»Narodno jedinstvo« Jelene Guskove

Podeljeno društvo – kočnica ili mogućnost

Sve što je potpuno i mrtvo je. S. Ruždi

U Novostima od 7. 04. 2008, pod naslovom »Nesloga presudila«, objavljen je intervju sa ruskom istoričarkom Jelenom Guskovom, rukovodiocem Centra za izučavanje savremene balkanske krize pri Ruskoj akademiji nauka. Sa tog visokog naučnog mesta poslate su poruke koje najbolje sublimira pomenuti naslov. Guskova poručuje da srpsko rukovodstvo, u bici za Kosovo, mora »da prevaziđe sve međusobne sporove i da opet bude jedinstveno«. Upotrebljena reč »opet«, ako je prevod tačan, u ponuđeni predlog unosi niz implikacija. Jedna je ta da je srpsko rukovodstvo, na ovoj temi, nekad bilo jedinstveno i da je sa Kosovom, samim tim, sve bilo u redu. Guskova naglašava da je »glavni zadatak« Srba da se »ponovo uspostavi jedinstvo rukovodstva zemlje«. Guskova, potom, nabraja dobre osobine srpskog naroda, ali i primećuje da Srbi nemaju talenat za međunarodne intrige, kao i da im »nažalost ne polazi za rukom da stvore međusobno jedinstvo«.
Povodom poruka koje Guskova šalje srpskim čitaocima nameću se najmanje dva pitanja: prvo – na kojoj političkoj platformi, kada je u pitanju status Kosova, treba postići željeno jedinstvo, i drugo – koja će se politička ličnost javiti kao personifikacija takvog političkog projekta? Ako navedeni intervju sugeriše ideju Vođe i Kosovo u sastavu Srbije, kao platformu bez alternativa, a na takav zaključak navodi bezrezervna vera u jedinstvo – demokratija kao mogućnost srpskog naroda nije ni pomenuta – onda se javljaju nove dileme. Naime, u političkoj praksi je dokazano: gde je Vođa tu je i problem, gde je problem tu je i neprijatelj, gde je neprijatelj tu su i policijski dosijei, gde su policijski dosijei tu je nesloboda, gde je nesloboda tu je jedinstvo. Tako bi se našli u začaranom krugu.
Na stranicama Republike već je pisano o fenomenima sloge i jedinstva, ali i na ovom mestu treba podsetiti šta je političko jedinstvo donelo srpskom narodu u nedavnoj prošlosti.

Srbija je, na primer, kada je zapljusnuo val »narodnog jedinstva«, nakon Osme sednice, prošla, kao što je poznato, kroz politički proces koji joj nije doneo slobodu i demokratiju već je odveo u diktaturu, koja je Srbiji donela najveća posrtanja u njenoj novijoj istoriji. Umesto da sa padom Berlinskog zida, koji se ubrzo desio, doživi nacionalni preporod, videći u demokratiji šansu i izlaz, Srbija je, za razliku od drugih istočnoevropskih zemalja koje su takav izazov iskoristile, uspostavljala nacionalno jedinstvo i klicala Vođi.
Međutim, pad Berlinskog zida omogućio je nove prostore slobode, koje totalitarna vlast nije mogla da kontroliše do kraja, pa su se i kod nas pojavile prve političke stranke,

nevladine organizacije, novi mediji, tribine i slobodni pojedinci. Izbori, sloboda, demokratija – ove reči obeležile su početni period političkog pluralizma. Milošević se pozvao na Kosovo, da bi ove procese predupredio, ali desilo se nešto što nije mogao da kontroliše – srpsko društvo se po ovim pitanjima duboko podelilo. Ova podela je u politički život unela novi kvalitet, jer je kao politički zahtev istaknut ideal slobode. Bilo je, dakle, nužno zaustaviti

