ono što je potrebno jeste dezindividualizacija različitih raspoređenosti putem umnožavanja i premeštanja. Grupa ne sme da bude organska veza koja sjedinjuje hijerarhizovane pojedince, nego stalan pokretač »dezindividualizacije«;
• ne zaljubljujte se u vlast«.8

Preveo sa slovenačkog Zoran Pavlović

* Drago B. Rotar, odlomak iz članka »Globalna solidarnost versus globalna impostura«, objavljenog u zborniku radova: Primož Repar (ur.), Simpozij Miklavža Ocepka, Globalizacija in solidarnost, izd. Društvo Apokalipsa, Ljubljana 2007, str. 91–145.
1 Perry Anderson, »Histoire et leçons du néo-libéralisme. La construction d’une voie unique«, 5. novembar 1996.
2 Preuzeto prema P. Anderson, ibid.
3 Npr. mogu da se solidarišem sa stanovnicima Darfura ne očekujući pri tom nikakvo uzvraćanje; u osiguravajuće društvo »Vzajemna« (»Uzajamna«) ulažem novac očekujući naknadu. Današnje značenje pojma solidarnosti zapravo je izvedeno iz pravnog izraza in solidum iz vremena apsolutizma, koji je značio da je reč o stvari koja je zajednička za više lica, i to tako da svako od njih odgovara za sve. Kasnije je ta reč značila međuzavisnost i suprotnost iluzornom socijalnom atomizmu, kako poštovaoci klijentela i srodnih zajednica razumeju prosvetiteljski individualizam (=atomizam). Uzajamnost – reciprocitas, mutualitas – odnos je, pak, u kojem se svaka akcija neke osobe kompenzuje načelno jednakovrednom akcijom korisnika početne akcije. Dakako, u pitanju su sasvim različiti društveni odnosi i konteksti. Jednom rečju, za društveni život, kao i za opstanak čovečanstva, u prvom redu je potrebna solidarnost, dok uzajamnost spada u područje raznovrsnih razmena, od polnih, preko simboličnih do ekonomskih.
4 Christian Laval (prev. Katarina Rotar), Šola ni podjetje: neoliberalni napad na javno šolstvo, Ljubljana, Krtina, 2005.
5 Od koga se sa toliko entuzijazma i etičkog angažmana trudi da otrgne filozofiju izraelski filozof Žak Šlanger (Jacques Schlanger), koji je, pak, na svoju nesreću bio srednjoevropljanin (Un art des idées, Pariz, Harmattan, 1996; Nouvellesolitude, Pariz, Métaille, 2006; Impossible sagesse, Pariz, Métaillé, 2007).
6 Pierre Bourdieu, »Circulation internationale des idées« †Predavanje, koje je održao 30. oktobra 1989. povodom inauguracije Frankreich-Zentrum Universe u Frajburgu (Fribourg/Freiburg)‡. Ovaj tekst bio je objavljen 1990. godine u Cahiers d’histoire des littératures romanes (14. god., br. 1–2, str. 1–10).
7 Izvor: http://infokiosques.net/article.php3?id article=115 (preveo sa francuskog Z. Pavlović).
8 Iz knjige Michel Foucault, Dits et écrits III, Pariz, Gallimard, 2003.