ogoljenu diktaturu i protiv takve vlasti istaći pravo na slobodu. Podeljeno društvo nije usporavalo političke procese već je, naprotiv, brže vodilo u promene i na kraju dovelo do rušenja Miloševićevog režima. Podela je, vidi se, bila pokretač društvenih tokova i traženja novih granica slobode. Međutim, podela se nije institucionalizovala. Naime, nije bilo demokratskih institucija da prihvate političku raspravu, omoguće dijalog i dovedu do slobode kao procesa i odgovornosti. Iz tog razloga suštinski politički život vodio se na ulicama i trgovima. Iza zavese je funkcionisala monolitna policijsko-partijska struktura i Miloševićeva skupština koja je oličavala jedinstvo nacije. Ako Guskova, kojim slučajem, misli na ovakvo jedinstvo onda bi morala da zna da je rezultat tog jedinstva Miloševićev kumanovski potpis i izgubljeno Kosovo.
Ubrzo se desio Miloševićev pad. Parlamentarizam kao viši stepen političkog života u Srbiji nije zaživeo, niti je u Đinđićevo vreme zaživela sloboda kao obaveza i odgovornost. Jednostavno – u pitanju je bio kratak vremenski period. Đinđić je, dobro je poznato, na ovu obavezu podsetio, kada se delu poslanika u Skupštini obratio čuvenim »Šta spavate!« Ubistvo premijera, koje se ubrzo dogodilo, vratilo je Skupštini poznatu meru jedinstva, koja je čini užasno dosadnom – kao nikada do sada. Jedinstvena je i Vlada. I ova tehnička, posebno na pitanjima privatizacije i koncesija.
Srbija, danas, nije slobodna i otvorena zemlja. Istina, stepen osvojene slobode postoji, jer se organizuju kakvi-takvi parlamentarni izbori. Činjenica da Srbija organizuje izbore i da se vlast bira na izborima nije potvrda da je srpsko društvo pluralno i otvoreno. Srpsko društvo nije podeljeno ni po jednom važnom pitanju. Naprotiv, postoji nedopustiv stepen političkog jedinstva u društvu koje je u tranziciji i ta činjenica zabrinjava.

Srpsko društvo, na primer, ostalo je jedinstveno kada je donošen novi Ustav. S takvim stepenom jedinstva bila bi, verujemo, zadovoljna i Guskova. Da su se politički akteri posvađali oko koncepta Ustava ne bi bio presedan, jer je u demokratskoj praksi civilizovanih naroda sasvim normalno da pitanje donošenja najvišeg zakona zemlje izaziva različite poglede, podele i dileme. Oko pitanja koja se ustavom tretiraju vode se široke javne, naučne i političke rasprave. U Srbiji je sve to izostalo. Slobodan ustav je dokaz da je odnosno društvo izašlo iz pretpolitičkog i predgrađanskog stanja i da je uozbiljeno idejama Slobode, Pravde i Istine. Ustavom se ograničava vlast kao takva i štiti individualna sloboda. Ustav Srbije ponajmanje je akt konstituisanja slobodnog civilnog društva i demokratskog uređenja države. Pitanja kao što su lestvica zajamčenih ljudskih prava, način njihove zaštite, organizacija i podela vlasti, odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava, stepen decentralizacije društva, nisu bila predmet interesovanja javnosti. O ovim i sličnim temama nije se vodila debata, jer je »jedinstvena« vlast tako odlučila. Ustav Srbije nije akt slobode, već nametnuti akt, skrojen po želji onih na vlasti.
Srpsko društvo nije se podelilo ni po pitanju Kosova. Naprotiv! Srbiji se dogodio novi populizam. Svi su se politički akteri, izuzev LDP-a, na ovom »osetljivom pitanju« ujedinili. Nigde glasa razuma koji ukazuje na realnost, istinu i nove mogućnosti. To što su se Tadić i Koštunica podelili oko kamenica koje su poletele prema stranim ambasadama nije nikakav znak. Kosovo je tema za novu nacionalnu homogenizaciju, za stvaranje privida, sejanje iluzija, za... Kosovo je, što je posebno opasno, tema za etiketiranje neprijatelja, za dalje ostajanje na vlasti, za dalje usporavanje procesa evro-atlantskih integracija.
Demokratija kao politički ambijent, koji afirmiše dijalog, toleranciju i proceduru, nije imuna na problem političkog jedinstva. U demokratskom diskursu imamo konsenzus koji podrazumeva da je oko spornog pitanja postignuta opšta saglasnost. Međutim, demokratski konsenzus je stvaran, a ne nametnut. To znači da je provedena društvena rasprava po pitanju koje izaziva sporenja, pa se jedno od mišljenja nametnulo kao najbolje. Sloboda dijaloga i snaga argumenata, a ne pritisak i bilo čija logistička podrška, obezbeđuju legitimnost postignutom konsenzusu.
Da li su predstojeći parlamentarni izbori znak stvarne podele u političkoj strukturi srpskog društva ili će sve opet biti odloženo, odgovor će dati bliža budućnost.

	Radonja Dubljević